На тврдом лотосу Сплео сам ноге и исправио кичму Са три затворена ока и уз дубоко дисање Повезао сам се са Мајком Земљом Кроз кичму до врха главе Уз све могуће тешке радове . Надковао сам седам обојених степеника Потом још три до врха Неба . Индиго Ноћ са миријадом свитаца Сваки свитац је нечији сан . Раздвојио сам своје биће И у висине упутио једно зрнце себе . Прелазећи преко клисурица и планина На раскрсници спојило се зрнце са сном Препознати кренуше смело и без речи Стрмом узаном и кривудавом стазом Пратећи светлост – водича
Буди се. Буди ми наду да и овом граду има живота. Да није мртва Србија моја. Зар нисам жртва? Види ме како се кочоперим?! Ал` нећу да делим мрве с твојим врапцима, хоћу гнездо на својој крошњи. Астал пун жита, да ми Рајска птица буде сита, а ја, поносита… . Тамо под крошњом туђом, да кажем – Да ме не прави лудом! Да је моја Трешња здрава и јака, да је на њој цвркут славуја, а не сврака! Кад се вратим на врх да се попнем и машем, машем до Драча! Да сам јача, само- да сам јача.
Не заборави драга она наша пролећа и дане кад смо одлазили на трг тамо где долазе људи и птице која су нам миловале дланове кад смо их даривали мрвицама љубави да нас више воле и кад су заједно самном чувале твоја снивања док си се њихала на крилима развигора испод којих сам крио пољупце за тебе плашећи се твојих буђења. . Увек ћу се сећати оних дана и пролећа кад сам те чекао у сенкама белог багрема на трамвајској станици тамо где сви неког чекај и цртају њихове кораке чежњама мајских мириса и капима сетне кише док бехар мирише и зелена седмица у којој смо се држали за руке гмиже својом путањом. . Не заборави мила пролећа и дане о којима не волим писати истрошене песме и похабане стихове …јер сви говоре да се љубав рађа у пролеће а наше је тада изгубљена и никад се вратити неће …нити вечери ћутања крај зелене реке чији хладови у тишини самују и сакупљају приче о нашој прошлости. . …И сада понекад туда прођем и сећањем грлим исти онај трг птица на коме и сада долазе птице и људи и клупу у сенкама багрема где неко некога чека иако су отишла наша пролећа која изгужваше године уморне од снова и живота у пролазу према забораву.
Врабац је давно престао да дише, тако се мисли. Не! Ћутим и само вас гледам! Три крваве ране ме пеку. Три стреле, три трага. Од зла, турске беде и рата, нисам дао бели град да страда. Бели град сам бранио тада, уздигнута цела, против сто хиљада стрела.
Бели град, опет ме зове! Издајници, људи без душе, поново га русе. не могу тврђаву да гледам, како издајник душману хоће да је преда.
Србија за кукавичлук никад није знала, никад није кичму савијала. Србија је и сад Спарта, само издајник то не схвата. Витезови божанске класе, ми смо потомци беле расе. Поново ћу на ноге стати. не треба ми нико и нећу вас звати. Бели град се мора спасавати не чекам ни сата, ушао је ђаво на велика врата.
Кукавице земљу ору, сеју мржњу, русе слогу, нема брата, обешен нам је камен око врата. Раскол влада док нам крвник држи кључеве од град.
Похлепни народ мој, за тридесет гроша, наивно је сабљу дао, на колена је отад пао, чути, клечи у блату тоне, а велика звона звоне ли звоне. Не чује и кад га дечија суза зове, не чује ни мајчине боли. роде мој! зар се бели град тако воли?
Генерали где сте! Ћутите или не смете да пребројите војску! Зар немоћна мајка да вас моли!? Зар вам образ ни мало не гори? Ако ћутање и даље потече, нек вас образ стално пече.
Жив сам још и нећу то да гледам и нове три стреле поново да чекам. Устаћу пре вас, мртав нисам, све три стреле вадим и ране ћу да спалим. Нећу да чекам ледене лажи, обећања и друге пакости, хладне у срцу зиме, Зар да чекам да ми иза леђа усред мрака, прљави гости стрелом заледе кости. Одмах моја крила дижем. уништићу то издајничко ђавоље семе. Кукавице спалићу вам племе.
Не дирајте! мој бели град. Не дам да нас нико у окове везе! Не дам децу ланцима да стеже! Не дам ником на Београд да режи, не дам ико из Београда да бежи! Нећу туђег жита, лажног хлеба, нећу прљавога неба, ваздух који се на силу дише и европске прљаве кише. Нећу таму ни вашега хада, недам бели град да страда.
Одавно знам тајне ваше клете, издајници знајте многе ће главе да вам лете. Зло велико вас краси, нико неће и не може да вас спаси.
