Један млад племић, од чувенога рода

Би спреман због опкладе, чак да оде до гроба

Чувена опклада је пала, у сред бела дана

Пред окупљеним сведоцима, да буде јавна

Да ли до женског срца, пречица постоји?

Или женско срце, као неосвојива тврђава стоји?

Да ли господарем њеног срца, себе прозвати смеш?

Ако она чува тајне многе, а ти видиш само њен смех­?

Млад племић – ждребчева крв, у њему је кључала

Снатижеља и коцка, га је у до лудила водила

Да сазна, силно је пожелео

Али јадник знао није, да женско срце је превртљиво