ЛЕЛА


„Како ноћ је Девани пуна Месеца

Тако Лели дан је пун Сунца

То  поносна Јелена, Јелица – Лела је

Жена у лелеку  заштитница!“-В.С.

Лирске песме у Срба, пуне су призива Леле,

док се у српским епским песмама такође јавља

ова личност, додуше, скривена под именом Јелене

или Јелице. Можемо закључити, да се Лела, Љеља,

као богиња могла поштовати на територији Србије,

али и шире. Александра Бајић сматра да је Лела била

заштитница жена коју и дан-данас призивају Србкиње и

Влахиње у невољи. Лела је најсличнија Девани

због своје дивље женствености,  међутим, њих две се

разликују по много чему. Девана је, пре свега, божанство

јаких лунарних карактеристика, док је Лела представљена

као богиња лета и Сунчева невеста или сестрица.

На овај начин, Лела представља аспект жене,

који се полако покорава мушкарцу.

Сам  усклик ЛЕ (ле ле)  је у српским и македонским

песмама везан за изражаване туге и бола,

због чега се туговање у јужнословенским

језицима назива лелеком.

.

-Извор- Стари Словени-

 

Advertisements

Владан Пантелић: Краљица Ки-ја


V. Бродови плове узводно и низводно.
Са твојим доласком сви путеви су отворени.
Пред тобом рибе искачу из реке.
Твоји зраци досежу до зеленог океана.
Ти си онај који сеје мушко с е м е у жени,
Ти ствараш семе у мушкарцу;
Ти оживљаваш сина у мајчиној утроби,
Тешиш га да не плаче.
Још у утроби ти га храниш.
Удахњујеш живот свим својим створењима,
Отварајући уста новорођенчету,
Хранећи га.

.

VII. Како је разноврсно твоје дело.
Тајанствено у очима човека…
(Ода фараона Ехнатона Сунцу)

.

Скоро ништа се не зна о краљици Кији, првој жени фараона Ехнатона Четвртог, осим да је краљевске лозе, да је била врло мудра, и да је у стварности коју смо звали Ми-сир, а много касније преименовали у Египат (Геи пат), врло, врло з н а ч а ј н о   у ч е с т в о в а л а. Умрла је врло млада, на порођају, али је на свет донела будућег фараона -Тутанкамон-а. Ни о њему се не зна много, осим да је на престо постављен врло млад и да је у м р о, такође млад, у деветнаестој години. Његово и м е  нам каже да је носио двојно дејство Амон – Атон, да је такнуо тамне скривене т е м е  неког моћног човека тог времена, можда из свештеничког или војног сталежа, или… Но, није много важно ко је убио фараона Тутанкамона, јер сви сносимо последице својих дела и сви ћемо на свом Путу гледати, тисућама пута, у своје огледало истине и из њега црпсти истине које ће нас управљати даље кроз светове и векове. Останимо са чињеницама да су у његовом животу, који се, умногоме, испољава кроз име, постојала дејства – мутно, такнуо, макнуо, амон, атон, он макнут, танано, тата, катун, нокат, кана, тумно, тамно, танко, мана, мутант, тама, тукно на мат, та он макнут, такно му на т, такнуо у тамн(о), то мутан анк, ма он туткан, и многа друга. Име нам говори да је Тутанкамон вероватно трован дрогом, да му је слабила снага, потом јасноћа, да је имао тешку повреду, а да је, потом, у мраку убијен ударцем у теме.

.

И тајинствени ванземаљац фараон ЕхнАТОН, његов отац, Кијин муж, измиче знанственицима целог света, као што је измицао и својим савременицима. Зна се да је имао и жену Нефертити и са њом неколико кћери. Не зна се какве је идеје покренуо у вези религије и какве је реформе замишљао и спроводио. Научници се слажу да је био врло необичан, да је искочио из континуитета владара претходника и да је изненада нестао са историјске сцене. Збуњује чињеница да његов гроб није пронађен, што нашој машти даје велику слободу и замах.

.

