Category: All
Коментар Сокола са Велебита: ОДГОВОРНИ ПРЕМА СРБСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ
Српски Витешки Кодекс – Порекло витеза
– Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
– Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посебним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање.
– Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно „чудесног детета“ („divine child“), или „видовитог детета“ у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако „тајно знање предака“.
– Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом „сакралне територије“, односно geniusa loci.
ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА
– Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.
– Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
– Витез вежба своје тело у издржљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.
– Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
– Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
– Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
– Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.
– Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
ИМЕ ВИТЕЗА
– Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја.
– Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.
– Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.
– Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.
ОСОБИНЕ ВИТЕЗА
– Витез је снажан и витког стаса.
– Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
– Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
– Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
– Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
– Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
– Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
– Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о стварима према савести.
– Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
– Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
– Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
– Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
– Витез је веран пријатељ и одан побратим.
– Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
– Витез поштује старе, посебно родитеље.
– Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
– Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
– Витез више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
– Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
– Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
– Витез се супротставља свакој обести и насиљу.
– Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
– Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
– Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
– Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
– Витеза не обесхрабрује пораз.
– Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
– Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
– Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
– Витез верује у духовне вредности и хуманост.
ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ
– У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
– Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
– Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
– Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
– Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
– Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
– Витез добија очеву сабљу или му је скује познати ковач.
– Витез добија коња и даје му име.
– Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
– Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
– Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
– Витез се учи да лови дивљач.
ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА
– Витез се држи усправно у седлу и када хода.
– Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
– Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД
– Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром.
– Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
– Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко завештање.
– Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
– Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.
– Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра, крзна, перја.
Саставила: Мирјана Поповић Радовић
Српско Наслеђе – историјске свеске, бр. 4, април 1998.
Владимир Шибалић – ПЕСМА И БОЛ
Још једно јутро уморно свану,
Ноћас режах, сада само цвилим.
Душу моју поново издану
Опет само грдим и кривим.
.
Режах и певах да скријем бол,
На урлање подсећало то је.
Препун ми беше кафански стол,
Сви играју, плешу, не стоје…
.
„Само за песника!“ – посвета стиже
Од незнане лепотице неке.
На трен ми то морал подиже,
Те заборавих болне дане далеке.
.
Целе се ноћи грлило и пило,
Око мене распевана би раја.
Да се онда оно није збило,
Срећи мојој не би било краја.
.
Но се зби, и сада сам ту,
Осмех лажни краси ми лице.
Певам, а и даље мислим на њу,
И на очи једне невернице.
Драган Симовић: Према језику и речима морамо бити веома одговорни!
ИЗ ПОЕТИКЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Према језику и речима морамо бити веома одговорни!
Какав однос имамо према језику и речима, такав однос, зацело, имамо и према својој души.
И, то је Закон!
Немарност према језику и речима, јесте немарност према нашему бићу и суштаству.
Зато што језик и речи обликују нашу душу.
Упамтите: ништа тако не обликује нашу душу као језик и речи!
Не слика, не музика, како то већина мисли, већ управо језик и речи.
Све ведске духовне науке, нагласак стављају на језик и речи!
Какав однос имамо према ведсрбском језику и писму, према ведсрбским речима и знаменима, такав однос имамо и према Роду и према Родини – Домаји, Отаџбини, Држави.
Давно сам то освестио: они Срби и оне Србкиње који су равнодушни према ведсрбским речима, према ведсрбском језику и писму, бивају равнодушни према свему Србском.
Штавише, језик нам најбоље открива ко је на којему духовном ступњу, на ступњу духовног, свесног и звезданог развоја.
Језик нам, надаље, открива све битно и сушто у нама.
Мој врли пријатељ, Владан Пантелић, шамански исцелитељ и ведски посвећеник, тврди: да језик, да речи које изговарамо, указују и на наше откривене или прикривене, притајене и подмукле болести. Њему је некада довољно да чује нечији глас, па да одмах утврди, да ли је тај човек здрав или болестан; чак и од којих све болести болује, које су му чакре рањиве и угрожене.
У младости сам често путовао, путовао сам и кад треба и кад не треба, путовао сам свакојако, а најчешће „на палац“ илити стопом. Тих година се веома лако путовало на тај начин. Но, пре него што ћу ући и сести у нечија кола, морао сам да чујем глас онога с ким ћу путовати.
Некада ми је била довољна само једна једина реч, да бих знао: да ли да улазим или не улазим у кола!
