Звезде – на небу брадавице
Болују понекад од падавице
–
У августу небеса тешко дишу
Препуне звезда ко узрео дуд.
Каткада – понеке од њих збришу
И оду некуд
А ко зна куд ..

Фото: Звезде; Википедија

Господар је ноћас посетио мој дом,
Али ја сам, авај, снила тврдим сном.
.
А ако се он не појави опет ових дана,
Придружићу се пустињским сестрама.
.
Збацићу хаљине, оденућу се било како –
Кад је мрак на срцу, шта ће мени злато.
.
Бацићу огрлице, па чему ти украси,
Замршене косе нек ме скрију даси.
.
Авај, срећницима, кад се нађу требало би знати
Да се никад, не треба растати.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

јасноћа месеца диже се над небеско брдо
и урања у безкрајно море од облака
силан ветар преваљује десет хиљада лиа
долази и најављује на граничну кулу од жада
под тамом хоризонта цеста белог успонаа
татарско око завирује у плаве воде залива
откад је рата и освајања
с бојишта су се враћали само неки
мачеви одбране пролазе градове на граници
лица пуна јада и мисли које се враћају
у горњим одајама далеке куће и ове ноћи
уздаси и немирно трзање без починка

Фото: Јасноћа Месеца; Википедија

Само трептај звезда
у ведрој ноћи
и песма прелепа
што душу буди
искру што тиња
у Пламен претвара…
И песма и трептај
у Вечности спојени.

Фото: Ноћ у Тијању; ВП

Подигох камен
тежак,
чврст,
силан,
моћан,
оклопљен,
његова целина непровидна,
не жрли додире у утробу божанску,
одупире се опоро
каменим амалгамом омађијаним,
нестајање разбија отпором
у суноврат одласка.
.
Испод њега буја бујица разбуђена,
непојармљена посусталошћу,
усколебана разбијеним редоследом,
поремећена раскош ускипела.
.
Камен ускиснуо заштитнички,
преврат ритма зауставља снагом,
искључни, расхлађен,
додире туђе праисконе чује,
тражимо његово лице
и смисао у бесмислу ремећења
да трулеж у њега убацимо
и раскомаданом раздробимо постојање.

Фото: Камен, пао са неба; Википедија

Грех је проузроковао етику, као болест медицину.
Етика зна само за једну дијагнозу: грех.
И етика зна само за један лек: жртва.
Да нема болести и лека, не би било медицине
Да нема лека и жртве, не би било етике.

Фото: Етика игре престола; Википедија

Памтимо прелепу Рћанску пећину
Напаја је невидно подземно језеро
Смели пећинари су улазили дубоко
У пећину и кроз отвор-бунар у језеро
.
Окрени леђа пећини усмери очи у Сунце
Потом у себе у тамне дубине-поноре
Гледај и видећеш много много више
Сталактита сталагмита украса лавирината
.
Буди упоран као кртица или као динго
Храбар као лав делфин соко или орао
Вредан као рудар дабар или бели мрав
Спретан као козорог или вежбач на трапезу
.
Рони много пута проналази светове у себи
Дубоко укопане страшне болне и пресветле
Највредније најлепше и сушто није у пећини
Оно је у нама то је одувек у нама оно је у нама

Фото: Посетиоци из Тијања; ВП

Лете ка светлу ситне бубе
Лете мали ноћни лептири
Понекад не могу
Да дослушам твој глас
Брзо заборављам
И у сан претварам…
.
Умирује ме танана помисао
Да постојиш где год да си…
.
Исплетох мрежу златну
Да ти меке одјеке ловим …
Чак и када ме скренеш
На нов и непознат пут
Покажеш ми тихо и мирно
Да је за мене прави…
.
Ово је још сирово и зелено
Али време ради за мене…
И не само време …
И не само за мене…

Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

Фото: Јесен у Тијању; ВП

У пролеће кроз шуму, у јесен жутом долином,
У подераном капуту, пролази, са виолином.
.
Далеко се прочуо славни Ветров Оркестар
У коме свира пруће и голи зимски честар.
.
Он увек гуди песму стару двеста столећа
И те се песме човек сасвим нејасно сећа.
.
Ту тужну песму Ветар нипошто, никад не мења,
Ту свирку вечног сећања и вечног пролажења.

Фото: Ветар; Википедија