Вечна душа краљице Кије, као и душе фараона Ехнатона и фараона Тутанкамона, као и душа краљице Нефертити, настављају свој величанствени узлет по разноликим божанским световима, вођене заслугама и дубоко усађеном интуицијом и знањем, лет ка новим и новим искуствима која су неопходна свакој души која стреми ка Највишем. Човеку није дата сила да може да види сва разна утелотворења, своја или туђа, али прочишћењем свести те могућности се донекле отварају, сећања враћају.

.

Ехнатон и Тутанкамон су сада Витези Праисконог Реда, чудесно и успешно помажу другима, и хитају ка нашем узвишеном циљу. Нефертити је врло талентована млада девојка, уметничка душа, и пред њом се отварају велика врата дубоких тајни. Ки-ја је нашла светли пут окићен белим ружама и тајницана, хода кораком чврстим, умереним. Једним делом пута сви смо ишли заједно, а онда су се наши путеви смислено одвојили. Сада сви, кроз ребусе, путујемо сами до велике утоке, одакле, за све нас, постоји

само                  ј е д а н  пут  и  ј е д а н  циљ.

 

 

 

Горан Полетан: Хаику 5


Суботње вече.
Залеђеном улицом
јуре ватрогасци.

*

На жеравици
пуче печени кестен
– уздахну старац.

*

Бака плете шал.
Вуницу из кутије
развлачи маче.

*

Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.

*

У кухињи
замириса печење
– дотрча маче.

*

Испуцалу земљу
прекопава сељак
– за њим и птице.

*

-слика-Шишкин-

Давор Вујовић: Хаику 5.


Небо у ноћи.

Птице белих стомака

Сводом цртају

*

Хаику у крику

У доба тешке смутње.

Радост почетка!

*

Увек о лепом,

О сваком ил’ понеком,

За твог живота.

*

Месец над водом,

Дечији осмех узнет.

Радост за вечност.

*

Хвала ти животе,

Пун истине, лепоте.

Како год се звао.

Драган Симовић: ПРОРОЧАНСТВО ЗВЕЗДАНЕ И КЕДРОВЕ КЊИГЕ


У времену долазећем,

у Новоме добу

Великог Духа Стварања,

гле, триста тридесет и тројица Белих Срба,

Хиперборејаца Арија,

владаће Звездом Земљом

у тридсет и три наредна столећа.

Све је то,

пре четрдесет и два века,

пурпурним светлосним зраком

записано и рисано,

у Звезданој и Кдеровој књизи,

 посвећених божанских Ура

 са Белог Пупка Света.

.

22.мај, 2015.година

-слика-Шишкин-

Драгош Павић: Смисао суштине


Ако си хтео безгрешност

које спаја простор и време

светлост ти се уплела и забрани

да говором понудиш хризантеме

 .

Ко хоће себе да нађе у тој потрази

мора овај свет оглодани да напусти,

да види да ли у себи има ватре

да ли да живи ил’себе да сатре

 .

Зашто трагати за мутним речима

ако клијање израста цветна алеја,

нека небески снови журе ка изворима

да не пресахне колорит људских идеја

Насрћу гаврани да кљују мисао:

облећу поцрнели, не хају за музе,

облапорно између себе творе зала

понуде, плодности убацују у врели котао

На његов смисао суштине полетне

сагњиле трулежи намећу похлепне,

где је ту узе да себе кори,

растући пламен живота сагори

 

Петар Шумски: На свакој застави је њено име


Чујем је у хујању ветра

осећам је у мирису мора

допире са планинских висова и доља

лети с криком птице са највиших гора

одјекује из шума и поља…

.

Чујем је у урлику звери

у песмама поражених и победника

њоме се време “пре и после” мери

њоме се овенчавају гробови ратника…

.

Њено је име на свакој застави

у свакој химни и заклетви

и једина је љубав од које човек

не може да се растави –

јер Она је мирис и укус Љубави…

..

Њена песма допире

са ратишта и гробова

одјекује са прозора и кровова

пламти у песмама робова

из срца дивљине и са градских обода

из јеке камена и жубора вода…

Одасвуд се чује

Њено свето име:

С Л О Б О Д А!

.

Слобода ти је дата

и припада теби

можеш да је одузмеш

једино сам себи…

.