Научио сам рано – а да не знам како! – да откривам карактер, намеру, душу, дух и свест преко речи, преко боје гласа, акцента, дикције.
И, ма шта ко мислио, ја сам, у све то, посве сигуран, сигуран сам да су у боји гласа, у начину изговора, у акцентовању и дикцији – на најтананијим оностраним светлосним и звучним поткама нашега гласа – записане све тајне о нама.
(Лева обала ВедСрбског Истера, на три дана пред пролећну равнодневицу, 7527.)
(Јасновиди вилински светови Кери Дарлинготон; слике дароване од Радмиле Бојић.)
Милорад Максимовић: Вилин камен сија јасно
Пути воде тамо амо
да се збуне деца света,
да упрља хаљине свака вила бела…
И ветрови ће песме тужне
носити свуд по свету
где сад нога ходи а и онде где слободи,
где слободи, двори јесу.
.
Вилин камен сија јасно
Занемеше зла чувари,
јер буди се благо раја
Љубав света души знана…
.
О гласници светог раја
Вилин речи сад појите
Оде сада вечна тама
Јер Божије је светло ту.
.
И истину,
И радости прегршт нових
Даде љубав и с њом снови.
.
Благослова нека буде
Као сунца вечног сјај…
И љубави пресвете
што живота јесте рај.
Словенка Марић – ТРАЖЕЊЕ РЕЧИ
Шта ми би.
Где се ти како
заметну у мени.
Шта ми би
да раскопавам изнутра,
да ткиво разарам,
да реч тражим.
.
Господе, зар и ти превари,
или сањаш о нама
као ми о теби.
Рече нам,
љубав обзнани благу,
са чела ко молитва,
са усана ко млеко,
изнутра ко мир и спасење.
.
Хулим,
тако не бива, Господе.
Што волим –
крв је сама моја
и у свакој ћелији
светли и боли.
.
Где је блажена реч за љубав.
Звуком и гласом,
тамом и бљеском,
дугиним бојама
копам изнутра,
тражим је,
варам ли се –
иза ње је свемоћна песма.
Стрелама се бодем,
Господе, где је блажена реч,
светлост да ме не сатре,
песма да ме спасе.
(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)
Владан Пантелић – ЈЕЗЕРО ЖИВЕ ВОДЕ
Волим дубоке и чисте воде.
Чистота и дубина – одлика су красног бића Бајкалског језера.
Подсећају ме на ЈЕЗЕРО ЖИВЕ ВОДЕ – воде лечилице и пророчице, где сам некада…
И сетих се пророштва из тог времена, пре стотину векова:
.
СВИ ЉУДИ ЋЕ СХВАТИТИ ДА СУ ОДУВЕК ЖИВЕЛИ
СА БОГОМ, АЛИ ПОТПУНО НЕСВЕСНО
.
У НЕКОМ ВРЕМЕНУ ПОСТАЋЕ СВЕСНИ И ОСЕЋАЋЕ И
ВИДЕТИ ДА ЖИВЕ У ЗАЈЕДНИЦИ СА ЈЕДИНИМ БОГОМ.
БИЋЕ ПОТПУНО СВЕСНИ ЊЕГОВОГ ФИЗИЧКОГ ТЕЛА,
ВИДА, СЛУХА, ДЕЛОВАЊА…ЗАЈЕДНО ЋЕ ПРИЧАТИ И ПЕВАТИ .
И СТВАРАЋЕ У ПОТПУНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ СА ЊИМ!
СМРТ НЕЋЕ ПОСТОЈАТИ. НЕСТАЈАЋЕ СЕЋАЊЕ НА ЊУ.
ВЕЧНО ТЕЛО, ВЕЧАН ЖИВОТ, НОВА ЗЕМЉА, НОВО НЕБО, ОТКРОВЕЊЕ! ОТКРОВЕЊЕ! ОТКРОВЕЊЕ!
.
ПОЧЕТАК ТОГ ВРЕМЕНА ЈЕ САДА!!!
ОВО ПРОРОЧАНСТВО СЕ ПРАВИ,
КАО ШТО СЕ КУЋА ПРАВИ!
ТЕМЕЉИ СУ ПОСТАВЉЕНИ.
КО ИМА ОЧИ – ДОДАЋЕ МУ СЕ И НОВЕ!
