Милорад Куљић: Лабудица бела


Лабудица фрушкогорска бела

којом Богу молитве су слане

црним огњем сва је сагорела.

Уз њу главе људи жртвоване.

.

Заиграло коло наопако.

Свастици су краци обрнути.

Место добро да призива лако

демонској сфери она свет упути.

.

Крст одмени симбол пентагони.

Молитвама Зла се народ смери.

Бојом крви сав се свет сдемони.

Свој свет творе вражији сенкари.

.

Православље зло је разазнало.

Од омаме ортодокс се буди.

Из дубине Зло је заурлало

да омете зору да заруди.

.

Лабудица фрушкогорска бела

рад васкрса скоро након века

као феникс пепео је стресла.

Храм васкрсли спас је за човека.

..

Лединачки страдалници поје

на небесјах у дому светачком.

Славе круну Николајке своје

на заветном храму им предачком.

Фото: Бели лабуд; Википедија

Петар Шумски: Наслеђе


Путовати док се не стигне
до незнаног…
Од глине равити грнчарију
од дрвета столарију
од уздаа музику
за нечији сан
од снова и чежње –
дечији плач
за сањани дан
од речи мудрост
за све који је траже…
О дрећи се ствари
у корист догађаја
и гогађаја
у корист смирења.
Пронети свој живот
кроз што више туђих
остсвљајући им наслеђе
свог Бивања.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Хипербореја и Атлантида – данас


Хипербореја и Атлантида су слике савременог света каквог познајемо, а Хиперборејац и Атлантиђанин архетипи два човека, више него различита.

У модерном филозофском тумачењу, митови о Хипербореји и Атлантиди могу се посматрати као два опречна виђења света и живота. За Атлантиђане, богате златом, живот је само случајан сплет околности, а за Хиперборејце Божији дар.Атлантида ће изградити своју аристократију на материјалној основи, Хипербореја своју на духовној и етосу општег доприноса.

Но прави сукоб два принципа настаје када се узме у обзир призма кроз коју свет посматрају један Атлантиђанин и један Хиперборејац.

Хиперборејац је оличење традиције, поштовања предака, склада са природом и истинским слободама. С друге стране Атлантиђанин живот посматра као нешто дато му без разлога, да би га проживео што дуже уживајући, без имало обавеза према наслеђу и вечним принципима.

Атлантиђанин не познаје ни грех ни кајање, а Хиперборејац стално тежи да усаврши себе и покаје се за сва своја недела.

Атлантиђанин је превратник у Француској и Бољшевичкој револуцији а Хиперборејац бранилац у Термопилској бици. Хиперборејци су Краљ Леонида, Еуген Савојски, Ел Сид, Цар Николај Други, а Атлантиђани Наполеон, Џингис-кан, Атила Хунски.

Хиперборејци по духу су и сви који су изабрали вечни живот кроз разобличавање смрти, а такви су међу Србима многи почевши од Цара Лазара, Стевана Синђелића, ђакона Авакума, мајора Тепића, мајора Гавриловића, војводе Вука и многих других. Оно што ове људе чини Хиперборејцима је њихов дух који је победио страх и мирно сагледао смрт.

Сваки српски устаник је Хиперборејац јер је умирао ,,За Крст Часни и Слободу Златну’‘ одан налогу већем од живота, овенчаном златном светлошћу сунца. Када је Свети ђакон Авакум изговорио реченицу ,,Срб је Христов, радује се смрти’‘ понео се као Хиперборејац, разобличивши смрт и страх којим се храни она душманска, Друга страна.

Што се слободе тиче, Атлантиђанину се она састоји од неспутаности нагона и порива, док је за Хиперборејца она висока, духовна и узвишена. Хиперборејац се одриче атлантске слободе, не признаје је и не сматра слободом. Атлантиђанин пак сматра слободарство Хиперборејца примитивним, уз његово поштовање традиције.

 -Преузет текст-

Михаило Миљковић: Додир


Tражим нови додир
Као позив у нови дан
Са колико додира
Да закуцам на твоја врата
Да могу да ти кажем
Да сам твој
.
Тренутак у заносу
Искиках ти кошуљу
Плодови прирасли за срце
Рука за руку срасла
У тренутку стаде дах
Отворих врата
За срећу без краја
.
А све је то почело
Само због једног загрљаја
Колико си пута видела
Дно љубави моје
Да је душа моја невина
И зато
Си једна једина.
.
Ти додири су твоје време
Загрли их што дуже и чвршће
Наслони своје време на моје
Тако ће нам вечност дуже трајати…

Илија Зиевски: БУКИ


Слово Б, азбучног назива Буки (боукы), у календарском систему азбучног писма који сам открио и који са дaљим проучавањем добија све сложенији смисао, заузима место на почетку (нове) године, на зиму, одмах након краткодневнице, односно Божића. Сада ћемо видети како су природу гласа б наши преци доживљавали и какву су му симболику придавали унутар календарског кола.