Слобода је твој живот

а тамничар – страх

који ватру Истине

претвара у прах!

.

Из Слободе си рођен

и кад мислиш да си део

Слобода ти покаже

да си и тад цео!

.

Слобода је слободна

од свих лажних граница

за њу постоји прва

ал не и задња станица…

.

Једном када крене –

нигде не застаје

јер кад она стане –

тад и живот стаје.

.

Слобода је у крви

Слобода је у даху

у твом је рођењу

и у земном праху…

.

Слобода је пламен

што гори до краја…

Она је твој знамен

са мирисом – Безкраја.

.

Ша је још Слобода?

То је твоје вино

твој хлеб и вода…

То је твоја причест

у дане љутог поста

то је хлеб живота

кога никад – доста…

*

12.07.2019.

 

Новица Стокић: С- СУД


Сатанино стадо

Створови скутима

Сабраше

 .

Свеце сумануто

Сечивом

Сабраше

 .

Споменик силни

Страшилу

Саздаше

 .

Сунце сенком

Сумрака

Сакрише

 .

Сабљом

Суда страшног

Смак света

Славише

 

Милорад Максимовић: Велики савет Звезданог рода


Прича о древности коју носи генетски код.

Неће је свако препознати.

Само они који је носе у себи.

*

*

Округли сто. Седам особа седи и мирно посматра

у средишту шта се збива. Три жене и четири мушкарца.

Свако од њих је старешина многих планета и многих

задужења свако од њих је препун. Лица им чиста и

светла. Очи сјакте белим пламеном. Сазван беше

савет. Питања су постала већ озбиљних размера и

 Велика Раса је одлучно хтела да учини прави корак

ради очувања живота.

 

Свако од седморо је изабран духом, срцем, знањем,

љубављу и делима. Свако од њих је прекаљени

ратник, песник, божанство свима који не схватају које

су то величине и путеви златоправа их водили ту где

јесу. Некада давно су били дечаци и девојчице и

играли се на обалама река и трчали пољанама где

расте трава мека…и мирисна.

*

Сањарили су о путу истине којим ће ићи. Сада после

толико векова су ту у овом савету мудрих. Приче о

њима су већ постале легендарне и преношене су по

свим световима где год да је Велика Раса имала своје

постаје. Свети Род Белих Аса је смело и радосно

преносио знања световима које је проналазио.

Многима су они били Богови. Због своје технологије и

знања су их без устезања дигли на престо

божанстава. И то траје већ толико дуго да се време

мери ерама. Народ је радосно бирао своје

предводнике међу светом децом рода Арија и Аса.

*

И они сами нипошто не би на то пристали уколико су

знали да нису тога достојни. Тако су васпитавана деца

Божија. Да је Род светиња. Савет је трајао у миру али

су мисли бљескале свуда планове и увиде и предлоге

шта да се ради ради очувања и развоја Велике Расе.

Колоније су већ постојале. Неке су биле нападнуте

силама мрака. Неколико планета уништено. Велики

рат је почео одавно. Уљези са мрачних светова ван

опсега Велике Расе су без резерве нападали и

кидисали на све што им је било на путу. Рат је трајао

толико дуго да су генерације рођене са знањем које се

не сећа времена пре рата…

*

Развој рода је пратио путању борбе за свети опстанак

и претио је да оде у смеру у коме би светост

достигнућа Велике Расе била смањена и претворена у

нешто што није била намера на почетку. Непријатељ

је користио многе цивилизације које су кренуле путем

таме, зла и уске користи за себе по сваку цену. Те

цивилизације су биле већином људске природе али

тешко омађијане опаким идејама куда и како се

развијати. Њима су владале силе које немају човечји

облик већ преузимају било који. Контрола над

материјом и свемиром је њихов циљ. Многе су

поробили и уништили користећи друге за своје

циљеве те због тог начина рата, они који су нападнути

од њих нису схватали са чим или са ким имају посла.

Често би било прекасно.

Неколико светлих цивилизација је потпуно пало под

њихов утицај и искористивши њихове напредне

технологије, освојили су пуно светова. Велика Раса је

изгубила много али ипак их је зауздала изузетно.

