Учини ми се да те чујем,
и није први пут,
као да ме тихо зовеш,
кроз неки давни звук.
Срце брже куца,
ал’ се изгуби траг.
Све у мени жели да си ту,
ал’ одзвања само мрак.
.
Ослушкујем у тишини,
да л’ си близу, да л’ си ту…
Радост дође на трен кратак,
па је замени туга у сну.
.
Шапат туге тихо каже,
ниси ту, и нећеш доћ’,
све што било је, сад је сенка,
све се губи кроз ову ноћ.
И колико срце жели
да те врати макар на трен,
шапат туге поново ме сломи,
ти си само успомена, сен.
.
Да могу време да вратим,
и тебе са њим,
да останемо заувек
у оном што били смо ми.
Један дан да траје дуже,
један поглед да не прође.
Ал’ све што држим у себи
полако од мене оде.
.
И опет тражим те у мислима,
као да ћеш доћи сад,
ал’ уместо твога гласа
тишина ми врати јад.
.
Шапат туге тихо каже,
ниси ту, и нећеш доћ’,
све што било је, сад је сенка,
све се губи кроз ову ноћ.
И колико срце жели
да те врати макар на трен,
шапат туге поново ме сломи,
ти си само успомена, сен.
.
Можда негде постоји време
где смо остали ми,
ал’ у овом, све што имам
јесу празни дани и сни.
Покушам да те пустим,
ал’ не умем до краја то,
јер у свакој тишини чујем
како нестаје „ми“ и „смо“.
.
Шапат туге тихо каже,
пусти сад, не зови више.
Све што било је, остаје негде
где ни срце не дише.
И полако, без отпора,
учим да те не тражим…
Ал’ у свакој ноћи, изнова,
твој лик јачам и снажим…

Фото: Покајање; Википедија