КО ИМА УШИ…
Радмила Бојић: УЈАК ДРАГОМИР
Вера Розалија: НА КАПИЈИ СВЕТОВА
„Постоје места на земљи, која зраче древном енергијом. Ватра је догоревала,док сам седео умотан у врећу за спавање. Било је хладно, иако је био почетак лета. Такве су планине пред зору.“
Почиње доживљену причу Шаман. Имала сам срећу да га упознам. Маркантан, снажан човек, обема ногама чврсто на тлу – једино му очи не видех. Снага избија из њега, нека изворна, исконска. Са људима је у контакту, ал‘ све указује на јачину и енергију вука самотњака. К’о да видех човека планину, нисам могла да се отмем таквом утиску.
„Био ми је трећи дан у планини, друга ноћ, у трагању за биљком, коју је наш народ одувек сањао, биљком која откључава сва врата. Потрошио сам добар део и физичке и умне снаге, пењући се по неприступачним литицама, силазећи до дна кањона, дању трагајући, а ноћу седећи будан поред ватре, ослушкивао сам природу.“
Мирно је застао, повукао дим, тихо, нечујно и у духу те планине коју описује наставио.На лицу ни трзај, ни покрет, ни осмех, само камени одсјај тоталног мира.Величанствен, к’о његови Сербски Богови које следи, помислих.
„Планина је одисала спокојним миром, дисала својим животом биљака, дрвећа, птица, риба у речици и дивљих животиња које су у сумрак долазиле до реке, да се напоје водом. Већ сам западао у полусан, буновно стање свести када си, ни на небу, ни на земљи.Нисам за то време ништа јео, нити спавао, само сам пио воду. Глад нисам више ни осећао, али ми је био проблем, да останем будан. Физичка чула су ми отупела, зарад отварања капије светова. Имао сам само проблем, што ми је тело отказивало послушност. Исцрпљеност је узимала свој данак. Не може човек победити планину.
Да се вратим празних руку нисам хтео.А ни смео. Имао сам само један покушај, да нађем биљку која је ушла у легенду. Тако седећи, леђима наслоњен на стену, прешао сам границу. Ушао сам у свет, где нит‘ си будан нит‘ спаваш, свет међ‘ јавом и међ’ сном. Посматрао сам. Планина је изгледала чудно на месечни, стене су се сабласно белеле, дрвеће као да је оживело, могао сам да чујем шапат грана.Испред мене је стајао вук. Никад нисам видео толико великог вука.“
Наступи пауза. Да ли је Шаман пребирао у мислима шта даље да исприча, или је једноставно поново проживљавао у себи сваки делић доживљене секунде на планини – не бих знала.Тежина тренутка очекивања се полако размотавала и олакшавала. Напетост се смањивала, иако је сама прича постајала све напетија.
„Задрхтао сам. Био сам тада још млад, неискусан. Научо сам да контролишем и каналишем страх, да се на мом лицу ништа није могло приметити, али нисам успео још да га савладам у тој мери, да га не осећам.Вук ме је фиксирао својим очима, гледајући ме директно у очи. Помислио сам да ће мозак да ми прокључа. Знао сам да није то обичан вук, обичне животиње не гледају људе у очи.Никад. Нисам знао, шта ће да се деси. Вучије очи су ми сврдлале мозак тако, да сам се у последњем тренутку уздржао, да не урликнем од бола. Агонију је прекинуо глас у мојим мислима.
“Зашто тражиш расковник?” – питао ме је. „Да откључам сва врата.“ – рекох.
„Која врата желиш да откључаш? Да ли да тражиш злато?“„Не…“
„Да ли да разбијаш катанце, браве?“„Не…“
„Због којих врата га онда тражиш?“
„Уморан сам, одговорио сам му у мислима…Скоро пола живота је прошло. Није много лепих ствари било у њему. Било је много лоших. Тражићу врата од камена у планини, а да бих их отворио, треба ми расковник. Хоћу да све лоше мисли и сећања, сахраним иза тих камених врата.“
Вук је оборио главу и полако запарао шапом земљу испред себе: „Не разумеш… Мислиш да знаш много, али не знаш. Он служи да откључава браве, катанце, али не на које ти мислиш. Отвара врата, али не због тога што ти желиш. Твоја сећања су нешто твоје највредније у животу. То се не баца иза камених врата планине. Он налази злато, али не злато на које мислиш. Ти кажеш, да теби злато не треба. Не треба теби расковник. Врати се кући.”