.

Назив Буки, као што сам раније писао значи буку или звук (с бук) одакле долази и буква (слово/глас). Сам глас б је експлозиван глас и у ономатопеји означава баш то: пуцање, звучни удар, прасак, буку (бум, бам, бомба). Писао сам и о томе да је звук прва вибрација коју покреће пробуђена свест (Аз), па тек затим светлост (Веди) што је сасвим оправдан разлог зашто се баш ова слова налазе у том редоследу на почетку словног низа азбуке. Ипак, духовном, метафизичком слоју азбучне симболике претходи и материјална, практична симболика, тако да је слово Буки првенствено означавало неку световну/друштвену појаву која је везана за баш то време у календару на чијем месту се слово налази.

.

У хебрејском алефбету, писму које је углавном задржало првобитни слој конкретне симболике, слово б носи назив Бет (беит) и значи кућу, дом, породицу. Лик хебрејског (феничанског) слова б, тумачи се као тлоцрт шатора који је био дом древних јевреја. Хебрејска реч беит има свој когнат у српском/словенском језику и то је бит – бити (енг. be, нем. bist).

.

Бит значи постојање. Кућа је место где битишемо, обитавамо и где живимо са својом обитељи. Можемо рећи да је кућа место где постојимо. Етимологија речи бит/бити разумљива је преко индоевропских језика, најпре српског и повезана је такође са звуком односно буком. Оно што и на биолошком плану одређује нечије постојање јесте звук. Најпре звук пулса, откуцаја срца, звук корака, мицања а затим и глас. Тако имамо бат (beat – ударац, откуцај) – звук који правимо корачањем, ударањем о тло, а корачамо ногама односно бутинама (butt – дупе), батацима. Од бат долази и пат, пут, под по којем корачамо (табан,табати, утабати – метатеза од бат) а и пета (пешак) којом газимо (когнат је литванско pataike – ударити). Бити зато носи значење и тући, ударати – ударац производи звук – бат. Одатле је и батина, табати, тепати, битка (battle) као и бој (биј), вој, војник, војска. У енглеском имамо bath – купати што је у равни са српским прати (старословенско пер значи ударати) јер прање се врши ударањем веша (на шта је још давно указао Радован Дамјановић). Од бити је и биће, битан, будан (постојан).

.

Когнате бити/беит имамо у шкотском beatha, велшком bywid, ирском beth/betha и грчком βίος у значењу живот. Отуда имамо и шкотско beathach – звер, животиња и литванско butybe – створење. Ту је и велшко byd – свет. Уз српско биће истог корена можемо поменути и биље (збиља) и енглеско beast – звер (биће – створење).

.

У германским језицима имамо реч која означава експлозију/прасак а то је burst (староенг. berstan, старосакс. brestan, старофри. bersta) која долази од протогерманског *brest. Код ове речи је у нашем језику дошло до смекшавања б у п (вероватно због гутања самогласника) и то је реч прс (прасак-прснути) или прст.

.

Свако постајање започиње праском. Да би се нешто издвојило као засебно биће мора се одвојити – одломити од целине. Тако се гране дрвета одламају из средишњег стабла при расту. Исто тако можемо замислити како се човечији удови пробијају из трупа израстајући а затим исто тако и прсти из шаке. Отуда имамо и прсити се – истицати се. Прсти се истичу (најдаљи су домет гранања људског тела) као и груди – прса (breast). Из прса се гранају руке и цело тело узевши у обзир да су прса средиште људске душе – срца. У значењу ширења имамо когнат у енглеском spread а у шкотском spreadhadh и летонском parspragt у значењу прснути. У етрурском имамо персу у значењу лица. Сва ова значења потичу од изворног прасак, прс, брст. Оно што прсне дели се на парчиће (отуда и пар – двоје који се изнова спајају, а могуће и пол – раздвајање боли?).

.

Можда је, управо због своје разгранате природе које подсећа на гранање сазвежђа на небу и чини се да је последица неког праскања, да дрвећа брест и бреза (можда и буква) носе таква имена. Бреза је и назив германске руне Беркано која означава глас б (али је сликовно заправо слово в – утицај латинског).

