На Врањешком гробљу у Присоју,

понад Ариља,

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак,

с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог обзорја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо понад крошања

модрих столетних букава.

Небо зелен-плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово само сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им:

Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!

Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим светима
које је изнедрила Вечна Потка.
Једино га нема у српским читанкама,
које образују потоња покољења.
…Ваљда – што Песник у њих не може да стане…

В – е т р а

Ветро, планинска мајко!
Дај ми шачицу Воде
На ужарен језик
Да остружем застој
На нерву мог живота!

Ох, ми мушки!
Због очију двојеиме-жене
За-певао сам војничку дивљину
У овом вучјем пределу
Тражио и нашао исечке љубави

Тражи цело пут-ниче!
Све испод тога утрњује руке
Не-дај да твој живот
Неко други нацрта
Постаћеш безуба кончина!

Ветро, планинска мајко!
Вода подиже моју ледену појаву
Упрту у дуги дуги штап
Успред крваво-набубрелих очију
Нестаде зид од успављивача
Oпет сам брз и узимам пар слободних воља

Доба Праисконије, то је доба Винче и Лепенског вира, доба родноверног матријархата.

У Доба Праисконије, гле, Пупак Света бејаше на Ђердапу.

Пре тога је Пупак Света био у Северији – СрбИрији, тамо где је данас Северозападни Сибир.

Када је, после страховитог рата у Великој Тартарији која се граничаше са СрбИријом (Североисточни Сибир), дошло до померања Земљине осе, до преокрета сунчевих и космичких енергетских токова и електомагнетних поља Земље, и када је наступило тридесетвековно ледено доба, тада се наш – што у рату а што од студени биолошки преполовљен – Звездани Род, пратећи Пупак Света, са Севера спушта на Југ, у Праисконију (а то је данашња Панонија, јер Панонија и јесте настала од Праисконије), на обале Истера – Велике Реке, у пределе око Ђердапа, где у то доба бејаше топлије него што је то данас на Медитерану.

Почетак стварања те нове културе и цивилизације нашег Звезданог Рода – која се зове култура и цивилизација Винче и Лепенског вира – јесте нулта година у србском календару; а од тада је, ево, прошло седамдесетипет векова и двадесетишест година.

И дан-дањи се у пределима око Ђердапа могу наћи неке биљне врсте којих нигде другде на Мидгарду нема.

У Доба Праисконије, у доба Винче и Лепенског вира, све бејаше у знаку култа Човечице-Богиње, Велике Мајке која истовремено бејаше и Човечица и Богиња.

Све је тада бивало подређено Великој Мајци, Богињи Плодности и Рађања, будући да је наш Звездани Род пре тога, услед великог и грозног рата, бивао на самој граници истребљења.

Све мисли, сва осећања, сва чињења, сва дела и све љубави биле су усмерене ка стварању и рађању деце.

Важно је било само једно: да се што брже обнови Звездани Род, да се што више деце зачне и роди, без обзира чија су то деца и од којих очева и, да ли су стварана у љубави или не знам како другачије.

Човечице су, на челу са Великом Човечицом, Великом Мајком, о томе одлучивале.

Сваки мушкарац је у то доба вредео само онолико колико је био здрав и плодан, колико је и какве деце може да створи (направи), а све друго је споредно и небитно.

Велика Мајка је била на челу Звезданог Рода, она је била и световни и духовни вођа, она је све друштвене послове водила и усмеравала, она је била господар рата и мира.

Око Велике Мајке бејаху свештенице и првосвештенице које су у светилиштима припремале младе девојке за рађање деце.

Свака човечица је била дужна да роди толико и толико мушке и женске деце, а све би човечице  потом бринуле о свој деци подједнако, јер су сва дица била деца Звезданог Рода.

Ово су моје визије, моји увиди из Акаше.

Без визија и увида из Акаше, ми, уистини, не можемо појмити, разумети и схватити поетику, поглед на свет, срце и душу, човека и човечице Винче и Лепенског вира.