Тргао сам се. Вук је био на једном од врхова планинског масива, једва му се оцртавала силуета на месечини. Долазила је зора. А онда је и тај дан пролазио. Седео сам на истом месту затворених очију. Тело, утрнуло у једном истом положају, одавно више нисам осећао. Али ми ум никада није био бистрији. Ноћ је увелико освојила планину, седео сам и даље. Будан, склопљених очију, као да је време стало. Ништа се није дешавало, изгубио сам осећај за време. Зачуо се звук крцкања суве гранчице недалеко од мене. Отворио сам са напором очи – вук је опет стајао испред мене. Гледао ме је пажљиво. Али за разлику од прошле ноћи, нисам осетио бол у потиљку од његовог погледа.
„Треба ми расковник.“ – рекох му. „Хоћеш ли ми помоћи да га нађем ?“
„Шта ће ти?“
„Да откључам врата. Али, не да оставим сећања, него да узмем то што се налази иза тих врата.“
„Иза тих врата је злато. Помоћи ћу ти, али ми реци – какво је то злато?“
„То није злато које може да се купи. То је знање.“ – прошаптао сам.
Оборио је главу и шапом опет полако запарао земљу испред себе: ”Схватио си. Расковник отвара врата али не физичка. Отвара врата духовног света. Раскива све браве, катанце и ланце, али оне које ти везују ум за материјално. Људи мисле да се може наћи ако затвориш мале јежиће и чекаш да им дође мајка да га донесе у зубима, да их ослободи. Срећа твоја па ниси то урадио.
Сећања и лоше ствари у твом животу ти служе, да када их осетиш, можеш да разумеш људску природу. И природу уопште. Она су ти дар Богова. Због њих разумеш оно што други не разумеју и видиш оно сто други не виде, на прави начин. Ништа на свету што вреди, не можеш лако да добијеш, то знаш. Дар Богова. Као и страх.Он је створен да би га победио, јер када победиш страх, онда сазнаш да вредиш.
Исцелитељ не може помоћи другом човеку ако га не разуме. Ако не разуме његову муку. Да би разумео другог човека, мора да осетиш некада шта он осећа. И да сачуваш сећање на тај догађај. Ако би одбацио своја сећања, онда си нико и ништа, празна љуштура, која себе назива човеком, каквих има на хиљаде данас.“
Кришом сам посматрала Шаманов израз лица док је беседио. Добро прича, истину, поруке које се могу тицати свих људи. Ко истину може да прихвати, имаће добробити, неки ће је само чути и наставити по старом, величајући свој пут, све своје тврдоглавости, своје визије страхота данашњег времена, јурећи бесомучно за благом од овога света. Прену ме из размишљања Шаманов глас:
„Пришао ми је и канџом, оштром као жилет, запарао руку.Тргао сам се од изненадног бола. Вук је нестао. Погледао сам у руку. Крв се сливала у малом млазу низ руку, натапајући земљу. Јесам ли заспао, па се посекао на камен поред мене, прође ми кроз главу? Јесам ли га сањао?
Са напором сам устао, покрећући на силу укочено тело. Сишао сам до планинске речице, да оперем руку. Зора се спремала да освоји планину. Држећи руку у хладној води да утрне, да прође бол, гледао сам у први зрак Сунца који се појављивао изнад планинског врха. На месту где је пао први сунчев зрак, нешто малено ми је привукло пажњу. Пришао сам да видим шта је то.
У трави, мален као нокат, растао је расковник. Сагнуо сам се и полако га извукао из земље. Пољубио сам земљу у којој је растао и поравнао је. Он ми је стајао на длану. Нека чудна струја ми је пролазила кроз организам. Ни сам, не знајући зашто, ваљда вођен инстиктом предака, ставио сам га на рану на руци. Протресао ме је изненадни удар енергије. Расковник је нестао. Осећао сам га у мени. Док сам цепао мајицу и завијао руку, умор је нестајао. Јавила ми се страшна глад и жеђ. Напио сам се воде са реке и полако кренуо њеним током. У првом виру испод камена сам ухватио две пастрмке. Тој вештини су ме браћа давно научила, још док сам био дете. Радили смо то из разоноде, али нисам мислио, да ће ми то икада затребати. Пастрмке на жару, стављене на штапић, да се пеку, су ме вратиле у живот, као и дивље купине. Недуго затим стигао сам до аутомобила. Возећи кући, рука ме није ниједном заболела. Чудно. Када сам одвио руку, кожа је стајала као слепљена, шав уз шав, рана чиста.Као да је нема.
