ЉУБАВЧИЦА
Легенда каже да је бог Вулкан, заштитник ковача, пришао једног дана Венери, богињи љубави, намирисан љубичицом. Она не само да га није одбила него је чак добио и пољубац. Отац чувеног француског травара Mesege-a, такође је обожавао парфем од љубичица, правио га је са великом пажњом, а љубав према овој нежној биљци пренео је и на сина.
Да ли и ваше срце брже закуца када под првим зрацима пролећног сунца угледате бокор љубичица? Ова биљка љупке и скромне лепоте и нежног мириса, у народу позната као весник пролећа, неопходна је и незамењива у свакој природној апотеци.
Свети цвет
За старе народе љубичица је била свети цвет. Са њом су украшавали главу зе време свечаности посвећених Сатурну и необичном и свемоћном Пану, божанству природе и живота. У Грчкој и Риму нису заборавили њена лековита дејства. Хипократ, отац медицине, први је љубичицу користио против главобоље, мамурлука, проблема са видом, а ова биљка била је и његова препорука против меланхолије, претераног лучења жучи и упале у грудима. У средњем веку покушали су да је користити и против рака.
Чај од „седам цветова“
Ништа није корисније за здравље од ових љупких биљака. Најбоље их је користити у облику чајева, али и уварака (потапање у воду и кување) и сирупа. У познатом „плућном чају од седам цветова“, љубичица се придружује маку, црном и белом слезу, петопрсту, подбелу и дивизмиУшећерене љубичице
Некада се од љубичица спремала одлична зимница… укусни џемови, пралине и сирупи красили су кухињске полице многих кућа..
Извор –Miris ljubičica | Alternativa.rs
Ни ноћ која прође, ни дан што долази
Ни тама ни светлост не дотичу чула
Ни ветар што дахом у кости силази
Ћутњу не разбише покрети расула
.
Из које суштине у свет брига слећеш
Недостојну масу трпиш на свом врату
Због подсмеха снове у џепове мећеш
И стаклене перле надређујеш злату
.
Куда све то води – докле ћемо стићи
Све стидљиво слутиш – себе кривиш јавно
А знаш да свет воде кукавичји тићи
Узевши од орла име дично, славно
.
Збирка песама „Пијано праскозорје“
Посадише нȃс – златна зрна,
Преци у времена давна,
У свакој нози – бит корена,
У свакој руци – једна грана.
.
У срцу – праскозорја зраке,
У души – једнакост попут лека,
Не издај посебности знаке
Рускога човека.
.
С руског превео Анђелко Заблаћански
-Поезија суштине-
Било који тренутак јесте Овај Тренутак.
И сви наши животи, гле, тек су Живот Један! –
чији се Почетак догодио није,
и чији се Свршетак догодити неће.
Ми смо Светлост
што мисли и снева
на Путу свих путева –
Путу Божјег Сјаја,
између Вечности
и Овог Тренутка.
И када смо сами –
никад нисмо сами;
јер сви што су били
и сви што ће бити,
у нама одувек
и заувек бивају.
Од исте смо Светлости
и од исте Свести,
створени за дела
Богова и људи.
Скоро нико не примећује победе наше деце на скоро свим такмичењима из науке.
Налазе се у сенци маратонаца- неспособних и алавих политичара који трче своје лажне и преварне трке за власт. Светлост Свароговог дана сваким даном је све сјајнија. Откривају се сакривена знања великом брзином.
И сакривена историја Рода излази на видело.
Ускоро ће наша деца учити механику елекртомагнетне природе света Николе Тесле, Механику градње вајтмана и вајтмара, изградњу духовних летилица многих врста, телепортацију и умно споразумевање, учиће Вечни живот у физичком телу, и космичку социологију духовног стваралаштва и живота Григорија Грабавоја.
Живот је вечна Радост и вечна Лепота!!!
Сви смо ми Сварогови ратници.
Сваки Србин и свака Србкиња.
Сви ратујемо за Светлост, ратујемо за Живот, ратујемо за Слободу, ратујемо за Љубав.
Ратујемо одувек и заувек.
Нема повлашћених, нема изузетих, нема неопредељених.
Ко не ратује за Светлост, ратоваће за Таму.
Ко год одбија да ратује за Србство, значи да је већ пристао да ратује против Србства.
Јер, нема неопредељених, заиста, нема!
Србства одавно нигде не би било, да није Срба и Србкиња који ратују за Србство.
