Исто то тако предосећам и осећам. Господњи Закони, сетве, жетве и живота, се не мењају у прљавим
и смрдљивим скупштинским клупама у којима се окупља највећи шљам и олош сваке врсте и свако мало, мења и доноси некакве одлуе и Законе и спрда се са немоћним народом, а све по налогу Брисела, Лондона, Вашингтона и Бона!
Пре неког времена, био сам на једном скупу испред, назови србске скупштине, када је један мудри, учени и надахнути говорник између осталог рекао: „У овоме уклетом здању, од када је саграђено 1936.године, увек су доношене кобне одлуке и Закони, на штету србског народа и србске државе“.

Нека нам је Господ у помоћи!

 

У митологији, Пегаз је био крилати коњ. Његово име значи извор, или врело, јер, верује се да, где год би Пегаз дотакао тло настао би извор. Летео је брзином ветра, био изузетно снажан, али и нежан и мудар. Карактеришу га јака копита и моћна крила.

Водич му је била доброта и чисто срце.

О њему постоје многе легенде. Једна каже, да је био син Посејдона и Горгоне Медузе. Дуго је био у утроби своје мајке, али га је ослободио Персеј тако што је Медузи одсекао главу. Заузврат, Пегаз је помогао Персеју да победи морско чудовисте Кета. После тога, он одлеће на Олимп. Тамо је помагао Зевсу тако што је разносио муње и громове.

Друга легенда каже, да је са својим братом Хрисаором Пегаз искочио из врата своје мајке Медузе, када јој је Персеј одрубио главу, а помиње се и верзија да је настао из земље на којој је проливена Медузина крв.

Пегаз јесте рођен из Зла, али представља његову супротност. Овај носилац муња, нежан и мудар, створен је да лети на висинама, али у земаљским понорима отвара изворе живоносне воде. Обитава на планини Хеликон, у непосредној близини Муза, бића која су тесно повезана с креативношћу. Коначно се сместио у висине, да сјајем својих звезда у ноћи осветљава градове и путеве (Зевс га је претвотио у сазвежђе).

Биће које постоји и не постоји, сви знају за њега, а нико га у стварности није видео. Дакле, у питању је нешто лепо, добро, сјајно, али неухватљиво – онострана лепота налик средњевековном Једнорогу. И као што Једнорога може да припитоми само чисто срце девице, тако Пегазом може да овлада само јединствени принцип високе креативности.

Из Пегазовог крила пало је на Земљу једно перо….Тако је настао град Тарсус.

У митологији Словена такође, појављује се бели крилати коњ Дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је увече умирао или одлазио у загробни свет, да би ујутру поново васкрсао.

 

Извори – “Мит о Пегазу” Изложба Снежане Петровић – http://www.starisloveni.com/Dazbog.html

Pegaz | Konji ta divna stvorenja – https://nikolicjelena.wordpress.com/2008/11/26/pegaz/

 

Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу. Тамо је похађала балетску и музичку школу и била члан дечијег позоришта „Јоаким Вујић“. Такође победила је 1978. године у избору за најлепшу жену СР Србије.

Касније је дипломирала на Београдском Универзитету, Факултет Организационих Наука. Удавала се два пута и родила шесторо деце. Била је оштроумна и неустрашива.

Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ, на Метохији. Одликована је Орденом заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „

Током агресије НАТО- а на СР Југославије и тероризма Албанаца са Косова и Метохије, јавила се као добровољац у 125. моторизованој бригади. У листу “Свет“, од 26. априла 1999, посмртно је објављена њена веома снажна родољубива песма:

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА!

 

И кад умрем, ја ћу ногом опет стати

да стојим ко храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати

ни гроб ми неће рећи да ме нема.

 

 

Изникнућу свуда где се миче цвеће

где ваздуха има и где нема,

тамо за све ћу бити и

за шта се не зна и

за оно кол’ко можемо да знамо.

 

 

Стражар ћу бити сурови и страшни

туђин и лопов да стално плаши

јер Србин не може да се зове робом

Србија ту су сви векови наши.

 

 

Чуваћу границу српске земље моје

опрост за грумен нећу дати ником

Моје ће руке хлеб сваком да нуде,

ал’ Србију никад, то је све што имам!

 

 

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,

због њих ће погача и отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим ко храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати,

ни гроб ми неће рећи да ме нема.

 

Путовао сам кроз силне –

непознате и тајинствене –

светове;

кроз далека и онострана

звездана јата;

кроз многе животе своје,

прошле и будуће,

да бих, најзад! –

на крају пута својега –

стигао, гле! до тебе

и срца твојега,

невесто моја –

љубави моја!

Градић овај наш је само,

Сокаци његови крију нас, и штите.

