Category: All

Драган Симовић: Једно далеко звездано јато


У овоме свету, гле,

само љубав –

није од света!

Једно далеко

звездано јато,

 и ноћас –

поново! –

снева мене!

И једна љубав

 из дубина

светова,

давно уснулих

у снима

сневача,

ноћас ме походи –

уз пој вилинке

што сетно одзвања

звезданим јатима! –

понад обзорја

вечне тишине!

Драган Симовић: ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ


Бити духован, бити самосвестан и самобитан, бити на унутарњем путу ка Извору Живота, ка Извору Светлости, не значи и бити равнодушан према властитом Роду, према Предању, према Бићу и Духу Народа, већ – напротив!

Духован, самосвестан и самобитан Србин, Бели Србин, мора увек да има у виду свој србски и звездани Род, мора да брани србско Предање, србску Уметност, србску Културу; те да вазда и свагда наступа са србског божанског становишта.

Издајство у Србству има дубок корен.

Издајство се у неких србских породицама преноси с колена на колена, са оца на сина, са деде на унука.

Синови и унуци бивших србских југо-комуниста, данас су либерали, глобалисти, атлантисти, германофили и англофили а, изнад свега, кроатофили.

Кроатофилија и усташофилија веома је изражена у такозваној граџанској Србији.

(Граџанска Србија није словна грешка, како ће неко од вас помислити, зато што се овде не ради о самониклој, изворној ГРАЂАНСКОЈ Србији, већ – под утицајем језуита и франковаца – вештачки створеној ГРАЏАНСКОЈ Србији; а то је она сеновита, прикривена и петоколонашка, те потуљена и подмукла Србија, која је произишла из кроатофилије, усташофилије, германофилије и англофилије.)

Највећи непријатељи самосвојног и самобитног Србства нису негде изван Србства и Србије, већ управо унутра, у самом Бићу и Суштаству Србства, у самој Србији.

Они себе проглашавају за либерале, демократе, космополите и антифашисте.

Њихова уста су пуна слобода и људских права.

Дрчни су, свадљиви, агресивни, погани и зли.

Мрзе све што је србско и руско, мрзе и само име Србије и Русије.

Драган Симовић: ЉУБАВ УВЕК ПОБЕЂУЈЕ


 
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
(Творац уметничке слике: Дима Дмитров)

01.

Љубав увек побеђује.

Побеђује и онда кад нам се чини да губи.

Стога су Древни говорили:

Највећи је грех –

који ни Створитељ,

ни Васељена,

а ни Богови не праштају –

убиство Љубави!

02

Највећу одговорност од нас тражи сам Живот.

Живот нас жестоко кажњава управо онда

када нисмо одговорни према Животу.

Само онај ко је одговоран према Животу

бива од и Богова награђен

Вечним Животом!

03

Још много пре видљивог поробљавања Србије

био је невидљиво поробљен Србски Стваралачки Дух.

Тамо где нема Србског Стваралачког Бића,

да твори Дела Љубави –

тамо ни Србије нема!

Може се та Земља по стотину пута звати Србском –

она у бити није Србска!

04

Србска Жена,

Србска Мајка,

одлучује,

у овоме трену,

о судбини Србства.

Ово казујем из Унутарњег Бића,

из Акаше.

Ако Србска Жена одлучи да буде Србска Мајка,

да буде Спаситељица Србства,

онда ће и бити Србства!

05

Љубим све вас, и љубим све знане и незнане Србе и Србкиње.

Љубим вас, заиста, свим Суштим Бићем својим.

Онако како самога себе љубим,

онако како Вечни Живот љубим.

Желим да се са свима вама сретнем у Ирију Сварогову,

у Духовним Пространствима ПраВасељене.

И, да тамо наставимо Дела Љубави

која смо овде на Мидгард-земљи започели!

Ово вам из Душе своје казујем. 

06

Свака Душа, на овај или онај начин, пати у овоме свету;

сва Бића Сушта стрепе од смрти.

Ако ово знамо,

онда немојмо ником

(ниједном Бићу Суштом)

задавати патње и боли.

Љубимо –

и бићемо љубљени!

07

Љубав мора да буде изнад свега.

Изнад сваког знања, познања и умећа.

Ако Љубав није Божанство,

онда нам је залудно свако знање,

познање и умеће.

Без Љубави, гле!

све што знамо, умемо и можемо –

пада у воду!

08

Онај кога истински свим Бићем својим љубимо,

ми тога и од смрти спасавамо.

Ми својом Љубављу и од смрти спасавамо

онога кога љубимо,

јер смо Дар Љубави

од Створитеља примили.

Љубав има најчудесније исцељујуће дејство

у свим световима.

И, не само исцељујуће,

већ и животодајно дајство!

(Песник Вилењак: снимио Владан Пантелић)

Верица Стојиљковић – ОнаОна


-слика Всеволда Иванова-

 

.

Додирује срце Земље мајке

Ту росни  њен  корен  спава!

Водом ходи живом

Рађа је њена  рука  Права!

Облацима  невидљивим плови

То воли њена златна глава!

Сечиво јој пламтеће Нав осваја!

Гранама  у рањено тело  урања

Док крила  своја уплиће и

Семенке  здравља  оставља!

Роду, Месецу, Сунцу, Звезди

Погледом  душу срце  љуби!

Грли Цара  што  Васељену

Чува и њом језди!

Лабуд Н. Лончар – Јутро


-слика- Дима Дмитров –

 

Јутро

мирише на

Женино бијело грло,

На брашно и орахов лист.

Јутро

Маглом што сањиво

бауља са ријеке

Умива прозоре

И у небо упереним димњацима

Изазива црвеног пијетла

Који накостријешен

На дну постеље

Чека да запјева..