Време календарског почетка зиме је време најкраћег дана и хладноће. Вероватно су ово време наши преци проводили у кућама, домовима, као што се и данас Божић слави унутар дома са најближима, па је овај период унутар календара забележен знаком куће. Такође, то је време рађања новог живота (бити), нове године, новог младог Сунца (света).

.

Овај период припада зодијачком Јарцу јер је то време парења неких врста дивљих коза. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2016/12/goat.html Ипак лик слова б изгледа да није у вези са козом/јарцем. То би пре могло бити слово а (наопачке какво се оно проналази у феничанском писму) које у алефбету означава (главу) бика (алеф). На ово нас може навести и енглеско ox или холандско os у значењу бика, литванског ožka  у значењу јарца (aš/аз?) или ирског oss у значењу уштројене животиње (јеленa) која се користила за пренос терета. Врло је могуће да је изворно знак слова „а“ уопштено означавао (рогату) стоку (бикa, јарцa, овнa, јелена) а стока нас опет доводи у везу са словом б.

.

Поседство стоке је од најранијих времена означавало имућство па се у неким нашим крајевима стока назива и благо (веза са латинским bullis? курдским ga?  и санскртским go? у значењу бик). Стока осим за исхрану служила је и за пренос терета оних који имају шта да преносе, са чим да тргују – дакле имајућих – богатих људи. Богатсво долази од бог (звучно са бук и бик) које је најпре је означавало имање/имућство. Когнате ове речи имамо у енглеском bag (џак, торба), baggage (пртљаг), back (леђа – товар се носи на леђима) и beg (просити). Убог је онај који нема ништа (у је овде одрично као и у убити = не бити). У источним гранама пра језика ова реч је попримила значење узвишеног духовног бића – Творца (словенско бог, персијско baga, санскртско bhagavan) али њено првобитно значење је имућство које се огледа у поседству стоке. Отуда и бољи, болшои – велики – better – big (стара српска и индоевропска реч за бога је див).

.

Реч бог има свој когнат и у старонордијском кроз мекшање б у п па затим прелаз п у ф (карактеристичан за германске језике) као feoh, fehu, fe – стадо, иметак, благо. То је име и прве руне (Феху) у рунском низу футарка.

Имајући у виду претходно речено – да је стока сматрана благом и богатством, реч бог, бик и бука могу бити когнати у српском језику. Когнате српског бик имамо и у велшком buwch и латинском bovis – крава. На турском бик се каже управо boga (ирански утицај?). Када се мало боље погледа слово б у својој ранијој, феничанској верзији, можемо видети главу бика са роговима из профила. Копита стоке производе буку, као и звонца која се каче око врата краве. Тако имамо и у значењу стада шкотско buachaille, велшко buches. Постоје назнаке да се и други индоевропски назив за бика: тур (лат. taurus) везује са исту етимологију звука, ударца. О томе може сведочити велшко taro у значењу ударити (док је tarw бик) што је когнат српског дир, дирати, ударити што нас доводи у везу са немачким tier (звер) и енглеским deer (јелен).

.

Слово Буки налази се на почетку календарског кола, одмах до календарске вертикале. Дијагинално од њега је слово Како на врху кола такође до календарске вертикале. Оба гласа представљају идеју звука пуцања (писао сам већ о слову Како), оба гласа су преградна/праскава, б је уснени а к је задњенепчани. Управо су то гласови којим започињу полови календара а полови се одламају из календарске вертикале која симболизује вечност (i). Старословенски назив за Божић је и крачун/корчун у значењу крочити (у ново годишње коло) а већ смо подсетили да корачање производи звук – бат.

.

Бука је прва материјална вибрација било чега што је постало. Божић је време које се проводи унутар дома а време је рођења Сунца, Белог Вида које обележава наредно слово у азбучном низу – Веди.

.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 48-ми наставак)

Владан Пантелић: Завичајно имање (1)


Нестао – отопио се лед-снег на деветом ланцу планина

У Тијању – милом завичају олистало жбуње и дрвеће

Цвркућу многе птице раноранилице умилне певалице

Процветали црвени и плави божури и жуте перунике

Рузмарин и лаванда и невен показују своје тело и лице

.

Дошао сам у родину – у грудима и топлина и милина

 Идем у врт да садим и заливам рано поврће и цвеће

Врт је најсуштије ВедСрбско огледало и његов печат

Данас по ободу имања засадитићу борове јеле јасике

Дивље јабуке јасенове храстове и сибирске кедрове

..

