СОКОЛОВ КОМЕНТАР НА ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ

„КАКО БИ БИЛО ЛЕПО, КРАСНО И ДИВОТНО..!“

Песниче драги и врли, како су сви твоји Снови и Визије величанствени, тако је и овај твој сан величанствен, да сам се просто озарио и мислим да ми је на трен застао дах од узбуђења.
Овакав САБОР Белих Срба био би од изузетне важности и користи за све нас. Верујем а у то сам и сигуран да можемо у наступајућем и не дугом временском раздобљу, смоћи снага и времена и договорити се о оваквом једном догађају и као што ти рече да се погледамо лицем у лице и очи у очи.
Нека сви који ово прочитају од Белих Срба, дају своје мишљење и предлог, како да се ово оствари.
Моје мишљење и сан о овоме САБОРУ јесте, да то буде негде у природи богатој зеленилом уз неки поточић или језерце, рађе него у некој биртији или кафани. Што се тиче времена када би се ово догодило ја ћу се прилагодити већини. Што се тиче нашега драгога песника ја ћу се постарати да га обезбедим ма где год то било на тлу Беле Србије. Од мене толико.

Здраво Живо!

 

Како би било лепо, красно и дивотно, да сви ми, сви ми окупљени око Србског журнала, боравимо у истом селу, рецимо, у неком банатском селу које подсећа на древне вилинске гајеве.

Тада бих се са сваким од вас сусрео онако како доликује – лицем у лице, очи у очи, образ уз образ, душа уз душу – са сваким од вас понаособ продиванио и кафенисао, успут запилио и лулу дувана – јер у томе, заиста, уживам као сваки плави и ветропирни вилењак – и, да знате само – која би то божја лепота и милина била!

Сваког јутра – да неким чудом сви ми боравимо у истом селу – кренуо бих неком другом улицом, неким другим сокаком, на кафу и дуван: код Марка, Александре, Милице, Радмиле, Сокола, Владана, Верице, Вере, Ирене, Мирослава, Браниславе, Душице, Светлане, Драгане, Јадранке, Милорада, Милана…

Кад већ није тако, онда ми не преостаје ништа друго, него да се са сваким од вас, понаособ или скупно, сусрећем у својим мислима, сновима и визијама, те да замишљам како већ седимо у неким вилинским и вилењачким вртовима и, диванимо онако како само богови и богиње између себе диване, док седе на белим, руменим и пурпурним облацима подно Звезде Разјаснице.

Заиста, желим да се сретнем са сваким од вас, но не знам где, када и како!

Свако од нас, свако биће сушто, има свој животни ритам-РТАМ, свако је од нас јединствен и непонвљив, свако је од нас, битних и суштих, свет и васељена за себе и по себи.

Кад ја могу, ви не можете; кад ви можете, не могу ја, и, тако се, гле! вртимо укруг.

Ви не можете због посла, дужности, задатака и обавеза, а ја не могу због година (јер сам старији и физички немоћнији од свих вас), због преосетљивог ми вилењачког тела које никада не беше саображено са овим светом, те све теже, мучније и болније подноси градску гужву и буку, асфалт и бетон, смог и енергетске ударе тамних небића којих су, у овом времену, сви велики градови препуни.

Но, за утеху, имамо Србски журнал који доживљавам као наше вилењачко и вилинско село, као наше село у визијама и сновима које будан сневам.

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

Извор – интернет страница – Симболи Хипербореје – Борис Над-

Ти знаци су у нама,

испод седам глувих дубина.

Знаци милости.

ко зна,

можда само предсказање,

проклетство виђења.

..

Кренеш тако по знамењу

кроз  црну твар,

до прапочетка,

кидишеш по живу ткиву,

а оно, у тајном чулу

лелек и појање,

у дну силних мрклих вода

утва златокрила.

.

Зверињим канџама

по души, по животу,

до клице клицине,

до семена Божјег.

Залуђености моја,

решава  ли се то

на добробит нам

васколика човечја самоћа.

Или можда,

по трагу пропасти

срцем засецамо у прашуме,

млазом крви у небеску жижу,

са сатремо што чезнемо.

.

Ко зна.

Опет само знаци,

предосећање  кључног сусрета

и ништа више.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Често слику гледам твоју,

Скромни смешак са ње плени,

И племићка достојанственост

Стас ти чини узвишеним.

.

Гледам сатима ја тако,

Гледам, и не верујем себи.

Заносна твоја, бујна коса,

Ко се у те заљубио не би?

.

Не мењај се, остани таква,

Прекрасна и поносита.

Откад спазих ту лепоту,

Јутра ми више не беху иста.

 

Заједнички пројекат у студију „КОКЕРИЋ“ у Панчеву, јесен 2005.
Учесници: Љубомир Милекић – Кишни штап и ударачки штапови
Сова – Фрула и Гитара и Драг – Бас Гитара из Игре Стаклених Перли, Борко – Гитара из Есид Милк Панчево, Обрад Маћеј – Конге, Јадранка – Тарабука из Београда.

Поезију Драгана Симовића казује сам песник, док песникове лирске записе чита Љубомир Милекић.

https://www.youtube.com/watch?v=8Ztjmkb1Lqo

Овим пројектом започето је, и до дана-дањега траје, моје песничко буђење и освешћивање Белога Србства које у то време бејаше у веома јадном стању.

Пожелео сам да своју поезију подигнем на највише ступњеве, да дејство песничке речи повежем са дејствима планета, звезда и сунаца, са дејствима и енергијама светлих бића из Вишњих светова.

Зато сам овај пројекат, ово песничко и духовно остварење, радио у божанском заносу и надахнућу, уз помоћ овде поменутих пријатеља, а сам власник студија – мој врли пријатељ Синиша Кокерић, иако је то за њега био велик подухват и рад – није пожелео ни динара да му платим, јер му се веома допала моја замисао.

Њему сам, као и свима другима који су ми све време припомагали, неизмерно благодаран!

Надам се, и верујем, да све то бејаше са сврхом и смислом!

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу, 7527.)

Живи

Живи за оне тренутке које можеш

претворити у вечност!

Искуства су та која се памте и

када се душа нађе изван

овог постојања.

Сваку јаву што збила се,

душа вечно сања!

 

 

Само напред и навише, Бели Србине, пут светлости у Творцу, лети на крилима вечности далеко и чувај нас, и ми тебе чувамо у души увек! 

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

О, Златокрила Вило, благодарим на топлим и крилатим речима, на речима-силницама и речима-соколницама!

Ја сам само један од нас, Белих Срба и Белих Србкиња, један од нас битних и суштих који обављамо своје послове и задатке поверене нам, у овоме трену вечности, од светлих суштастава из Вишњих светова.

Све оно што у мени видиш и препознајеш, то из срца твојега и душе твоје исијава.

Да тога нема у твојему срцу и у твојој души, не би ти, веруј ми, ништа ни у мени видела.

Ми смо, зацело, жива и верна огледала једни другима!

Драган Симовић