Фото: Фототека СЖ

СВОЈ ЖИВОТ И СВОЈУ
СУДБИНУ УЗМИТЕ У
СВОЈЕ РУКЕ!
Људи се све више препуштају
безнађу и бесмислу.
Скоро да су постали посве
равнодушни према свему, а
највећма према својему животу.
Све је више оних који животаре и
преживљавају, без икаквих идеја,
без икаквих идеала, без икаквих
визија и снова.
Преживљавају од данас до сутра.
Нема у њих ничег узвишеног и
племенитог што би их покренуло
из учмалости и обамрлости.
Унапред се одричу свега оног што
би њиховом животу дало
сврху и смисао.
О слободи одавно нико
и не размишља.
Људи су се већ
одвикли од слободе.
Огромна већина наших
савременика, од седам до
седамдесет и седам година, и нема
никакву визију, никакав појам,
никакву представу о слободи.
Свет, посматран очима Плавог
Вилењака, делује као стара,
истрошена и јектичава блудница;
блудница која је у свом животу
променила на стотине, на тисуће
мушкараца; блудница од чијег је
негда прелепог, здравог, сочног,
једрог и привлачног тела остала
само смежурана и распадајућа
љуштура.
У свету нема више ничег
чедног и девичанског.
У свету нема више
никакве чаролије.
Цео свет је данас једна паланка.
Паланачки дух
преовладава светом.
Себичност и саможивост срећемо
на сваком кораку.
Простаклук и дивљаштво,
блудничење и оргијање јесте
једина животна поетика за огромну
већину бездушних и безличних.
Свуда је у свету једна та иста туга,
једна те иста беда,
једно те исто безнађе.
Можете путовати с краја накрај
света, свуда је исто – као у Србији.
Ма камо год кренули, увек ћете
стићи у Србију!
Србија је данас цео свет, као што
је и свака друга земља или држава
– цео свет.
Наравно да ја не пишем ово да бих
вас растужио и обесхрабрио, већ –
напротив! – да бих вас ободрио и
осоколио, да свој живот и своју
судбину узмете у своје руке.
Да ништа не очекујете од света, да
ништа не очекујете од људи, јер
људи су као стадо које се
води на кланицу.
Ако ви сами не нађете сврху и
смисао свом животу, нико вам то
неће учинити.
Ви ћете променити свет, само онда
када себе промените, и када ништа
не очекујете од света.
Ви ћете променити свет, јер ви то,
заиста, и можете, само што још,
можда, нисте свесни да можете!
Са вама су Створитељ и Васељена,
са вама су Богови, Вилењаци и
Преци.
Са вама је Све Оно што извире из
Вечног Живота; Све Оно што је
рођено из Лепоте, Доброте,
Љубави и Светлости.

Фото: Жртвеник; Википедија

Насред времена постављен,
Наплаћује трошарину.
Небеске ризнице, омражен и слављен,
Пуни благом по свом аршину.
.
Избира и узима само оно
Од чега се звезда пали и дан рађа,
Док бије велико звоно
И расте река пуна млађа.
.
Пешчаним сатом неомеђен,
Узима и преко мере.
Срећан ко се с кусуром врати, слеђен
Пред лицем истине и завере.

Фото: Фототека СЖ

Реци ми,
шта ћемо сада?
Шта да радимо
кад утихну сва звона?
.
Кад стану птице
и свака се на своју грану врати.
Кад лептири скупе крила
и чекају медену храну
с мирисног цвета твога длана.
.
Шта да радимо,
реци ми…
Кад ветрови почну да дувају
и фруле од врбовог прућа савију,
неку нову песму засвирају,
неке нове играче позову,
заврте, заиграју…
.
Хоћеш ли ми дати руку
и у том колу?
Ту, близу мене,
на истој ливади,
крај исте реке, у долу..
где хучи и тече
и све мирише на прошлост,
на претке…
На косе нечије расплете,
расуте гривне и уметке.
.
Шта да радимо
кад свитања почну нова?
Кад гране се под мојим прозором скупе,
кад требам да их одшкринем,
изађем из себе, из снова…?
.
Хоћеш ли ми дати скуте
и у том болу
да ме носиш,
да ме чуваш,
крчиш ми путе
до ваздуха, до извора,
до неба, до узлетања,
до вечног трајања…?
.
Хоћеш ли и сутра
бити моја?

Фото: Месечина; Википедија

Месец ужарио лампу месечарку,
обасјао прохладно новембарско јутро
док ђаке чека школа прозебла.
.
Уместо сата будилник трепери високо
над храстовом шумом,
па је тако зорњача месецу
слаткоречиво шапнула наше устајање.
.
Он јој је заљубљено обећао верност
и дахом леденим пољупце послао
па су тако постали трофејни пар
којима снови доносе радост на дар.
.
Црвени глог се нуди деци,
жбуње се опире трновито,
њи двоје у машти распуклој
оплођавају нашу визију
уочи крсне славе анђела Михаила
.
Са кућног прага по месечини
расло је узбуђење до школе,
а тамо ушушкан сањао госте и трпезу пуну.
.
Код куће идила румених образа
уз бардак ракије вруће,
отац гологлав на дан славе
служи госте а аранђел Михаило
раширио благословом божанска крила,
отац је усрдно тропар отпевао
и тако анђелу љубав исказао.
.
На столу мириси јесенских ружа
затрављено преплавише малог дошљака,
љубе га тете, бабе и стрине,
радост овенча славски мирисни дах,
раскошна песма закликта на овај дан.

