Category: All
РУЖЕ – Владан Пантелић
Сећам се средњошколских дана, када је једна девојка,
зовем је ОНА, дошла у мој живот.
Волела је руже, а највише беле, баш као ја.
Јасновидело ми ју је предсказало.
Мислим да сам тада ово записао:
.
Осећао сам те – пре него што си дошла;
Живео сам те – када си дошла;
Осећам те и живим те – од када си отишла.
.
Нема прошлости, нема будућности.
Сва времена су у сада, у једној тачки, тачки узвишене Лепоте.
И све се дешава – сада…
Милица Тасић- МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ
Заборавила сам речи тајне једне
у дивљим емоцијама, па
молитву пишем дахом прохујалог ветра
.
У кутовима неба тајна се скрила, а жеља моја винула,
и док је воља покривена земљаном прашином, расплинута на чардаку мислим
.
Волети заувек и
окрњеном љубављу чак
само једном у животу
.
Тајном свемир обучен да оголим и
последњи глас у времену преда мном да ми је да чујем – да ме у успомени чуваш, и само то, док иза мене просуо се замукао спас
Извор- поезија онлајн- Суштина поетике –
Драган Симовић: ПОСЛАНИЦА СРБСТВУ
Колико сам се пута јадно и бедно осећао,
због Срба који најружније причају о Србима;
због Срба који најпоганије вређају и понижавају Србе;
због Срба чија мржња према Србима и Србству
превазилази све мржње
наших вековних и заклетих
душмана и врага.
Уверен сам,
да нема ниједног народа у свету
који тако ружно и погано прича о нама,
као ми сами.
Највећа мржња према Србству
долази или од садашњих,
бесловесних Срба
или од бивших,
отпалих Срба.
То србско саморугање, самооговарање,
самовређање и самопонижење
није од јуче.
То траје
већ столећима и тисућлећима!
Саша Мићковић – ЈАДРАНСКО МОРЕ И ЖЕНА – V
Сваког бих јутра тихо полијелеј,
Певао Теби молитвеним тоном.
Онда шкољкама као грамофоном,
Музику стварам – опет је јубилеј;
.
Јер чим низ етар твој се мирис распе,
И са аромом помеша небеском,
У метафори поредим те с песком;
Који цурећи сва времена наспе,
.
Тад твоја душа плута у клепсидри,
Крај мене кришом завек је усидри,
Па када Јадран посетимо опет,
.
Аз, Буки, Веди… Време је отекло,
Ал’ ми смо исти, мудро би се рекло:
Наш Дух Љубави од мрака је отет!
Сутоморе, 06.08.2017.
Очајање – Вељко Вујовић
У времену људског трага,
Лежи змија око врата,
Прстен златан; камен бели,
Очувања спас он жели.
И док људи у безнађу,
И туробном свету живе,
Ватра што је у грудима,
Прелива се на нове изданке.
Као што се орао,
У даљини гласно чује,
Поглед његов довољан је,
Да о животу твом одлучује.
А ми људи пуни себе,
Срце нам је увело!
Презир свему што је љубав,
Издају ми кујемо!
ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ – Десанка Максимовић
Драган Симовић: Зурење у ватру
ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА
СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Ситан и сув снег, над широким банатским пољем, ковитла и распршује ветар са Истера.
У врту, где је све бело и чисто уоколо, цепам дрва на дрвљанику.
Кад нацепам и нацепкам ситна дрва, распалићу ватру у каљевој пећи.
Док багремовина, буковина и церовина пуцкета на ватри, излазим из времена садањег и, намах, улазим у неко праисконо време…
Цепање дрва и распаљивање ватре, увек ме враћа у неке давно минуле векове, када су човек и вук били пријатељи, били један род, били једно вучје племе.
Зурење у ватру, у само пурпурно језгро ватре, поготову с вечери у сумрак, благотворно делује на свеколико наше биће.
Смирује дух, чисти ауру, сагорева паразите како у аури тако и у нашем широком животном, душевно-духовном окружењу. Надасве, прочишћава синусе и све дисајне путеве.
Једно од најлепших мојих тиховања јесте зурење у ватру.
Тада се у трену повезујем са боговима и богињама, с вилама и вилењацима, као и са свим иним невидљивим светлим бићима и суштаствима.
Иако је од јуче сибирка зима овде, на Истеру, дивотно се осећам док пред кућом, у врту, цепам дрва.
То ми је потврда, да сам још жив у овоме свету.
Ма какав да је овај свет, још увек сам у њему, и, још увек сам жив!
(Београд – Истер, 26. сечко 7527/2018.)
ЧАС ЈЕ КУЦНУО – Стари Словен
Час је куцнуо!
Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,
у рову, сав глибав од блата,
чврсто држим у једној руци пушку,
а у другој барјак.
Кроз мисли ми пролазе речи:
“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”
Добошари најављују наш напад,
непријатељска ватра је свуда око нас.
Сви погледи су упрети у мене,
мисле да сам најхрабрији
и да први треба да поведем.
Приближава се полако, све заједно,
као једно су, и гвожђе и ватра и крв,
иду право на нас.
Наша линија одбране је разбијена,
више намамо где,
Смрт је дошла по своје.
………………………………………………………………………………“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”
Неко од наших почео је да виче;
зар сада, када више нема назад?
Само напред, напред људи, сви за мном!
Заставу сам високо подигао,
и кренуо у јуриш,
ишчекујући метак међу очи,
само живи да не паднемо
непријатељу у руке.
Час је куцнуо!
Д а в а њ е – Владан Пантелић
–
И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!
.
Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.
Драган Симовић: Долазимо и одлазимо, без сврхе и смисла
Овде је, на Истеру, као у Сибиру.
Али, буквално!
Све је залеђено, све скврчено, све згрчено, све тескобно, све ледено.
Мидгард је веома сурова планета; земља свеколиких опита.
Сва бића су овде покусни кунићи.
Неке се тамне силе поигравају нама као са мишевима, штакорима или заморчићима.
Сва бића овде живе под стресом; у вечном страху, грчу и тескоби.
И сва бића су овде на губитку.
Мидгардом владају тамне силе.
Светла бића скоро да и немају никаквог утицаја.
Овде је све привид, илузија, омаја и опсена.
Сваки наш покушај напретка и узрастања, овде је унапред већ осујећен.
Еонима се вртимо у зачараном кругу.
Долазимо и одлазимо, без сврхе и смисла.
Ако учинимо један корак напред, неке нас мрачне силе врате три корака натраг.
Тек један од десет милиона може да се спасе са Мидгарда!
Потпуни експеримент десет милиона заморчића, преживеће само један једини заморчић.
И то је право чудо!
Све религије и сва духовна учења овде, на Мидгард-земљи, имају једну једину сврху: да још више замађијају, помуте и слуде успаване и бесловесне људе.
