Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе. Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист. Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине. И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене. У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхумани, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру дух-душе и тела

.
Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију. И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна.

 

Враћам се у шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец. Није га било у оквиру моје короне. Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини. Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да ми продужи и искрвари Пут.

 

Како је лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!
О, моја друга Природо! О, моја друга Истино! О, моје право Ја!
О, како си леп, Господе! О, колика жељ да Те чујем и видим!..

 

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари. Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео.

 

Свесно се сударам са остатком својих талога. Остали су чисти отрови. Стога је бол тако дубок. Просветљење ужасно боли. Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину. Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница. У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице.

 

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај! Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота. Замени воду будућности за воду вечности. Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве. Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе. Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост. Свега, баш свега се ослободи! Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси. Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума. Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

-2016.година-

Бештимах ја све од реда

Алпизо фалцо људе.

Нешто ми бонаце не да,

За дешпек ми се сви чуде.

 

 

Фурешт веле да сам овдје,

Веле да сам галиот догонски.

Но гушт ми је било гдје

Запјевати по бокељски.

 

Само море разумије,

Ленцун сињи мојих снова,

Ова душа зашто није

Одговарала на „ке нова?“

 

 

Бокељ био, Бокељ оста’,

Фешти никад мени доста!

Уз вино и мандолину

Бештимат’ ћу околину!

 

 

 

Разјасница

Бештимат – псовати,   Алпизо – целокупно, ђутуре,  Фалко – преваранти, префригани људи,

Бонаца – мирно море /овде/ мирна душа,    Деспек – инат,    Фурест –туриста ,  Догон-дошљак,

Галиот- мангуп,   Густ – милина,   Ленцун-  чаршав,

 „Ке нова “ – бокељски поздрав – шта има ново;

 

 

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире на летњу дугодневницу). О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века:

„…Да прославиш старога Коледа
Коледо Коледо.
Да сахраниш погребеш Коледа.
Коледо Коледо.
И дочекаш младог Сварожића.
Коледо Коледо.
Сварожића тог младог Божића,
Коледо Коледо…“

Због тога често срећемо назив „коледо“ уместо „божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса – круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама.

Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. (погледати књигу Александре Бајић „Календар предака“).

Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница…).
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година. У гроздоберу (септембру) почињала је црквена нова година али пошто ми нисмо црквена организација не прихватамо тај датум као почетак године.

Једно од мишљења је и да је Нова година била у време пролећне равнодневнице.

Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан искључиво за Божић.

С’ тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др Сретен Петровић који каже:

„Бадњак – стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
„Антропологија српских ритуала“

 

 Извор; интернет страница – РЕД ЗМАЈА

„Одувек сам сматрао да жена поседује те нежне и суптилне квалитете ума и душе, које су је у тим аспектима чиниле далеко супериорнијим од мушкараца”, почиње причу Тесла. „Стављао сам жену на пиједестал, и у тим неким особинама ценио сам је далеко више од мушкараца. Дивио сам се у подножју креатуре коју сам уздигао на те висине, и као сваки прави обожавалац, осећао сам се недовољно вредним за објекат свог обожавања.”
„Али ово је све било некад”, сматра Тесла, „сада, ова жена нежног гласа коју сам обожавао је нестала. На њено место дошла је жена која мисли да је њен главни успех у животу да буде што више као мушкарац – у облачењу, у понашању, у спорту и достигнућима било које врсте”.
„Жене постају јаче од мушкараца, и физички и ментално. Свет је искусио многе трагедије, али по мом мишљењу, највећа трагедија од свих јесте тренутна економска ситуација у којој су жене против мушкараца, и у многим случајевима успевају да узурпирају њихова места у професијама и индустрији. Ова растућа тенденција жена да засене мушкост знак је цивилизације у пропадању” – тврдио је Тесла 1924. године.
„Женска одлучност да се такмиче са мушкарцима у бизнис свету руши неке од најбољих традиција – ствари које су се показале као покретачки фактори у овом спором, али осетном напретку света.”
„Практично, сва велика достигнућа човека до сада су била инспирисана љубављу и посвећеношћу према женама. Мушкарац је тежио великим стварима само зато што је нека жена веровала у њега, зато што је желео да задобије њено дивљење и поштовање. Из ових разлога, он се борио за њу и ризиковао свој живот, изнова и изнова.”
Затим, Тесла прориче веома мрачну будућност света због новонастале женске позиције.
„Изгледа да је мушкарац у људском друштву постао бескористан. Ево, стварно не знам. Наша цивилизација ће потонути у једно стање које се виђа код пчела, мрава и других инсеката – стање у ком се мушкарац сурово убија. У овом матријархалном свету биће успостављена владавина жена. Како жене преузимају доминацију, мушкарци су у њеној милости. Мушкарац се сматра битним само у функцији продужавања врсте.”
„Женска независност и умеће да добије оно што жели у бизнис свету нарушавају мушки независни дух. Стара ватра коју је он некада осећао када уради нешто што ће изазвати женску оданост, данас се претвара у пепео.”
Надаље, Тесла тврди да жене нису одушевљене због ове нове позиције.
„Делује ми да и саме жене нису претерано срећне у овој новонасталој слободи. Питање које се природно поставља је да ли су саме жене ту победници или губитници. Не посматрам ово питање само са мушке стране, размишљам о женској страни тога.”
„Нестало је задовољство из живота жене. Она је амбициозна у намери да добије оно што жели, а то често превазилази њене природне могућности. Оне често заборављају да не могу све жене бити примадоне и филмске звезде.”
„Женско незадовољство чини данашњи живот много стреснијим. Људи који су незадовољни јер не успевају да постигну ствари које су ван размера њихових природних могућности и талената – све је то једна веома лоша појава за свет у целини. Незадовољство прави чудаке и неприродне људе.”
На крају, Тесла се опет враћа својој идеји о архетипу нежне жене на пиједесталу.
„Историја нам је дала мноштво примера предивног утицаја неких необичних жена. Међу њима су биле и мајке великих људи. Али њихов утицај није био у некаквој решености да буду боље од мушкарца или да се такмиче са њим.”
„Моћ праве жене је толико велика да мислим да када би се појавила једна прелепа жена – а кад кажем прелепа, мислим на прелепу у души, понашању и мислима, нешто као богиња – када би се једна таква одједном појавила негде на Земљи, она би могла да влада целим светом. Њено вођство би било универзално прихваћено“