Али малени расковник је наставио да живи у мени, осећао сам. Отворио ми је врата, не која сам тражио, него она која су ми требала, а да нисам ни знао да ми требају. Дао ми је не оно што сам тражио, него оно што ми је заиста било потребно. Човек често не зна шта му у ствари треба. Заслепљен материјалним стварима, остаје слеп и глув за истинску вредност. Симаргл је наставио и даље да ми помаже кроз живот.“
Шаман се благо насмеши, као када се смеши Горштак – видиш у осмеху искуство и свест о свету, видиш у осмеху милост и привилегију, видиш заштитника и витеза. Видиш у човеку – планину, и срећом спознаш, да постоји човек, који може прошавши кроз капије светова, на невидном, да помогне.
(Објављена 2017. јула, Треће око)
Драган Симовић: Србско Коло – Сварогово Звездано Коло
У времену долазећем,
видећемо Три Сунца
истовремено.
Видећемо Сварогово Коло
Трију Сунаца на небу.
Видећемо млечно-белу Светлост
која ће прожети Земљу
и сва бића на Земљи.
Прожети, испунити и исцелити.
Светлост исцељујућу,
Светлост спасоносну
и животодајну.
Светлост од Светлости,
Светлост од Првобитне Светлости.
ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА
Србско Коло – србска древна народна игра – јесте представа илити подражавање (опонашање и непрестано понављање) Свароговог Звезданог Кола на Земљи.
По увидима из Акаше, нашим су Звезданим Прецима, Коло и Тајне Кола предали Бели Богови, пре више од дванаест тисућа година на Беломе Пупку СрбИрије, у Доба Сновиде Праисконије, док обитавасмо у Заједници са Белим Боговима и Плавим Вилењацима.
Када Срби и Србкиње играју Коло, знајте да је то много више од народне игре: Коло је обредно, тајинствено, мистично и онострано подражавање, опонашање и вечно понављање Свароговог Звезданог Кола, Кола Трију Сунаца и Трију Лучезарних Небеса.
Из Првобитног Кола Белих Богова – које су до дана-дањег сачували Бели Срби – произишла су сва потоња обредна и ратничка кола у свих народа Звезданог Рода, диљем Мидгард-земље и широм Васељене.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
„Према језику и писму морамо бити веома одговорни“. Ја би овде додао једну важну ствар а то је: „Према Србском језику и писму“.
Ово би требало бити савршено тачно, али није. Ни један србин, овога се не придржава, нити му је до тога стало, као ни до преклањског снега, па тако ни „Бели Срби“ у које се често разочарам.
Савршено је оправдано, употребити страну (нама непријатељску) реч, уколико немамо нашу одговарајућу, а то су углавном технички изрази. Али је жалосно када се срби, па и „Бели Срби“, жацну, као да их је поскок ујео, ако их опоменеш на употребу страних речи. Имам осећај, да би се и сами претворили у поскока да ти узврате ујед јер си им повредио „величину – достојанство“ . Увек се правдају, па и то су наше речи. ЗА БЕЛЕ СРБЕ НИСУ! Ви се и даље китите и величајте њима!
Када би било истинског србског поноса, достојанства и самопоштовања, ни ова страница око које се окупљамо не би се звала – Србски ЖУРНАЛ – србски патриотски портал. Саплетеш се док то изговориш, 70 % страних грозних израза у овом наслову. Србство до корица, нема шта!
Али, све ово није толико језиво, могло би то и горе, срби су у стању све да чине, када треба пљувати по србстсву, у то сам се уверио безброј пута!
И на крају. Изузетно је важно, када користимо наше писмо и језик, да строго водимо рачуна о АКЦЕНТОВАЊУ и ДИКЦИЈИ јер без тога, свака писанија биће осакаћена!
Здраво Живо. Нека нам је Господ у помоћи!