Фото: Косово и Метохија – светиње; Википедија

Ко то хоће
Од корена да нас чупа
Светиња да буде рупа
Одузима имовину наших предака
Време да гаси наших дедова
Одговор је једина

И увек урезана

Метохија
Епархијом окићена
Темељ светиња
Образом осветљена
Хиљадама душа брањена
И није изгубљена
Јунацима од косовског боја до Кошара сачувана
Аманетом сачувана

Фото: Косовски божури; Википедија

Фото:Фототека СЖ

Осмијех је
карта за путовање,
раскрсница између
радости и туге.

Осмијех је
ноћна птица
застала
на свјетионику.

Осмијех је
застава с јутра
на лицу
пораженог побједника.

Фото: Фототека СЖ

Помисли
Колико нас неба чека
Негде тамо високо дубоко
И близу и далеко
.
Колико ће шумети листови разних боја
Нашег дрвећа многобројног
Тамо негде и близу и далеко
.
О колико ће ветрова свирати међу
Врховима планинским блиским и далеким
И колико ће вила драгих нама певати
Песме прастарих времена и блиских
И далеких
.
Колико ће птица пролетети над нама
Негде овде и негде тамо
О колико ће крила под грањем шумети
.
О колико ће искри воде од
Сунца запламтети и колико ће звезда
Нас, на путеве испратити и дочекати
.
Колико ће, пута руке се испреплетати
Над цветовима безкрајне љубави
.
Колико ће имена наша пута, на небу
Се срцем исписати овде и тамо негде
И близу и далеко
.
И колико снова се одсањати
Заједничких заталасаних одјецима
Гласова душа наших
.
О колико, о колико ће ружица росних
Румених исцветати на пољима бројним
Нашим душама вајаним
.
О, лепоте радости ходања
По травама смарагдним сафирним
Животима блиским и далеким а нашим!
.
Помисли само!

Фото:Фототека СЖ

Видици осуђивача су маглом попрскани
Осуда уводи човека у жабокреч- устајалост
Како год поставио тело побећи ће му овце
Жеље ће му бити забадене у дубоке талоге
Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио
Дух самооспоравања узеће његове равнице …
Неопходно је попустити његове реченице

Наступило је време пуног разголићавања
Тражи оне који знају да излече незнање!!!
Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица
О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!
Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!
Видећеш да небом круже звездани системи
И да на земљи лете свици – звезда двојници

Ко трага за истином никада никога не осуђује
Постоји и њено наличје које само Творац зна
Не тражи другоме трун у оку – другога нема!
И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима
Када уловиш брата да греши – о себи збориш!
Милни свакога оком и потапшај десницом
Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

Трагач за истином никада не промаши живот
Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја
Истина је изван смрти и изван свих илузија
Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење
Миловање душом је знакословље и њен рукопис
Несудиш човек који има истрајну и праву Веру
Не -радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Фото: Месечина; Википедија

Ноћ промрзло зебе и задрхти грање,
узалудно штити прерано листање.
Склупчали се птићи у маленом гнезду,
Месец заљубљено пригрлио звезду.
.
Ту иза облака и пахуља белих,
од погледа наших фебруар их дели.
Пригрлим те чврсто мислима уз себе,
док бесне даљине од мене до тебе.
.
Уплићу се у мени природа и варка,
зимски дани велики ко Нојева барка.
Чекајући пролеће с надањем се срећем,
застане ли секунда, сат ћу да разнесем.
.
Хоризонти гореће претворени у чежњу,
што су дани дужи створе већу тежњу.
Помрачина игра се стварајући сену,
жмурке, јурке, сакри сан за ме’ зачуђену.
.
Сунашце је уснило јутра пуна мраза,
тик ту поред ока наста нова бразда.
Загонетни простор, вечност пуна жара
исписују твоје име, душе огледала.

Фото: Несаница; Википедија

Уморна сам, али неће сан на очи,
несаница милује ме док живи чекам сан,
у њему лађу у којој ће људи моћи
наћи себе онда кад највећи снијег
вијавицом покуша да прекрије им стопе.
.
Зато не питај ме никад зашто
несаницу протјерујем из живота свога
сваки пут кад ми се прикраде испод капака уморних.
Живе снове ја желим гдје нерећни се смију,
а срећни још већу стварају срећу,
,да не гледам више огледалом душе
ништа што у свом животу не волим и нећу.
.
Ни теби не желим ништа мање среће
од оне коју баш за себе хоћу,
ал΄ несаница зна да буде незгодна баш ноћу,
пред очима са јаве јади тад баш у мимоходу прођу.
.
Огледало да ода моје душе тајну можда ће моћи,
ту ништа не могу, али пазим да нико осим тебе
не узме љубав моју, попут Киклопа у очају борим се,
чувам те твоје очи да од црне одбраним се ноћи.
.
Можда и тебе ноћас пуста несаница мучи,
можда и спокојно спаваш не слутећи моје боли.
Спаваш мирно, а ја још будна сам,
чекам на оно што макар у сну моје –
тамо себично волим те и ником не дам те.
Свему и сваком ноћас рећи ћу збогом,
а само теби да заувјек чекам те.