 

Факултет за медије и комуникације – аутор Istok Pavlović

Све расне Србкиње бејаху србске хероине.

Заиста, нема ниједне расне Србкиње која се није жртвовала за Србство – за Род!

Надежда Петровић једна је од тих великих, часних, дичних, даровитих, храбрих и пожртвованих расних Србкиња која је на Олтар Србства положила оно највише, најлепше и највредније – властити живот.

Она је свим бићем, срцем, душом и суштаством била уз Србство, пре но што је, на крају овоземаљског пута, положила и властити живот, преселивши се у Ириј Белог Србства, међу звезде и сунца, међу богове и богиње.

Када размишљам о србској мајци, о србској сестри, о србској човечици, о србској жени, о србској богињи што предводи Србство и бдије над Србством, тада их, често, замишљам и у лику Надежде Петровић, те племените, узвишене, божанствене Беле Србкиње и, надасве, изузетно надарене уметнице – сликарке.

Не зна се, уистини, да ли је Надежда Петровић већа уметница и посвећеница или, пак, узвишенија, часнија и дичнија Србкиња која је Србство осликала, описала и опевала својом крвљу и душом, својим суштим животом!

… Шездесет секунди ћутања довољно је да човек духом такне онолико колико говором не може ни за шездесет дана.

Са малим свећицама тога духа откривају људи све тајне у материји. А велике буктиње духа виде они који могу дубоко ћутати, који могу изаћи из ограничења.

Дубоко у себи, где се човек не жара, где човек не лаже ни себе ни друге, дубоко у себи човек осећа:

Боље би било један минут накнадног ћутања заменити са више минута претходног ћутања….

Извор: Политика

 

Надежда је рођена 12. октобра 1873. године. Као изузетно талентована и запажена сликарка своју прву самосталну изложбу имала је већ 1900. године у Београду.

Три године касније, 26. августа 1903. године са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Сем што је била истакнута сликарка и хуманиста, Надеждино срце припадало је Србији. Подстакнута својом љубављу према домовини, ова српска хероина прикључује се српској војсци у Првом светском рату као болничарка.

Након за многе неочекиваног успеха Срба у Церској бици у августу 1914. године, аустроугарска војска кренула је у крволочну офанзиву.

Пред најездом непријатеља српска војска је морала да се хитно повлачи из Срема. С Аустроугарима се сукобила у тешкој бици код Мачковог Камена где је Надежда Петровић учествовала као болничарка.

Надежда је као болничарка на фронту била очевидац великих српских страдања. Иако позната као храбра жена која је све подносила стоички, битка на Мачковом камену ју је страшно погодила.

– Рањеника као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена – писала је сликарка својој породици септембра 1914. године.

У истом писму Надежда препричава и догађај који је назвала најтежим тренутком у животу.

Када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, не могући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше”.

Кроз сузе јаукнух: “Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су били доиста страшни” – записала је Надежда у свом писму.

Један од изгубљених живота био је и онај Надежде Петровић – славна сликарка преминула је 3. априла 1915 године у својој четрдесет и другој години од пегавог тифуса који је добила добровољно негујући заражене у ваљевској болници.

 

Надежда Петровић живот је поклонила Србији, а њено писмо …

http://www.crkvamackovkamen.rs/nadezda-petrovic-zivot-je-poklonila-srbiji-a-njeno-pism…

 

 

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним – и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.

.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија – одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

 

Ко је заправо била Аница Савић Ребац, за коју данас кажу да је била једна од најобразованијих Српкиња?

Рођена је 4. октобра 1892. године у Новом Саду. У то доба многе девојчице нису знале шта је књига, а она се са њом дружила од колевке. Била је привилегована због чињенице да је ћерка Милана Савића, књижевника и преводиоца чувеног „Фауста“, уредника Летописа Матице српске и Јулијане, пореклом Гркиње. На крилу ју је љуљао Јован Јовановић Змај, а поезију читали Лаза Костић и Сима Матавуљ. Одрастање у угледној грађанској породици омогућило јој је да се образује у најбољим школама у „српској Атини“, па је са непуних 13 година знане и незнане остављала без текста, док је говорила и преводила са француског, грчког, латинског, немачког и енглеског језика. Када је 1905. у „Бранковом колу“ изашао њен превод Бајроновог „Манфреда“ и стихови које је низала као од шале, било је јасно да је звезда рођена.

Извор: Србин инфо-