Један од разлога сазивања светог савета мудрих је

била одлука куда даље са развојем. Седморо је

донело одлуку. Створиће се место где ће се укрстити

енергија живота из свих праваца и нивоа и ту ће бити

један од светова који ће носити незамислив

потенцијал развоја. Он ће бити основа на којој ће

расти најбоља деца божија која ће обновити Свемир.

Да све поново буде Мир. Све-Мир. Тај све-свет који је

башта богатства и благослова живота.

*

Седморо је погледало у своје суштине. Видеше

изворни неугасли плам како попут мале звезде сија

сред њих. Свако од њих седам је могао да види то у

себи и у осталих шест. Извор Живота. Знали су да

гледају у делић Творца иако га они нису доживљавали

на начин који је својствен младим цивилизацијама.

Схватили су. Живот се не може зауставити и

уништити. Неизмеран је. Посегли су заједно ка пламу

и свако од њих доби знања нова о стварању божанске

баште. Ту ће се Творац рађати непрекидно док сваки

човек не схвати потпуно да је Творац сам. Очи

отворише и све то видеше пред собом! Све што је у

њима је било сада и испред њих.

*

Дух поста. Поклонише се Творцу у себи. Задатке

поделише и кренуше у стварање…

 

Небројене године пролазе… Ветрови се играју

пустарама и голицају крошње разног дрвећа. Много се

људи родило и прошло кроз Земљу. Ера је донела

много божје деце. Много њих су постали живим

светлом те божанством. Ван времена су отишли да би

опет се вратили у њега обогаћени искуством и

 схватањем велике приче Све-Мира. Живота коло се

вазда увећавало. Сва нова искуства су допринела да

се Род представи и новом светлу самом себи и

Творцу. Било је случајева када су поједини видели

како се стварају нове планете за посебну врсту

изазова да би се потом после пуно векова један или

двоје родили са потребним развојем те онда поставши

звезданим асом, дошли у првобитни део цивилизације

Рода и донели још један део слагалице који

доприноси развоју коме је савет мудрих тежио.

 

 

Једно Сунце је титраје своје љубави слало једној

малој земљици. На њој су росна јутра донела

надахнуће једној души оваплоћеној у девојку плаве

косе која је безбрижно и ходала у шумарку белих

Бреза.

*

И ту се оваплотила суштина која је свесна свега. У

њеном срцу. Такође је Сунца зрак огрејао чело једног

младог човека који је дремао на удобној лежаљци од

лишћа високо на старом Храсту у зеленој шуми. И ту

је снео пламичак беле ватре који се стопи са

младићем. Сунце се насмеши само њему знаним

осмехом… Мудрима се душа испуни топлином коју

нису пре познавали и свима се једна мисао створи

која им се појави на уснама у виду речи…“коначно“.

Одмах су запевали тихо славе оду извору живота.

*

Препород је започео.   

 

Невена Милосављевић: Сузе сибирског ириса


И плаче ноћас сибирски ирис,
Вучијим сузама,
Грлени урлици пламеним језицима палацају,
Гонећи мрке медведе у смрт,
Крај стожера у пламену, своју последњу
Стражу стражи рањени Барзој – хрт.

.

Гарави јелени запињу роговима
О патуљасте борове,
Падају на колена по птичјем гробљу,
Скоро излеглих и у заметку,
Посвуда, перје, растављени кљунови,
И згаришта гнезда, хумке плодова,
Којим су сад костурнице жбунови.

.

Ловци су ловине ватреној стихији,
Пламен у боји тигрових крзна,
И у јеци падајућих смрека,
Не разазнајеш гори ли тигар или небо!
Гори ли тајга или река!
Не гаси жеђ ни Јенисеј,
Његове обале су у ранама,
Гноје и топе се, као смола међу гранама.

.

И плаче сибирски ирис,
Сузама дивљих коња,
Што губе крда у бегу, растајући се
Од големих пашњака и ждребаца,
Што нејаким ногама потонуше у лаву.
Ржу кобиле са брега ка пољу, а
Над усијаним лименим крововима,
У жалости, ноћас је и месец положио главу.