Елито и слуге сатанине војске, није ово ваша добра адреса. Отворићу вам пакао и скинућу то зло са наших небеса. Спреман сам Боже, ти знаш, врабац све може.
Бели граде ми који те имамо белог и светлог, нећемо те разапетог. Роде мој, сад вам врабац каже: нико не може да вас лаже, докле год моје срце гори никад нико неће моћи и нема те моћи, недам ја и наши богови бели град да се покори.
Уз уздах ових мермерних плоча, расуте глаткоће тужних епитафа, сјајних очију украшених болом, оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова. У сенци камења и комада земље који под сузама сећања омекшава. Отворена врата раја са топлим небеским ветровима стварају лавиринте. И сваки њихов скривени пут води до заласка Сунца. Ледене усне се не мичу, не говоре… Ћуте! Очи од камена милују стене расипајући пену прохујалог живота, мирис тамјана и догорелих свећа дошаптава незаборав. Све оне сетве бољитка сасечене туђим жетвама, боле земљу. Утопљеник светлости тоне у мрак, прерије пустињских ратника почивају на светом тлу по којем су расуте ватре крвожедног света. И сви они лешинари и даље круже око нашег хоризонта, чекају и вребају за неки нови напад… А, ми само желимо мир, желимо да нас не дирају, да не газе преко костију наших предака, да застану колоне, спаљена огњишта да се изнова изграде, да вратимо отето и сачувамо Свето! Уморни смо, али и снажни… Не шаљите нам рат, ни бол, и знајте… нас бол снажи!
– Опет оволику обланду очекујем од ове оштроконђе. – Охохо – она одскакује, оће оно, Охоло отима оклагију, обија ову о ормар окренута огледалу: -Опа, опа, опала, остављам овог олињалог орангутана, ослобођена, орна. – Одмах отиђи, Олупину ову однеси, Остарела огуљена оклагија, оправи је одмах, откачи од оног, одбијам одмах оностране односе, Одступи!- Одговарам оштро: – Опуштених очију, одртавела, оћес очијукање, Оди офтамологу обневидела , Омамљује те остеропороза! Одједном она опет: – Оздравићу одмах, одбиј! – Он одмахује, Одлази, Отоманом одмара, осмељен он онанише, опајдару ону од ономад окреће: – Ош ома овамо, – Оптерећење осећај од ове овде, – Окопаћу око овој огавуши. – – Остани овде , одртавели олошу! – одзвања окуцницом, одјекује. – Оправицу обланде ома. –
Под Банатом лежи, моје родно место, и кад тело иде, душа ту је често. У њему је свемир, запалио дане, па се стари кравар, спрема за аманет. . Не немој да свираш, оне тужне песме, пашњаци су ведри и ветар се веје. Опрости ми село, сваки корак нови, без тебе је живот, залуд да се бори. . Једне кобне ноћи, песму ја сам снио, о љубави вечној и о сузи бистрој. У њој се и тужни радују, мртви још увек станују. . Када затворим очи и ноћи се предам, и под ратном гором, тебе смрти не дам. И кад сумрак вазда, под Иђошем сине, родиће се песник, да о селу пише. . Болне своје ране, дижем у висине, под Иђошким брегом, једна кућа дише. У њој живот тече и песме искалише, умрем ли и одем, Иђош ће да дише.
Мушкарци тек кад оду с овог света први пут добију цвеће, а ни живот им није био ружин врт, Од две Јакшићеве ,,Стазе“, увек су ишли посутом трњем, јер неко их је учио да је цвеће Само за жене. . Мушкарцима свила није гладила кожу, Одмах су им облачили груба сукна, Да се не размазе, да се не навикну На удобно. Да им руке не буду нежне, већ жуљаве, Али се од њих тражило Да нежно милују. . Мушкарци не плачу. Сузе су слабост, бол је за кукавице. Њихове ране ратнички гноје, Мелеме не примају као милостињу. Из кревета устају на рад, С рада иду у кревет, Гладна уста у њих гледају. . Мушкарци не говоре о Својим осећањима. Срамота је молити, о муци да се прича. Мушкарци највише болују од срца, А недостатак истог им се спочитава. Да су у жалости брада и црна кошуља кажу. Из њих ни уздах не излази. . Мушкарци пију, мушкарци се туку, Мушкарци туку. Мушкарци бесне, псују и вичу. Мушкарци наслеђују презиме и имање. Мушкарци су првенци, јединци, мезимци. Мушкарци су жељени. . Али и мушкарци воле свилу, зашто тек кад усну вечни сан Осете њену нежност? И они воле сузе, али их заувек склопе под капцима, Допуштајући нама да их место њих проливамо. . И мушкарци воле цвеће, Па зашто тек кад умру за њих се бирају најлепше руже?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 