Ветар ти разноси лик и једино сенка твоја још поред мене стоји. Ехо преноси последње речи које нестају у даљини и расипају се по читавом свемиру. Сунце зрацима буди у мени последњи додир твојих руку, али без топлине. Све ми је одузето. Нико не зна да опстајем снагом коју носим у себи, снагом неисцрпне љубави и шапатом твојих речи које се изгубе у минулом сну, а ја их оживим иако знам да су лаж јер потребна је огромна снага да једна жена може тебе да воли.
Јахачи праисконог таласа свести Величине које је изнедрила Потка Спавалице наших министара културе и просвете Владислав Петковић Дис
У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:
Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.
Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.
Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.
Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.
Прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употреили! И мало уђите у њихову свест…
Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.
Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове – Владислав Петковић Дис.
Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:
1.Кућу мрака као исток 2.Умрле дане као запад 3.Тишине као југ 4.Недовршене речи као север
Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.
И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:
Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота И с њом спава невиђена њена лепота
И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…
Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.
Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију. Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…
Драган Симовић
Тајинствени Песник Румених Облака Један од четворице јахача Пегаза Крилана Како критичарима или министрима просвете и културе објаснити просторе ИЗА? Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?
Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:
Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?
Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која носи регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.
Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.
Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…
Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост… Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства. Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.
Смрти, из вртлога твога цвета страх кљује Моју пролазну наду, а сунце обасјава Недодирнуто дело и верно описује Време што се нађе изнад заборава. . Избледелим звездама свет се окрену И у њима нађе свршетак безкраја. Последњом снагом смрт се у мени прену Губећи полако непомичност сјаја.
Љубав је све што имамо и све што ће нам икада требати. Она чини од нас краљеве који дарују краљевству свом светлост и срећу. Дајући не можемо је никада изгубити, јер Љубав је неисцрпно давање, загрљај две душе у којем је давање исто што и примање.
Двоједни дах душе, Љубав је спој две половине себе у једно божанско биће. Ти си Љубав Која је лепота сваког тренутка, светог сусрета слободе, бесмртности, радости и надахнућа – плеса Духа у материји, истинског постојања, разума и стварности.
Љубав је красотна чудесност стварности, у опојној величанствености постојања јесте Вечни Живот светости, ведрине и усхићења, вечно цветање душе, која не зна ни за прошлост, ни за будућност, а зна само за САДА у којем нема празнине, самоће, студени, туге; јесте озвездани свемир бескраја, златно сунце нежности и снаге, нашег истинског бића и живота, знања и смисла.
Све што она дотакне, промењено је у невиност, блиставост и лепоту, сачувано је од пропадања и смрти.
Она је оно одакле долазимо и где идемо, и због чега смо овде, и све што радимо на овом свету јесте жеља да се доживи Љубав.
Она оплемењује и, као блистава зора што после тешке ноћи доноси нови дан, све чини невиним и светлим, буди нас и вазноси у Истински Свет среће, лепоте и мира.
Љубав све побеђује и чини својим, у радости заувек једним, својим најрођенијим, милим и светим. Љубав је одговор на питање КО САМ ЈА, из којег проистичу сва друга питања. Она је наше Истинско Сопство, у томе је спасење света.
Превише крварим декадентне поезије због става овог, суровог, бунтовничког. Али моја је мајка професор хемије, а не књижевности и српског, и није из монотоне панонско-моравске низије, већ из поетичног предела брдског. Зато ја не пијем карловачка вина И НЕ ПРИПАДАМ НИЈЕДНОМ СКУПУ!!! Већ у тмини топличких дубина, пијем само чунгулску љуту. Лежим сам у мрачном куту, и проклињем руку, што је исписала ову песму круту.
Сунчано јутро. Сенице на прозору зобљу свој доручак од јечерашњих мрвица. Колтрејн свира са радија. Ветар скида снежни прах са грана. Саксофон синкопира тишину собе … Дим као било који други као било где када је сунчано јутро … Преверова поезија на кревету. Осмех плавог неба за “добар дан!“ И сунчано јутро као било које као било где када саксофон и сунце наступају загрљени као стари љубавници у сунчано сунчано јутро…
Нека сва тежина остане, тамо… У дубини најдубљој , што јој место знам ја, само. Нека остане, где јој је и место … у тишини најтишој… У тачки погледа на свет, оној највишој … А, човек нека иде напред. У сопствени недоглед … Како уме и зна… Док корача путем, путем неоствареног сна… Испуниће му душу и заокупити мисли стаза та, тајанствена, тајном постојања проткана… Огреховљена, али нитима неба откана … Дааа… мир човеку, у немиру да, тишина умилна, та … Од тишине, тиша, најтиша … Од мира песма саткана, сва…
Није се јавио на прозивку када је јаросно чуо свој глас. . Осмотрио је путеве на ћувику тамо где га је ујео пас. . Овце су блеком унеле немир, шумом је захујао пркосни ветропир. . Звоно у руци старог овчара недељом сваком призива Бога . Мислећи духом на грозна дела када је ковитлац плаћао главом. . Човек човеку утробу ждерао носећи муку и раскол вечни. . А сада плаћа седином својом тамнину прошлости у коју се загледао . Д. П: Збирка песама – Сузе старог кестена
Вратио се из паркића бата потрчао мајци још са врата па поносно пред њу стави . један обли камен плави две сличице фудбалера три окрњена кликера четири поштанске марке два жира и три шишарке: . -Види, мама! Ту лепоту целу добио сам баш за багателу: Немањин старији брат Тражио ми само сат! . Да се ја ту не бих мешо реци ко је кога прешо а ком ће због багателе бити јао куку леле!’!
Гони аждајо, ко ти па брани… Ево, ме стојим крај Храста Светог, чекам Васкрс и Христа Распетог. Ту су ми груди, слободно рани! . Не страше мене све твоје таме, нит оштри зуби, отров нит каме. Не дрхте руке, никад пред тобом, моле се само пред Христом Богом!
Насрни Ало, жедна си смрти… Ево, ме ту сам Kрстом се крстим, у три саставно стоје ми прсти. Душу вам не дам, црни некрсти!
Не скрећем поглед, педаљ нит метар, мој видик сеже Небеском Царству. Ваше су стазе већ на прогнанству. Ви, звери пакла. Ја, Божји цветак!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 