Исијава Јарило на истоку пун месец на западу залази

Расте данашњи дан расту и дан Златног доба и Сварога

Одох на језерце да се огледнем и оставим мали чамац

И на имању обележим велике и мале стазе и путоказе

 Около биће стубови и провидна ограда од зелене жице

..

Дивно је у Тијанији – Унутарњем пространству Тијања

Дивно је на завиајном имању у развоју – Света Тијанија

Данас ћу имање поново освештати демоне припитомити

Вед силницама Сољу Водом Ватром Мирисом и Мачем

И замолити за благослов богове Рода и Јединога Бога

.

.Облачим белу светлосну хаљину опасујем појас везени

Широм отварам двокрилна дрвена врата –пут на имање

Куда ће улазити сви путници намерници – писци песници

Витези Праисконог Реда певачи и свираи виле и вилани

Радознали научници праисконе луталице комшије рођаци

Утемељен дижем руке ка Небу.- потече сила као миловање

Илија Зипевски: Огледало


I
Опростите ми сумраци,
Црне птице и кровови,
Ватри поздрави,
Смираји,
Букети небески
Пуни дарова за будне,
Ритуални летови
Очи и уши што пуне
Мудрим мирисом јесени.
II
Опростите за подруме мрачне и прљаве
У којим осуђен сам на лутање
Од зида до зида под талогом прашине
Док напољу не спознадох висине

Опростите за дна
Где кваке заразе руке ал не отворе врата
Опростите за окна
Призора оштрих као нож што се забадају у ока
.
Ту испод нека вавек остану ти дани
За цветове и плодове што чекали су вани
Пролећа саплетена у погнутој глави.
III
Опрост тражим, кап океан спознаје
Сваки трен без неба, знам, трен је протраћен
Покајање дарујем, вечношђу побуђен
Благ под небом за дажд љубави…
.
Опрост тражим, свету сету уздишем
Јер сваки трен, трен је небом узвишен
Покајање дарујем, истином пробуђен
Благ под небом за дажд љубави срцем стојим отворен
.
Тишина.
И ништа.
Тишина
И све
.
Песма капље:
Радост је
Бити
Сада и овде.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац, -ГучаФото

Халил Џубран: Глас песника (5)


Закључак

.
Моја је душа мој друг који ме тјеши у биједи и недаћама живота. Онај тко се не спријатељи са својом душом, непријатељ је човјечанства, и онај који не пронаñе човјечно водство у самоме себи, ишчезнут ће у очајању. Живот се помаља из унутарњости, он не долази из околине. Дошао сам да бих рекао ријеч и сада ћу је изрећи. Али ако смрт спријечи њезину објаву, бит ће изречена Сутра, јер Сутра никада не оставља тајну у књизи Вјечности.
Дошао сам живјети у слави Љубави и свјетлости Љепоте, које су обје одрази Божји. Ја живим овђе и људи ме не могу изагнати из домене живота јер знају да ћу живјети у смрти. Ако ми ископају очи слушат ћу мрморе Љубави и пјесме Љепоте. Ако ми затворе уши, уживат ћу у додиру даха испреплетеном с димом горуће Љубави и мирисом Љепоте. Дошао сам овамо да будем свима и са свима, и оно што данас чиним усамљен, јеком ће Сутра обавијати људе.
Оно што данас збори моје усамљено срце, појат ће сутра срца многих.

Мевлана Џелалудин Руми: Буђење


У праскозорје среће

три пута си ме пољубила

да бих се пробудио

у овом трену љубави.

.

Настојао сам да се срцем сетим

о чему сањао сам

кроз тамну ноћ

пре него што ме освести

овог јутра ђивот.

.

Нашао сам авоје сне

али ме заведе месец.

Узнесе ме на небеса

и тамо осади.

Видео сам срце своје

како крвари на путу твом

певајући песму.

.

Између љубави и срца мог

дешавале су се ствари

које су ме лагано, лагано

подсетиле свега.

.

Пробуди ме додир твој

иако ти руке не видех.

Љубила си ме нежно

иако ти усне не видех.

Скривена си од мене.

.

Али ти ме држиш у живету

.

Можда ће доћи време

када ћеш се од пољубаца уморити.

Бићу срећан

чак и са твојим увредама.

Само тражим

мало твоје пажње.

Марина Ивановна Цветајева: ***


Црвеним плодом

Оскоруша сја.

Паде лист под сводом.

Родила се ја.

.

Свађао се сила

Звона рески ков.

Субота је била:

Јован Богослов.

.

Још и данас мени

Дође жеља та:

Да гризем румени

Горки плод што сја.

Фото: Марина Цветајева