За Србство се ратује на многе и различне начине, свако спрам својега бића и суштаства ратује.
Љубав према Србству јесте највиша, најбоља и најделотворнија заштита и одбрана Србства.
Кад наиђу тешка и смутна времена, и кад се надвију сенке зла и смрти над Србством, тада смо сви ми – без обзира на све наше умне, душевне, духовне и сваке друге разлике – свети Сварогови ратници, света Сварогова војска: мушко и женско, младо и старо, велико и мало.
Сви смо тада једно биће, једно суштаство, једна душа, један дух, једна свест.
Сви смо тада – Србство; сви смо тада – Васцело Србство!
Нема повлашћених, нема изузетих, нема неопредељених!
Неопредељеност је само друго име за кукавичлук и саботерство.
Одувек и заувек: ми ратујемо, јер морамо да ратујемо!
Да не ратујемо, не бисмо ни били.
Не само што не бисмо били у овоме свету, већ не бисмо били ни у једном свету!
Такав је Закон Живота, такав је Закон Стварања, такав је Закон Васељене.
Сви смо ми Сварогови ратници.
Чак и ако погинемо у светоме рату као Сварогови ратници – вечно ћемо живети!
Кукавице, страшљивци, саботери, издајници и изроди немају вечног живота, немају живота уопште.
Такви су већ одавно мртви, мртви заувек!
(На Истеру, уочи пролетње равнодневице, 7527.)
ИЗ ПОЕТИКЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
(Радмили Бојић и Оливери Лоли Аџић,
двема расним, самосвесним и самобитним Србкињама.)
Не може свако бити Србин, из простог разлога, зато што је веома тешко бити Србин.
У свим временима, у свим столећима и тисућлећима, само је духовно темељан и снажан, пробуђен и освешћен, самосвојан и самородан Србин могао бити Србин.
Србин се не множи, не пари и не коти, већ се у светим временима и на светим местима и од посвећених родитеља, а по промислу богова и богиња, а по визијама светлих суштастава из Вишњих светова, једном у веку рађа.
Отуда је Србин веома ретка зверка, веома ретка појава.
Као што је веома ретка појава и драгуљ: смарагд, рубин, сафир или дијамант.
Да је лако бити Србин, данас би Срба било на стотине милиона.
Али није!
Сваки слабић, никоговић, кукавица, пузавац и гмизавац може бити, на прилику: Енглез, Немац, Американац, Француз, Талијан или било шта друго, али бити Србин – то је само за изабране и прекаљене, само за оне који корачају усправно, достојно и дично, само за оне који знају: ко су и чији су, одакле су пошли и, куда и камо иду.
Србин се не може ни са ким поредити, до ли само са Србкињом!
Вређамо и понижавамо Србина ако ли га поредимо са било ким другим; једино га не вређамо и не понижавамо када га поредимо са Србкињом, својом Човечицом.
Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.
И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.
За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.
Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.
Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.
Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.
Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.
(2002.)
Заћутала вода изворница
из дубина престала је расти
над њом беху два позната лица
овенчана Истином и Части!
.
Заћутало дрвеће и горе
ветар стао, стало сиње море
Све се клања једноти целине
све одише љубављу милине!
.
Оно двоје кад су зборит стали
силницама лепоту саткали
послали је на дар живој води
да се чиста поново сад роди!
.
Осветили све што светом дише
срцем једним љубави највише.
Даровала природа им круну
гласник један из свог рога дуну
и поведе тад њихове свате
свете виле и коње крилате!
.
Понесе их пегаз светопламен
изван света да оставе знамен.
И врати их покрај живе воде
да занавек заједно се роде!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Нек се жеље срца твог увек остваре, мили Драгане!
Можда смо сви ми већ становници неког села на некој Вилинској планети – па се окуписмо по договору само нама знаном…♥ дозвани твојом песмом која пева радост срца наших, песмом језика дома нашег из ког смо давно отишли… у којем је жив сан будног Вилењака чистог и храброг срца, сан у којем Васкрсавају Бели Срби овде у Србији…♥
С пролећа су нас децу на селу жене обавезно водиле у шуму! То је било неписано правило. У старој великој газда Којиној шуми била је воденица на речици Жеравији. Певало се и играло, јурило по шуми, пењало се по дрвећу…брали смо цвеће и правили венце којима смо се китили опијени од радости и среће јер смо у шумииии♥….
Нека и наш сусрет буде у шуми, крај Истера.