Јутро

Хладним рукама

Јежи груди дјевојачке

И хлади вруће бутине

Јутро

Стидљиво доноси пјесму

Откинуту са моје

Угрижене усне…

.

Извор- Арт мозаик –

 

 

Мика Антић – Ако знаш


Ако знаш да си био

пре много хиљада година,

и саградио Балбек,

и порушио Троју,

ако се сећаш рептила,

Атлантиде и мастодоната,

ко ти може одузети тај део биографије?

Ваља у себи одгајити

огромну плодност вере

да би се схватио смисао

и прави почетак човека.

Неко би мислио: сањариш.

Не. Ти то избегаваш обмане.

Ко не ума да измисли

не уме ни да опстане.

Најсрећнији су они

који су тешки навише.

Најсрећнији су они

који су први разумели

да је темељ: већ кров,

и семенка: већ плод.

И поглед у небо: већ крилатост.

И замисао: већ доживљај.

И хтење: већ сазнање.

И одлука: већ дејство.

Ако знаш да си летео

ван сунчевог система

и престизао време,

и боравио у светлости,

и у некој будућности

заборавио капу,

ко ти може одузети

тај део биографије?

Питаш се: шта је суштина?

Бити могућ у немогућем.

Питаш се: шта је циљ?

Твоја спремност да кренеш.

Питаш се: где је крај?

На крају твога питања.

Кад уобличиш мисао,

уобличићеш бесконачно

 

 

Исидора Секулић: Писма из Норвешке (3)


Јединствена лепота норвешких фјурова,

 то су велике борбе и велике боли,

то је љубав, љубомора,

освета између камена и воде,

Вода једнако тражи стену,

милује је, гризе, изједа и троши.

Сурово разваљује копно тамо где жели

у дубину да се сјури,

и наноси читаве куле од камена

темо где по њему хоће у висину да се дигне.

Од своје стране, разлупано и расцепкано копно

оштрим својим иверјем гребе и

разбија мирно огледало воде, и

далеко је у себе увлачи

док од живих фјурских таласа

не постану мртва језера зелена као отров.

Саша МИЋКОВИЋ – ЈАДРАНСКО МОРЕ И ЖЕНА – III


Кад огледаш лице у топломе мору,

С шеширом на глави, док ветар уплиће

Плаву, меку косу, обасјаваш зору,

Што због тебе тихо из свемира свиће!

.

Дан сатима хитро на мору одмакне,

Тек ти усред плаже сневајући лежиш.

Сунце низ образе светлило намакне,

Талас ослушкујеш – хармонији тежиш!

.

Господар дубина, Посејдон свемоћни,

Још видео није биће ко што ти си,

А ја знам са Земље да потекла ниси,

.

Већ из виших сфера, ту је Месец ноћни.

Ти си ћерка Сунца – а Јадран је место,

У које навраћаш због свежине често!

.

Сутоморе, 04.08.2017.

Златокрила Вила: Лирика вечног тренутка


Прошлог лета сам изашла са тетком у шуму; тетка да набере дрвца; и мачке су пошле са нама. Јуре узбрдо, узбрдо, Када смо изашле после на ливаду, а ту је била једна жена, довела козу и два јарета да пасу. Једно скроз бело, а друго, црно-браон; трчкарају,трчарају, скакућу око мене, мачке се шуњају, ја седим испод воћкица на зеленој травици, а Сјајко Жарко залази и још већи одсјај шаље: трави, небу.

Сви ми добисмо неку јачину у светлости, а ту лепоту треба издржати и све упија светлост и све се свести преко мене, свих нас узајамноно, кога пре слушати, кога пре волети. Светле суштине светле у сунцу и највљују нову Светлост у чистоти и лепоти која будно живи. Милина!

Ова жена села поред мене, и млади лук прави у везице, да продаје на пијаци. Њен муж нешто коси; оно јаре дође па ме гледа у очи, ја гледам оне очи, онај свет одакле долази, ону правоугаонасту плочу и нешто ми прича, додирује се са мном у срцу, радује се животу и зато што постоји и Творчеве радости на овај свет доноси.

Они одскачу од мајке Земље, додирују се, уземљење праве својим ногицама и примају ту енергију мајке земље и враћају  је поново слободно. И тако стално струји, кроз њих и то јесте.

Раније су људи ишли све боси и напајали своја тела Земљином енергијом и мени годи да идем боса и чекам топлоту и лепоту! 

Србски витез са Космета – Зоран Вујoвић Вујке


hqdefault
 
 
На данашњи дан 2008. године, током протеста због нелегално проглашене независности Косова, коју су подржале САД-е незадовољни грађани Србије су запалили амбасаду САД-а. У згради амбасаде САД-а погинуо је двадесетогодишњи студент менаџмента, Зоран Вујoвић Вујке.
 
Зоран Вујoвић је 1999. године, са породицом избегао из Приштине, пошто је породица протерана од стране НАТО окупатора и шиптарских терориста. Живео у Новом Саду. После гашења пожара ватрогасци су у згради амбасаде пронашли тело Зорана Вујoвића које је било угљенисано од пожара.
 
Док с’ Косова звона звоне и док божур пољем цвета, ти ћеш бити србски херој, српски витез са Космета! Зоран Вујовић – Вујке (1988 – 2008)
 
„У овим тренутцима, рођене ми мајке, дао бих свој живот за Косово и Метохију и душа ме боли када видим своје другове око себе како се понашају у овим тренутцима… зовем их да палимо за Београд у четвртак, а њихови одговори су „не могу, идем да купим јакну“, „излазим увече“… скроз сам се разочарао! Наравно има и оних, нормалних, који размишљају патриотски али смо у мањини…“ – написао је Зоран Вујовић Вујке на једном од форума само пар дана пре своје погибије.
 
Последње што је написао пре него што је погинуо