Чуда се дешавају
Чудо моје
Чуда се рјешавају
Чуда се једино броје.
.
Чудо ти испуни жељу
Чуда те са љубављу споје
Вјеруј увјек у чуда
Магичан живот то је.

Фото: Фототека Србског Журнала

(посвета брату)

Нека остане нешто од нас
Самујемо у тишинама
ти ја и ноћи дуге
ти у туђем загрљају
грејеш заборављене дане
док моја стопала крваре
од промашеног ходања
у празном простору
које бездушно пролази
траговима ветрова.
Била си некад
моја мирна лука
без залуталих бродова
једино ти си могла
опрати прохујале године
и вратити еидосе
младости
само са тобом сам могао говорити о љубави.
Волео бих овако
усидрен у сећања
да се вратим бајкама
о вечности љубави
волео сам те
једино са тобом
ноћи су биле без олуја
постају све дуже
свака ноћ
нова рана.
Ево већ
мирише пролеће
умива се на реци
раскопчава своју душу
процветаће и трешње
боје твојих усана
са којих сам некад
испијао нектаре
…јеси ли приметила
да долазе птице
прве ласте радују се
поветарцу
ускоро ће рода
загрлити
наш оџак
нестаће дани
од којих су се душе ледиле.
Молим те
не затварај врата
заборава
нека остане
нешто од нас.

Фото: Фототека Србског Журнала

Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.

Фото: Перун Громодржац; Википедија

На тврдом лотосу
Сплео сам ноге и исправио кичму
Са три затворена ока и уз дубоко дисање
Повезао сам се са Мајком Земљом
Кроз кичму до врха главе
Уз све могуће тешке радове
Надковао сам седам обојених степеника
Потом још три до врха Неба
.
Индиго Ноћ са миријадом свитаца
Сваки свитац је нечији сан
.
Раздвојио сам своје биће
И у висине упутио једно зрнце себе
Прелазећи преко клисурица и планина
На раскрсници спојило се зрнце са сном
Препознати кренуше смело и без речи
Стрмом узаном и кривудавом стазом
Пратећи светлост – водича

Фото: Фототека Србског Журнала

и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло

тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести

а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи

сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха

како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби

а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста

Фото: Пајсије Хиландарац; Википедија

Стала сам испред огледала
и угледала твој лик.
Покушавам да ти додам папир
на ком су згужване све моје
емоције.
Ти не пружаш руке.
Дајеш ми новине окренуте
на последњој страни.
У читуљама стоји моја слика.
Подижем главу ка огледалу.
Сада видим само себе.
И то је моја смрт.

Фото: Лик у огледалу; Википедија

Сећање се извија –
На брда, на реке, на пашњаке…
На неке собе скривене од светлости,
и на шапат:
„Мммм, дивно миришеш. „
.
„La Perla“ је жена, страствена,
у сукњи до колена.
Разбио си боцу парфема!
Нека мирише, за три века, и више,
више, иии … до Бога више!
.
За још један жмрк жмиркавих ти очију,
све бих дала!
Свега је било мало,
само година, пуно, гладних тебе!

Фото: фототека Србског Журнала

Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмијеха.

Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди,
загрлиће те, божанска пјесма.

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

На заравни безкраја
На подијуму од месечевог сјаја
плеше жена дугом обучена!
.
Ту мирно тече и река плава,
Израњајућа звезда је обасјала
.
Коло велико, ту праве виле и вилани,
јер то земља мати, срцем је запевала!
.
И плес је непрекидни,
у стварности нестваран!
Сваки покрет стаза је нечија,
на небу светлом исцртана!

Фото: Девојка плеше; Википедија

Сам са собом – окренут страшном суду,
у ноћи као испод
звона,
нетрагом трагам ко да ми корак
мину
предосећа.
.
Кроз тишину до грла закопану у вејавицу,
као запаљене гранчице
пуцкетају
моје мисли
ископавајући наду у дубинама
искони,
од чега им се
снег
на крилима топи.
.
Уоколо мене стопе звери – даљина
о коју глад
опустеле зубе оштри.
.
Ноћ, снег,
свет до кога сањам
док ми гатара
из длана
слово љубве чита.
.
Ту где је сенка живота пала
и следила се
у мртав пејзаж,
само моја крв осветљава
пут до живих.
.
Сви са собом –најближи свету,
очекујем да
од тишине
тренутак
експлодира.

Фото: Фототека Србског Журнала