Љубав нашу коју никоме не дамо

Видим да многи желе да униште.

.

Витеза твога ти си пронашла,

А ја даму коју сневах дуго.

Некада желех све и свашта,

А сада само тебе, и ништа друго.

.

О протеклим данима мојим

Ја ти још говорити нећу,

Јер у плавим очима твојим

Чини ми се да пронађох срећу.

.

Само се моме пољупцу препусти,

Утони са њиме у најлепши сан.

Клонулу главу на рамена ми спусти,

И крај мене дочекај сутрашњи дан.

 

Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће

У мени су затитрале све реке и сва језера света

И заталасали се сви водеани испод божије капе

У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета

.

Гледајући жестоке чисте зелене  ћудљиве таласе

Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена

Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима

Очи у очи – опчињава моћ мир сјај и лепота њена

.

У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну…

У чистим и бљештавим каменчићима моје реке

Видим сјајне драгуље особина моје прабабе  мајке

Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке

.

Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди

Тече кроз кањон таласима који живо навиру

И између камених ћувика изнад којих лете птице

Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!

.

Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди

Листићи реалности до врха неба – сећања извиру

Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице

 И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!

У словенским митовима овај чин се изједначава са преласком у онострано. Бројна казивања говоре о путовању душе преко моста након смрти. Сам пут увек садржи бројне препреке а често и чудовишног чувара са којим се мора сукобити. Овакав мит познат је најразличитијим народима широм планете. Међутим, код Словена прелазак преко моста постао је оличење обреда прелаза уопште. Тако да је други велики мит онај о божанској свадби где младожења на путу до младе мора прећи мост. Оваква митска слика пренета је и на свакодневицу тако се у свадбеним обредима мост прелазио како би младић сликовито постао мушкарац а жена прешла из једног домаћинства у друго. Исто тако се и мртвац преносио преко воде, било мостом, било преко једноставног дебла, како би се симболички дочарао његов прелаз. Како се сам мост не налази ни у једном од светова одностно стања, он представља опасност због своје неодређености. То га чини погодним за са стециште разних нечистих бића, која су и сама у међупростору. И управо на њему се бројни јунаци сукобљавају са злим силама.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић – „Култ мртвих код Срба“, ИРО Вук Караџић, Београд, 1982
Мирча Елијаде – „Шаманизам и архајске технике екстазе“, Матица Српска, Нови Сад 1985
Александар Лома – „Неке српске паралеле источнословенском Вију“, Balcanica 32–33, 2001–2002, стр. 123–141
Людмила Н. Виноградова – „Мост, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Иван Быкович на Калиновом Мосту – Cтанислав Ковалев

Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

lugvelesasrz.blogspot.com/

 

Здраво Живо, Вилењаче што под ивом снове сневаш на левој обали рајског Истера! ♥ Прошетах, угледах, обрадовах се, записах и ево ти одмах шаљем да се и ти са мном радујеш ♥

Пуно је Срба а мало је Срба…

 

 

Време…

Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је

рећи много тога у кратим записима о роду нашему.

Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико

свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе

обелоданити у километрима исписаних страница.

Мисао о себи као делу Створитеља, као о

оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки

Србин који је свестан.
.
Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење,

свако долази до својег личног освешћења у свој час.

Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то

убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је

свесни контакт са суштином живота…а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која

је неприметна већини а без које не би постојали. Род

наш најсветији је био од почетка времена и простора.

Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ

живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи

свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином

свете ватре а опет своји.
.
Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући –

долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш

 језик којим се данас служимо али и све његове

разноврсне гране у виду осталих језика којима се

служе наша браћа и сестре широм планете који себе

називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд… Сви који

СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни

тога…
Модерни Европски језици су дошли од нашег

прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици

такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових

закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину

свуда, кога занима нека крене у то истраживање

дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у

другом смеру.
.
Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса,

Род, Човек – увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али

пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак

спознаје и онде где је био страх од сазнања

величанствености истине, полако претапа у

страхопоштовање а потом у поштовање, затим у

разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у

мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу

или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо

оваплоћење свете Ватре.

 

Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива,

биће, истрајава, истинује, наставља, носи…види,

 веда…

Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.

 

Нема дела ове планете где неки Србин није допринео

узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих

суштина је послат провиђењем на разне делове ове

планете да би се равномерно развијала кроз своје

потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким

збором – Рода је наша земља Србија. Звана је и

Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима

да је неко сврста негде, она није тамо где су границе

модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.

.
Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз

или Навахо Индијанац…ако је време дошло за тебе ти

онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру,

разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања

овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.

 

 

Преузето са – Zvezda Rod – Звезда Род