Лола Аџић са својим сликама
Пишем и сликам јер се не мирим са светом који није по мери Човека и жудим дан кад ће поново светом овладати светлост и лепота, каже Лола Аџић
Рођена је у Србији у прошлом миленијуму. По занимању је филолог. Бавила се маркетингом и превођењем са шпанског, руског и италијанског, а и краћих форми са других језика. Слика уназад три године. Основе сликања усвојила је од професорке Наталије Петровић. Уметност је, каже, њена исконска страст, а писање поезије и кратких искрица пратећи израз њеног бића. Она је сликарка, поетеса и преводилац за шпански и руски језик. Њено име је Оливера Лола Аџић. Разговарамо о њеним сликама и жељи да се сликом и стихом изрази и подари најлепшу себе љубитељима лепоте.
Како сте осетили потребу да сликате и пишете?
-Доба хармоније и живљења у сагласју са ПриРодом и поштовања њених законитости оличених у божанствима је устукнуло пред ером материјалистички опредељеном, пред грабљивошћу и незаситошћу појединаца и касте која је овладала светом, нудећи потлаченима страдање и патњу у долини суза као форму преживљавања, док сама живи у раскоши и благостању. При том, вешто гради привид биполарности, да би тај свет држала у сталном расколу и располућености, и тако завађеним владала под разним стеговима и барјацима. Дакле, пишем и сликам јер се не мирим са светом који није по мери Човека и жудим дан кад ће поново светом овладати светлост и лепота.
Да ли сте своје неоспорне таленте наследили од некога из породице и како сте кренули у „авантуру“ звану уметност?
– Дар за сликање сам наследила од ујака Слободана Томића са Брезјака, Расена разбарушене бујне косе, испод које су се ројиле необичне мисли, човека бистрог плаветног ока, који је свет готово прозорљиво и са топлином гледао, радујући се детиње исконској чистоти, и будући да је био велики човекољуб, уважавао је све што је носило у себи идеју истинске слободе и духовности. Памтим са чежњом те летње и зимске распусте које бисмо проводили у родној кући моје мајке, брат и ја , и неколико наших рођака, у јурњави ливадама и прашњавим путељцима, дечјој граји, купању на оближњој реци Јадру, једва чекајући вече да се окупимо око ватре и да начуливши уши, широм разрогачених очију, слушамо бајке и приповетке које нам је ујак приповедао, одводећи нас у фантазмогорични свет вилењака, вила и царевића или показујући нам небо осуто звездама, заподевајући космогонијске теме. Каткад би нам цртао или сликао, са необичном лакоћом и бодрио нас да будемо креативни, помажући нам да и сами изнедримо своје таленте.
Са Ваших слика сија ведрина, бујају боје и живот… као да не стварате у овом веку који је више суморан него ведар?
-Уметност је за мене неутажива глад за лепотом, неизоставна карика унутрашњег баланса у ово смутно доба дисторзије вредности и она је катализатор лучења ендорфина, који разведрава мутне видике, како у мени, тако и код публике. Уједно, огледало је моје насушне потребе да њоме оплеменим животну стварност и озарим озебла људска срца, уморна од сивила декадентне цивилизације, од обездушених форми постојања, вриштећег кича који заглушује и ум и слух и који здушно намећу они који су од иних сила постављени да држе кормило наше културе и воде је у амбис непостојања, растачући све вредносне и естетске критеријуме. Себе видим као Србкињу–светлоносца која дела и ствара на сунчаној страни, насупрот тмине империјалне владавине естетике сплина, посрнућа и изопачености коју глобална властела покушава да наметне и као културни образац и као modus vivendi.
Напротив ликова утвара, грдних приказа, сподоба и девијантних створења која извиру из помодарских трендова у сликарству, као објект некрофилског сладострашћа померених умова, настојим да осликавам свој народ у архајској чистоти и дивоти, у красоти народних одора и ношњи и да покажем свету лепоту и доброту благородног и благодарног народа коме припадам, која се разликује од слике која се о нама циљано ствара и од већ уврежених потмулих представа.
