Будим те са блаженством Где је нестала Васељена? Али кога то занима? Тебе не! Занима те армонија Занима те регресија Хеј! Занима те регресија! . Чини се да си једнако свесна И т а м о и овде Када се добро опустиш Виђење је боље и јасније . Данас си видела оне Које си повела са собом Далек је то пут далек Дејство те вуче на горе . Права регресија је Када те сопствено дејство Вуче на горе вуче А ти си посматра само . Тада си као радознало дете Тада си ушла у горњи свет Мозак тражи да мисли А све је тако лепо тако лепо . Хаос око тебе пусти пусти И не слушај га не слушај Нека тече као река нека тече Дајем ти руку осети лепоту
Тијанија – округло гумно Лакаче Шајкаче Поноћ – утихнули људи и ветрови и керови Нечуј – на мртвој стражи совице мудрице Тих – шум лаких возила метлица летилица . Витка седа оштроока и строга Мајка-Најка Првослетиља одмах избудила Пајка – Рајка Окопоноћног чувара капије бочне – источне У први круг уређала све цветише – плетише . А у дуг други круг – играчице Игре – игрише Коловођа Марица – ватроока – моја миљеница Лежим на половини – сламе – да ме не омаме Ја дугоцрвеноушни – вилан – ратник поглавар . Лаконого скокну Мара – за Богоигру има дара Плетиље лепе девише – игле конце заплетоше Играју плету певају – јаку магију Мари спремају Сад је ора тренутак!!! – за мој пантерски скок!!! . Затечена цикну Мара – небо Тијаније распара Цветише игрише плетише – на возила скочише Стиснух Мару око струка – у десници оба лука Прескочисмо преко жице – намигују звездице … . Тијанија рајски цветна – цврчци и попићи певају Ојутрује роса и зора – Марино око и срце сневају Жарко Сјајко поранио – Мари милуцка чарне очи Пробуди је – насмеши се – загрли ме – па поскочи!
У бурету ватра запаљена да сажеже дворишно стрвиште. Кроз трептаје језика пламена мисао ми одговоре иште. . Све што ништиш са земљом се стапа као продукт свог преображаја. Ватра диже пут небеског стропа слободећи земног домашаја. . Арјанима лифт до Бога била. У том су их следили Римљани. Предњачила царска им властела. Апотеозом богопорађани. . Прегрејана кад се јонизује све гасове у плазму претвори. Злочинитељ кад је распирује свемоћна је и свет да разори . Чудно ватра теже развезује оне твари које не сагори. Је ли у њој моћ левитације која силу земљину покори?
Од семена до семена, од када је времена, од семена до семена, кажеш – немам времена. Ја ти опет кажем ти раменима слежеш. Од семена до семена, од када је времена, истина је једна, и злата је вредна. Затвори очи, у тишину крочи. У јединство свега, урони у Њега. Уклони тугу, боли и патњу. Од семена до семена, од када је времена, потпуно смо слободни, у безконачном без времена.
Слушај драга моја како јецају даљине као плач детета као кад свирају виолине тужне сонате …уби ме ова ноћ то љубав зове… . Чујеш ли мила како шкрипе сенке грана наслоњених на мој прозор а ја мислим твој је шапат и да теку воде градског шадрвана …немој се будити то љубав зове… . Не волим драга кад си сама као војник кога чека неверна жена као уснули боем који се радује првој чаши вина као дремљива звезда која се крије у кишној ноћи …не волим кад си сама љубави моја… . Ако те не буде драга у мојој души у којој има места за двоје отераћу све птице нека свет занеми нека утихну јецаји и настане мук …живот се наставља љубави моја…
Не хватај ме у жижу Суштина је код тебе А ја ћу те наћи . Као што сам те већ нашла… Твој је задатак велики Бодриш и бориш се За све нас . Пусти мене! . Пусти ме низ воду Вода ће ме вратити Сваки пут када Киша падне Да те умије…
Кад размрсим мисли У танке нити разумевања Затражим шта се иза крије Чини ми се к’о обрана трешња Као песма без риме . Налазим их, са птицама Што плове над замућеним изворима У небу, поцепаном у ситне комаде У модром сумраку над градом Сапутник им јесен. Што корача погнуте главе И сутон тушира. . Ако некад их нађем Лепше од најлажнијег сна Са погледом што гори Роменилом запада У небу, звездама попрсаном Лебде са месечином Над чешљевима далеких планина Са шкољкама, у потоку пуном облака У лишћу маслина што пркосе жези Као латице расветалог крина.
