Све сам ово још давно освестио и осетио на својој кожи, али коме год бих то рекао одмахнуо би руком са негодовањем и подсмехом, неки би рекли ти си под утицајем теорије завере, а неки су вероватно у себи мислили да сам луд, или још нешто горе.

Али ја и даље остајем при своме ставу и виђењу себе у овоме свету.

Поодавно сам се уверио да се са мном управља у великој мери и од тада се много и не опирем већ се, што више могу понашам у складу са „добијеним наредбама“. Имам осећај да веома мало тога може бити онако како бих ја то желео.

Обзиром да не волим да пишем, а када бих то могао, написао бих огроман број догађаја и примера који ово потврђују.

Због тога сам самога себе назвао „роботом“ који извршава наређења „Виших сила“, које не видим, али засигурно осећам њихово присуство и деловање!

 

 

 

Чешљала се на бунару Вила
Гледала му у дубине
Храстолики се сакрио
И Вилу посматрао!

.

Певала је Вила
Песму чежње љубавне
Мислећ никог нема
Срце бунару отворила је!

.

Утихнуле птичице ,
Слушале је
Са њом туговале!
Скупили се сви
Становници шуме – заћутале!

.

Храстолики се смешио!
Срце му заиграло
И од тога
Зашуме му лишће
На глави олисатало!

.

Оохх –
Утихнуо Виле глас!
Цела шума
У храстоликог погледаше!

.

Замахнуше крила
Хтеде одлетети Вила
Ал Цар шуме храстолике
Пред њом стаде
И прозбори шапатом
Три речи чаробне!!!

.

Узе Вилу у наручје
Од својих грана
Нема више мила туговања
Ни плакања!

.

Захучи ветар,
Засја сунце одасвуда
Отвори се
Двор огромних дрвета
Нестадоше

Храстолики и Вила
Са овога света !

Овај назив сусрећемо у неколико топонима на јужнословенском простору.

Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама.

У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину.

Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута.

Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Текст: Душан Божић Литература: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970 Scot Nelson – „Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs“, Plant Disease, 2008, pp. 1-9./извор-србска родноверна жупа-Луг Велеса-

И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали иу Хришћанству све до дана данашњега:

Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“ 

У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример: 

Шатор пење Угрин Јанко

Украј Саве воде ледне

На вилино игралиште.

На јуначко разбојиште

И на вучје вијалиште

У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.

–извор Расен – Из књиге: Српске народне игре, књига I, Српски етнографски зборник, ур. Тихомир Р. Ђорђевић, Београд, 1907.

 

 

Љубав је Божанска Алхемија

која у себи повезује и сједињује

све Врлине,

све Уметности,

све Племенитости,

све Мудрости

и све Духовности

Васељене.

Дејство Љубави

јесте првобитна Покретачка Енергија

Стварања и Живота.

Без Дејства Љубави

ничега не би било,

како у Овостраном

тако и у Оностраном.

Освести део себе

.

Освести део себе који јеси

где боравиш кад затвориш очи

ухвати за руку чудо нек се деси

у Јаву кад дођеш доживљај понеси!

.

.

.

Сањај безбрижне снове

.

.

Сањај безбрижне снове

док зраци ти телом језде

путуј на места светлосна

где постају наше звезде!

Створи једну за сутра

О, дивна ће бити јутра!

 

Облачиш кишу
Као невидљиви плашт
Да сакријеш дуге
Брезине ноге,
Малену црну Птицу и
Ципелице од стакла.

.

Облачиш кишу
На гола рамена
Као ноћну кошуљу
И твоја змијска леђа
Постају јесени мантил
Проткан маглом.

.

Облачиш кишу
Као кринолину и
Газиш орахов лист
Маленим стопалом,
Док перје Гаврана
Користиш као лепезу
Да сакријеш своје очи.

.

Облачиш кишу
И сјеверац хладни,
Неуспјешно у покушају –
Да спереш моје пољупце
Са свог трбуха…

-извор интернет страница – СЛОВОСЛОВЉЕ

О, немој доћи, кад те зовем
ноћ ми последња остаде
дивна лековита безкрајна

.

О, немој доћи,
остави ми страсне јаде,
сласт још једина ми је тајна.

.

О, гле руже што се сагле беле
од невиности,
испод оне плаве јоргованске магле.

.

Дрхте од радости,
а кад их додирнем тако брзо
потамне, као да се прозор смрз’о
и раскид’о цветове невеселе
ледене тајне.

 

 

Све је лаж, обмана и опсена у овоме свету;

истина и стварност је с ону страну свега видљивог и појавног,

с ону страну свих збивања и дешавања.

Све оно што се назива повешћу људскога рода,

то је тек попис људских глупости и бесловесности,

људског јада, очаја и безнађа,

јер људска врста никада ништа паметније

нити је знала,

нити умела,

нити могла

да смисли и створи.

Цивилизације, културе, империје

и царевине из прошлости –

којима се ми данашни дивимо –

уопште нису ни постојале,

већ су све то пуке маштарије

нашег болесног ума!