Од свега је ипак најупадљивији одабир тема који указује на патриотизам и национални предзнак на Вашим сликама… ?
-Ведрина и сјај карактера које градим у оквиру тема са националним предзнаком су мој вид одбране пуког и есенцијалног бивства од мрклине и силе која се осовила на нејака плећа мог народа и својеврсни су израз победе лепог и светлоносног над гротеском и нихилизмом који се устоличавају као врховне естетске вредности модерног доба, које се оцртавају у неким мрачним кружоцима, одрођеним од лепоте, склада и хармоније, у тежњи да својим плеснивим дахом окуже све што је здраво, чисто и умилно питомо, а што је еманација архајске природе, генома и душе Србинове.
Слике одишу тананом лириком кроз флуидне преливе и тонове звезданих вагри и са којих исијава нежноплаветна светлост ведсрБске душе, да парафразирам песника Драгана Симовића који је направио критички осврт, и упућују на етеричне узлете Човека који стоји стамен као храст и као крст, погледа воздигнутог ка небесима, док раширеним рукама грли свет овоземаљски, трепераве душе, бескрајно му се радујући, а вертикалном осом, духом својим, тежи царству Небеском и тајанствима дубина Васељене. Он поштује култ предака, божански принцип и морални код. Србин је биће од земље и неба саткано, од радости и пркоса, од бола и жилаве воље за животом, од искона и за навек.
Народ без митова, предања и традиције и без уважавања својих хероја и истините историјске свести није народ, већ облак уклетих планктона које носе брзе воде времена. Зато снујем да овековечим извесне елементе нашег предања и да великане наше јуначке прошлости пренесем на платно, као и да осликам сцене из живота наших предака, детаље са мобе, косидбе и других облика рада и дружбе. Највећа победа биће рађање наше беле и лепе дечице, неговање традиције, јачање села, слога и препород срБске мисли и духа и повратак сјајних срБских умова расутих широм света у своју матицу!
Да ли сте и до сада излагали своје слике и где?
–Слике сам излагала на Коларчевом народном универзитету у оквиру групне изложбе у јуну 2015., а имала сам и самосталне изложбе у Вуковом дому културе у оквиру Дана фолклора у Лозници у августу ове године, као и на Вуковом сабору у Тршићу. Такође сам представила своје радове из домена фолклорних и етно-мотива у оквиру међународног Фестивала фолклора на Златибору почетком децембра ове године у оквиру самосталне изложбе. Позвала бих све поклонике сликарства да дођу у хотел Дунав осигурања на Златибору у 19 часова, 22.децембра , а најављујем и своје учешће на групној изложби у оквиру Светосавских свечаности у Паризу од 27-30. Децембра у организацији Савеза Срба Француске која ће се одржати на броду Bateaux Mouches који крстари Сеном, у галерији СПЦ-a и у новоотвореној галерији у Епону, а у фебруару предстојеће године биће одржана седмодневна изложба у хотелу Чигота на Златибору.
Каква је интеракција између Вас и публике која има прилику да види Ваше слике, ма где и ма када?
-Што се тиче мог односа са публиком, он је искрен и непатворен. Моји ликови и теме проналазе пут до срца људи попут загрљаја детета који осваја душе првим видом и првим додиром. На изложби у Лозници уз изложбу слика се играло и коло фолклорних ансамбала, али и народа који се спонтано придружио. Цео догађај је пратила и увесељавала и свирка фруле фрулаша Обрадовића из Ваљева, две ткаље су ткале на разбојима, преља Миланка Јанковић је упредала вуну, својски прионувши на посао , а Радомир Димитрић је гребенао кудељу. Желели смо сви скупа да дочарамо дах прохујалих времена, као и дух мобе која нас је спајала и држала на окупу. Коло је за мене посебна радост, јер је симбол Сунца и Сунчевог кола, здружених енергија људи испреплетаних руку, срца разиграних фолклорном мелодијом који славе Живот. Доживела сам једну експлозију ведрине, прегршт руку које грле и благодаре и то ми даје жељу да свуда где се укаже згода правим такве перформансе на радост своме Роду.
Аутор: С. Ђукић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 