Пробуђен и освешћен човек следи само своје срце, само свој унутарњи глас.

Он је, истовремено, и свој учитељ и свој ученик.

Он не жели да припада ниједном покрету, ниједном учењу, ниједној секти, ниједној религији.

Он не жели да има иједног следбеника, нити ће, пак,  и на тренутак пожелети, да ико од саврменика, или неких будућих – који ће после њега доћи – иде његовим путем.

Његов дом и његова родина, то су звезде и сунца, а сазвежђа и звездана јата, гле! – свет у којему само привремено обитава.

Он зна оно што успавани и неосвешћени људи не знају: да од Љубави, Битне и Суште, нема ни веће ни моћније Силе и Енергије у свим световима, у свим пространствима, и, у свим овостраним и оностраним васионама.

(Вечерњи сутон у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)