Љубави, гледај кроз мене и не слушај ме. Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор… Куда се сливају магистрале, куда идемо везаних очију? Где су нам циљ и исходиште? . Љубави, ти си Орион мог зимског неба, ја више не ходим земљом и нисам роб времена, за мене су часовничари изумрле занатлије. Не бојим се Зевсових паса, мени и Грифон пред ноге долази. . Љубави, нисам презрео ту реч, иако ми је с њом већ похабана песма, иако ми нагриза стихове као бесни пацов, самоусудом отрован. Слушао сам о лепоти гетсиманске руже, али је нисам спознао. Ваљда више волим да сањарим, него да гледам. Тако сам и тебе одсањарио, па си исувише стварна, недодирна. . Агапе, знамо се већ дуго, али ти ниси обавештена. Негде су се сусрети измаштали, а ти си спавала немирним сном. И можда је време да се откријемо пред собом, не бежећи од наготе и огледала. Волим те такву, сву обојену, стопљену с дугом на прозору мог сна, гледаш негде у бездање и не чујеш бунцање овог лудака. . Агапе, већ звучиш пунотом мог презира. Презирем што су векови умирали без нас! Презирем сутоне и сумраке! Све оно што тоне и мрачи, не остављајући времена за дах! Презирем немоћ језика да именујем твоје постојање, које се у мојој вечности осипа! . Агапе, један ме пут теби водио, на њему Светлоноша ‒ Бог, који те приказа мени, као Константину Часни крст, па отад ходам к теби, уназад… Још само у Бога и Голготу верујем! Све су варке овог света као четири јахача, све су страсти овог света зло семе, а наша срца плодно тле за које се им клица хвата. . Љубави… Уђи у песму, нека ми већ потрошена реч похаба срце! . СЛОВО ЉУБАВИ
Између нас је Велики кањон и олујна ноћ. Аqua alta… Мемљиве зидине Што удишу гат и ломе вал. Хиљаде голубова слећу на трг Светог Марка, Облаци страже над Маријином куполом. А ти ме гледаш са оне стране молитве, Где допиру само одрицања. . Између нас је Зид плача, Гетсимански врт, Пут суза. Хорови херувима у златној одежди, Литургијски звон: Алилуја! Синајска гора и пламени огањ из купиновог жбуна, што Мојсију Господа несагориво проказа. А ти ме гледаш земаљским очима, што бесправно суде и пресуђују. . Између нас је Плава гробница, острво Керкира и сасуд кипарски. Где Свети Спиридон с мачем у руци, потапа лађе Агарјана, и тело беструлежно његово мироточи. Горе лимунова и ретки цветови, што ничу из лобања солунских јунака. А ти ме гледаш малодушно, злопамтивши само сопствене заблуде. . Између нас су царски вртови, јапанске трешње и висећи мостови, језера из којих шуште локвањи; Паравани, гејше и самоуки ратници, пиринчана и поља шећерне трске. И зов монаха с непроходних планина, што живе од сунчеве светлости, огрнути само мудрошћу живота. А ти ме гледаш као грешку, која се ни у наговештају десила није. . Између нас су реке, брда и пустиње, степе и прашуме, слапови водопада, што стене добровољно гоне у смрт. Океански висови и морске панораме, бакрени заласци, што по небеском платну из пехара посипају сунчеву крв. Између нас су чудеса земље и милостиви Бог. А ти ме гледаш без слуха, до тебе не допиру моје молитве. . Али њина те благодат целива.
МИСЛИ МОЈЕ ЈЕДИНИ ЗНАШ
Мисли су моје чудесни врт испред Артемидиног храма, висећи вавилонски балкони, витражи венецијанских храмова и римски колосеуми. . У њима буја хиљаде трава, за срце, за ум, чаробно лековитих. Сваки је бедем и стуб опасан ружом пузавицом, јарко акрилних боја. . Мисли су моје гоблен стихова, од њих се лако извезе песма и измашта ћилим разбојем од сна, платно, на које пчеле мед доносе и врцају га саме сред медишта. . Мисли су моје зле јаруге, пред њима Минос стражари, оне су големи ужарени гробови, сви кругови пакла, што обе руке прстенују, на чијим длановима чистилиште пребива. . Мисли су моје суша и песак, рушевине после суровог циклона, преко вољне ноћи и подбула јутра, плес са духовима и привиђења, све оно на шта нерадо жмуриш. . Мисли су моје ветрови ружа, што се увлаче змијолико у твоје зденце, кад под веђама репом ошину прекор, па распусте благост у њене вртове, јер једино ти ми мисли и знаш.
* Невена Милосављевић
Невена Милосављевић, рођена 13. 04. 1990. године, одрасла у Лешку на Космету, живи у Звечану. Завршила је студије српске књижевности, радила је као новинар на ТВ Данкос плус у Косовској Митровици, где је имала своју ауторску емисију ,,Пергамент”, ради као наставник српскогјезика у средњој школи. Сарадник је издавачке куће,,А Согласˮ из Зворника и члан хуманитарне организације ,,Српска нитˮ из Подгорице и лектор сајта ,,Злочини над Србимаˮ. Пише поезију, прозу, есеје, критичке осврте. Добитникје 26. Међународних награда за поезију, као и два посебна признања ,,Орден кнеза Николе Васојевића” за очување епске традиције и њена збирка песама ,,Источник” награђена је признањем ,,Књига године” у издавачкој кући АСоглас. У припреми су још два рукописа, међу којима је рукопис збирке песама ,,Духовницеˮ коју је 2019. године у манастиру Бешка благословио за штампу блажено почивши митрополит Амфилохије. Сарађивала је као лектор, рецензент и уредник на 70 издања књига својих колега. Њена поезија и минијатуре превођене су на руски, мађарски, енглески, француски и немачки језик. Објављивала је поезију и приказе у многим часописима широм Србије и региона (Бдење, Сазнање, Суштина поетике, Књижевне новине, Нова Зора, Ток, Петрушка настамба, Сизиф, Др Филстуд, Сребрни вијенац, Неказано…) Невена је мајка троје деце.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 