АГАПЕ

Љубави,
гледај кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале,
куда идемо везаних очију?
Где су нам циљ и исходиште?
.
Љубави, ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса,
мени и Грифон пред ноге долази.
.
Љубави,
нисам презрео ту реч,
иако ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове као бесни пацов,
самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али је нисам спознао.
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио,
па си исувише стварна, недодирна.
.
Агапе,
знамо се већ дуго,
али ти ниси обавештена.
Негде су се сусрети измаштали,
а ти си спавала немирним сном.
И можда је време да се откријемо пред собом,
не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену,
стопљену с дугом на прозору мог сна,
гледаш негде у бездање
и не чујеш бунцање овог лудака.
.
Агапе,
већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас!
Презирем сутоне и сумраке!
Све оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика
да именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа!
.
Агапе,
један ме пут теби водио,
на њему Светлоноша ‒ Бог,
који те приказа мени,
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем!
Све су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а наша срца плодно тле за које се им клица хвата.
.
Љубави…
Уђи у песму,
нека ми већ потрошена реч похаба срце!
.
СЛОВО ЉУБАВИ

Између нас је Велики кањон
и олујна ноћ. Аqua alta…
Мемљиве зидине
Што удишу гат и ломе вал.
Хиљаде голубова слећу на трг Светог Марка,
Облаци страже над Маријином куполом.
А ти ме гледаш са оне стране молитве,
Где допиру само одрицања.
.
Између нас је Зид плача,
Гетсимански врт, Пут суза.
Хорови херувима у златној одежди,
Литургијски звон: Алилуја!
Синајска гора и пламени огањ
из купиновог жбуна,
што Мојсију Господа несагориво проказа.
А ти ме гледаш земаљским очима,
што бесправно суде и пресуђују.
.
Између нас је Плава гробница,
острво Керкира и сасуд кипарски.
Где Свети Спиридон с мачем у руци,
потапа лађе Агарјана,
и тело беструлежно његово мироточи.
Горе лимунова и ретки цветови,
што ничу из лобања солунских јунака.
А ти ме гледаш малодушно,
злопамтивши само сопствене заблуде.
.
Између нас су царски вртови,
јапанске трешње и висећи мостови,
језера из којих шуште локвањи;
Паравани, гејше и самоуки ратници,
пиринчана и поља шећерне трске.
И зов монаха с непроходних планина,
што живе од сунчеве светлости,
огрнути само мудрошћу живота.
А ти ме гледаш као грешку,
која се ни у наговештају десила није.
.
Између нас су реке, брда и пустиње,
степе и прашуме, слапови водопада,
што стене добровољно гоне у смрт.
Океански висови и морске панораме,
бакрени заласци, што по небеском платну
из пехара посипају сунчеву крв.
Између нас су чудеса земље и милостиви Бог.
А ти ме гледаш без слуха,
до тебе не допиру моје молитве.
.
Али њина те благодат целива.

МИСЛИ МОЈЕ ЈЕДИНИ ЗНАШ

Мисли су моје чудесни врт
испред Артемидиног храма,
висећи вавилонски балкони,
витражи венецијанских храмова
и римски колосеуми.
.
У њима буја хиљаде трава,
за срце, за ум, чаробно лековитих.
Сваки је бедем и стуб
опасан ружом пузавицом,
јарко акрилних боја.
.
Мисли су моје гоблен стихова,
од њих се лако извезе песма
и измашта ћилим разбојем од сна,
платно, на које пчеле мед доносе
и врцају га саме сред медишта.
.
Мисли су моје зле јаруге,
пред њима Минос стражари,
оне су големи ужарени гробови,
сви кругови пакла, што обе руке прстенују,
на чијим длановима чистилиште пребива.
.
Мисли су моје суша и песак,
рушевине после суровог циклона,
преко вољне ноћи и подбула јутра,
плес са духовима и привиђења,
све оно на шта нерадо жмуриш.
.
Мисли су моје ветрови ружа,
што се увлаче змијолико у твоје зденце,
кад под веђама репом ошину прекор,
па распусте благост у њене вртове,
јер једино ти ми мисли и знаш.

*
Невена Милосављевић

Невена Милосављевић, рођена 13. 04. 1990. године, одрасла у Лешку на Космету, живи у Звечану. Завршила је студије српске књижевности, радила је као новинар на ТВ Данкос плус у Косовској Митровици, где је имала своју ауторску емисију ,,Пергамент”, ради као наставник српскогјезика у средњој школи. Сарадник је издавачке куће,,А Согласˮ из Зворника и члан хуманитарне организације ,,Српска нитˮ из Подгорице и лектор сајта ,,Злочини над Србимаˮ. Пише поезију, прозу, есеје, критичке осврте. Добитникје 26. Међународних награда за поезију, као и два посебна признања ,,Орден кнеза Николе Васојевића” за очување епске традиције и њена збирка песама ,,Источник” награђена је признањем ,,Књига године” у издавачкој кући АСоглас. У припреми су још два рукописа, међу којима је рукопис збирке песама ,,Духовницеˮ коју је 2019. године у манастиру Бешка благословио за штампу блажено почивши митрополит Амфилохије. Сарађивала је као лектор, рецензент и уредник на 70 издања књига својих колега. Њена поезија и минијатуре превођене су на руски, мађарски, енглески, француски и немачки језик. Објављивала је поезију и приказе у многим часописима широм Србије и региона (Бдење, Сазнање, Суштина поетике, Књижевне новине, Нова Зора, Ток, Петрушка настамба, Сизиф, Др Филстуд, Сребрни вијенац, Неказано…) Невена је мајка троје деце.