Све друге материјалистичке и позитивистичке приче о Винчи и Лепенском виру, воде нас у све дубљу омају и опсену.

Ништа нећемо схватити и разумети, ако одговоре на битна и сушта питања не потражимо путем визија у Акаши!

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Са својим боговима и богињама разговарам као са браћом и сестрама, као са онима који су ми веома мили и драги, који су од рода и племена мојега, који су од крви и душе моје.

Свако моје обраћање њима није уобичајена молитва као у јудејаца, хришћана и муслимана, већ разговор срцем и душом, разговор мислима и осећањима, разговор у сновима и визијама.

Испрва, док нисам био свестан тога, ја сам се њима обраћао онако како се јудејци, хришћани и муслимани обраћају својим божанствима, а онда су ми они рекли, да с њима општим као са браћом и сестрама, као са оцем и мајком, без страха и трепета, без бојажљивости и тескобе.

Рекли су ми, да само отворим срце и душу, да само помислим на њих, да их само истински пожелим, те да им све поверим онако како бих то роду најрођенијем учинио.

Рекоше ми: када је срце пречисто, а душа лучезарна, тада они све виде, све осећају, све схватају и све разумеју.

Сама твоја помисао или жеља, за нас је већ молитва твоја коју смо примили и услишили.

Не обраћај се нама на начин туђинаца, иновераца и иноплеменика, но нам се обраћај као роду најрођенијем, као бићу и суштаству својему, као оцу и мајци у детињству.

Јесенас сам, пред почетак зиме, имао један надахнут и дивотан разговор са својим боговима и богињама.

Рекао сам им, отприлике, овако:

О, мили и драги моји!

Ја сам већ остарио и онемоћао, те више не подносим зиму и студен.

Ако би и ова зима била тешка као што минуле зиме бејаху, знајте, и верујте ми, да нећу дочекати пролеће.

Покосиће ме влага, мраз и студен, а желео бих још мало да боравим у овоме свету, да још нека добра и племенита дела учиним за ближње своје у овоме свету.

У младости сам уживао у зимској чаролији, ваљао се по сенегу и леду, једући снег и сисајући леденице кад ожедним.

Али, од пре неку годину, зима ми је мучна и претешка, растура ме и убија.

Учините како можете, знате и умете, да ми ова зима, и још понека зима после ове, буде мека и блага, да издржим још мало у овоме свету.

Ако то не учините, ја вам нећу издурати до пролећа.

Скапаћу и свиснућу од мраза и студени.

Потом сам их замолио, да све нас, Беле Србе и Беле Србкиње, да свеколики Род наш Звездани, поштеде и сачувају од свих надолазећих патњи, мука и невоља, од свих превртања и тумбања на Мидгарду, у Сунчевом систему и у Васељени. 

На завршетку разговора сви се моји богови и богиње сгледаше између себе, а Сварог и Рода, у мах, спустише своје деснице на моје теме, и мене у трену прожме милина, топлина и блаженство како никада раније осетио нисам.

Данас је дивотан, сунчан и топао дан.

Шетајући обалом Истера, и загледан пут срберних галебова у лету, изнеда постадох свестан, да моји богови и богиње бдију нада мном, да ме прате при сваком кораку, из трена у трен, те да су мени, а и свима нама, послали ову меку и благу зиму коју ћемо, надам се, лако пребродити.

УМЕСТО ПОГОВОРА

Пре неки дан, гостујући код мене, рече ми Владан Пантелић, мој врли пријатељ праискони, да је и он, и то неколико пута минуле јесени, имао скоро истоветан разговор са својим боговима и богињама, јер и њега зима растура и убија, јер ни он зими скоро да не живи.

Кад стегне тмуша, мраз и студен, каже ми Владан, ја не знам, уистини, да ли сам жив или мртав!

Тако нас двојица, већ од краткодневице, ишчекујемо пролеће!