Милутин Тесла (1819 –1879), прота, национални радник, песник, полиглота и просветитељ је дуго неправедно и неоправдано заборављен. Само на први поглед ове речи могу звучати парадоксално, јер се његово име среће у готово сваком
озбиљнијем раду о сину му – Николи Тесли (1856 – 1943).
Али сем неколико уобичајених реченица, ретко где се може наћи нешто више података о његовом испуњеном и тешком животном путу, друштвеном ангажману, одличном односу са римокатоличким свештеницима, узајамном међусобном уважавању, мисионарском раду, како за хришћане, тако и за мухамеданце, и пресудном утицају на одгој славног сина. Прота Милутин је, сам по себи, значајна личност српске историје и културе и заслужује далеко већу пажњу јавности него што му је до сада указивана.
На питање новинара К. Мофета, постављено 1896. године, колико језика говори, Никола Тесла је одговорио: ,,Не баш много, шест или седам, или осам, али мој отац је био велики лингвиста. Он је говорио осамнаест језика. Осим тога, он је био изванредан математичар“.
Милутин Tесла рођен je у селу Радучу у Лици. Отац му је био штабални стражмештар – било му је име Никола, а матери Ана. Она је била из племена Калинића, официрска кћи, а тетка пароху у Радучу Иси Калинићу и котарском пријестонику у Огулину – Ст. Калинићу.
Записано је да је Теслин отац почео каријеру у војсци, избор који одговара официрском сину; али он очевидно није наследио очеву љубав према војничком животу. Један незнатан случај, прекор што није очистио своју месингану дугмад, био је узрок да напусти војну школу. Сам Никола Тесла је кратко записао: ,,Мој је отац био војнички васпитан попут свога брата…али зачудо, касније се приклонио свештеничком позиву и у том звању стекао висок углед“.
Када је и како дошло до брака између Милутина Тесле и Георгине Мандић, није познато. Вероватно се тај догађај десио у другој половини 1845. или првој половини 1846. године. Романтични Џон О’Нил објашњење налази у поезији: ,,Вероватно га је интересовање за песништво и филозофију привукло Ђуки Мандић. Њој је било двадесет и пет година, а Милутин је био две године старији од ње. Његова љубав према свештеничкој кћери вероватно је утицала на избор његовог позива (свештеничког)“.
Идеале којима се руководио током читавог живота можда најбоље потврђују његове речи изговорене у Сењу 1852. године: ,,Бога ми мога! Ништа ми није тако драгоцјено као слобода, благо состојаније и напредак Народа Мог и Браће, и за ово двоје: Церкву и Народ, где год будем, готов ћу бити живот мој положити“.
Рад, ангажовање и врлине Милутина Тесле нису могли остати непримећени. Због ревносног рада у служби и због тога што је служио као пример развијања добрих односа између различитих вероисповести, аустријски цар Франц Јосеф Први одликовао га је, 1873. године, Орденом златног крста за заслуге Првог степена, на који је Милутин био и те како поносан. Тада је настала његова позната фотографија. Најмање четири бечка листа пренела су ову вест.
Последње године живота проте Милутина испуњене су великим проблемима. Време је носило и доносило своје бреме, које је свакако утицало на његов свакодневни живот. Војна крајина је ,,развојачена“ почев од 1871. па коначно до 1873. године, када му син завршава школовање у Карловцу. Он жели да га пошаље у свештенике, али он за то не хаје. Да несрећа никада не долази сама, потврђује се и овога пута, па се Никола смртно разболио. Лежао је девет месеци у кревету.
,,У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице када је покушавао да ме развесели“, сећао се Никола након више од четрдесет година од тог догађаја. ,,Рекох му: – Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику. – Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету – одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли“. Отац затим упорно захтева од њега да на годину дана оде у лов, због чистог ваздуха и опоравка.
Проти Милутину изражавана је захвалност на разне начине. Његово име је било познато, не само на простору на којем је живео, већ много шире и даље.
,,Нимало грамзив, високоморалан и широкогруд, какав би морао да буде сваки хришћански свештеник, отац Милутин од својих парохијана није увек наплаћивао штоларину за свештеничке услуге. Тако, на пример, приликом венчања Михаила Лемаића није хтео да наплати услуге, јер, објаснио је капелану села Почитељ да је Лемаић сиромашан и да му савест забрањује да било шта од њега потражује. За оца Милутина било је важније да људи у његовој парохији не живе невенчани него да од њих наплаћује услуге“.
Пишући своју аутобиографију, Никола Тесла за свог оца каже: ,,Веома учен човек, прави природни филозоф, песник и писац, а за његове проповеди се говорило да одишу речитошћу, попут оне Абрахамове у Санта Клари. Поседовао је чудесно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући њихова дела. Његов стил писања је изазивао дивљење. Његове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан“.
Прота Милутин Тесла је неколико година слао дописе ,,Српском дневнику“ који је излазио у Новом Саду гдје је писао о свим актуелним проблемима (школство, свештенство, болести, временске непогоде…) који су задесили српски народ из краја у коме је тада живио.
Тврди се да је Милутин Тесла сем наведених дописа писао и у другим новинама: ,,Писао је и по хрватским новинама под псеудонимом Родољуб Правичић, већином о народном животу и господарству, и да исправи какве криве вести новинске из Лике, јер лажи никако није трпео“.
Десет година након смрти оца, 1889. године, Никола Тесла долази у родни крај да подигне споменик ,,Своме добром оцу“. С правом Јован Братић примећује да Никола на више места говори о свом оцу с поштовањем: ,,Када је одрастао и почео да се пробија кроз живот, видео је да је његов отац био херој који је поред свештеничке дужности морао да брине о великој породици, како ће је извести на пут“.
(наставиће се)
ИЗВОР: Седмица
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Добро је Драган предочио, двоглави орао!
Везан за древна времена наше цивилизације!
То је прадавни симбол који се први пут појављује у Бронзаном добу код Хетита (Наши).
Много касније се појављује у 10. и 11. веку код Словена и у Ромејском царству (Византија). Касније као и симбол држава у Ромејској интересној сфери.
Двоглави орао представља дуалност. То је древна симболика из најстаријих времена, као што су је и најстарији симбол таоизма, дуалност. Он је пронађен у данашњој Румунији, део културе која је заправо по извору иста као и Винчанска, а када погледамо да су и Хетити дошли са простора највероватније Балкана, логично је да је и двоглави орао везан за ту нашу најстарију, Винчанску цивилизацију!
Та космичка дуалност се огледа у изворним принципима. Светлост-тама, добро-зло, хаос-хармонија, мушки-женски принцип душе, и слично.
Занимљиво је тумачење за боју, интересантно!
Благодарим!