Усахнуло сунце више звезде

која гори неугаслим пламом

распрострла птице које језде

кроз просторе у простору самом!

.

Један зрак ми откри твоје лице

кад познаде мене оног трена

из облака полетеше птице

засијала цела васељена!

.

Точак врти временску капију

коју Свете очи само виде

над извором живе воде знамен

наш је симбол и сунчани пламен!

.

Одјекују горе и планине

и све живо што Творац нам створи

душа вришти само твоје име

Љубав Свету која вечно гори!

.

Оваплоти тебе ми у Јаву

мушки принцип што у мени дише

пробуди ми ужарену лаву

неугаслу љубави највише!

.

Слава постојању!

.

-посвећена и освећена песма силница-

Дивно вече, дивно, ето срећемо се једном годишње, има ту и нових лица, ал’ богме, неки се вечерас нису ни појавили. Славска свећа, украшена сличицом Св. Луке, поносно заузима место испод старе, породичне иконе и кандила. Пламен свеће благо лелуја, бацајући сенке по зидовима. Пуцкета. Сузи.

„Неко каже да су то сузе, које свећа пушта са стране по телу, заправо повољни знаци долазећег благостања.“ Огласи се госпођа, коју вечерас први пут видех овде.

„Али који су путеви благостања, како до благостања. Годинама пловимо токовима живота, лупамо се о његове стене и ивице, поготово ако нисмо на средини сопствене стазе, ако нисмо сигурни у себе. А, ко би га знао, можда су чудне ситуације и све што се догађа, само опомене, да се вратимо исконском, стварном, онаквом како треба – баждареном, што кажу стари, Путу.

А све вам је саставни део живота и животне стварности. Стварност је када ужурбано излазимо из куће, јурећи на посао, да радимо за другог, за власника, за фирму, а стварност је и када отварамо врата ка свом дворишту, да завршимо сопствени посао око куће, баште ил’њиве, око стоке; стварност је и када се занесемо мислима дозивајући прошлост и младост; а стварност је и када нам се у сновиђењу нешто каже, ил’кад једноставно нешто уснимо. Јер вечни смо и непоновљиви. А, живот је, знате, леп. Само треба погледати око себе, додуше можда другачијим очима, оним унутрашњим, које су нам истим тим животом подарене, а не користимо их.“

Застала је. Као да је тражила неке узвишене речи за оно што је хтела рећи. Мене већ позваше, по ко зна који пут, да се послужим. На брзину приступам столу, узимам храну тек реда ради, враћам се нестрпљиво, као да предосећам, да ће нешто да нам открије, па да не пропустим ни једну реч, штета би било. Упадам у пола њене реченице, не смем да питам да понови, бојим се изгубиће прича своју нит. Она наставља: „Све нам је некако зачињенострепњом и страхом, ми никако да се отргнемо, да запловимо, препуштајући се тој моћној матици живота. Све бисмо хтели да пркосимо, да намећемо своју вољу и моћ, баш за инат.“

Видим да је околина пажљиво прати, климају главом, потврђују, уважавају је. Делује, господски, што мој пријатељ Милутин воли да каже, оним својим дубоким баршунастим гласом, а као да га и сада чујем, како изговара реч – аристократски. За мене је све у њеној појави било чудесно, ванвременски, као да је дошла из другог неког века. Можда је и та славска милина и топлина једног дома допринела,да је другачије доживим. Свећа, омамљујући мириси тамјана у траговима, мирис куваног вина са карамфилићима, печења, ваниле однекуд, и чега све не још. И све је бајковито, а под оним пригушеним светлом, имала је неку магијску лепоту. Мирно је седела у свом одабраном углу собе, а одатле је некако чудесно зрачило миром и милином, као да је тамо, у том углу неко свето биће. Веома скромно очешљана, уредно покупљене косе у пунђу, у елегантном ал’времешном тегет штриканом комплету, неупадљивих минђуша, једино је на рукама предивно и необично старинско прстење, привлачило пажњу. Неку достојанственост, па и привидно строги изглед лица, одавале су очи. Као да је хиљаду искрица избијало из њих, као да нам се читаво звездано небо, на махове, осмехивало из тог полумрака. Очи су огледало душе. Причала је у полугласу, тихо, као да прича само одабранима, онима, који само ту висину тона могу и морају да чују.

„Снови су исто део ставрности, јер, док их сањамо, ми смо и даље живи, једино што смо у димензији снова. Чули сте сигурно за понављајуће снове. Нешто нам они говоре, указују нам и упућују нас на нешто, чега се ми морамо прихватити, нешто што код себе морамо освестити. Годинама сам сањала, мени тада, страшан, рушилачки, ужасан сан, од којег сам се будила сва у страху, мокра од зноја, захваљујући драгом Богу, што сам се пробудила и што је то био само сан. У сну долазим до места, где на чудан начин, исконски знам, да је ту мој Извор живе, исцељујуће воде, а да ја треба само, склањајући камен, који затвара отвор Извора, да је ослободим, како би Жива вода потекла. Сваки пут тако станем испред гомиле стена и камења, са својим чудним задатком, потежем руком ка камену и тада почиње толико да тутњи и хучи у дубини земље, у самом гротлу, оглашавајући силину и моћ, толико застрашујуће, да се сва преплашим и одузмем, претрнем и презнојим, не знајући, шта ћу са собом да чиним. Оно хучи и тутњи и даље, а ја знам да ће ме повући та страховита матица, да ће ме прогутати и повући, разнети на парампарчад до уништења, вукући моје делове до ништавила, по каменитом широком кориту. И онда спас!!! Одједном се враћам у ову димензију стварности, будим се, иако мокре косе, тела, и у паници, почињем молитву захвалности, што све то беше сан.

И годинама исти сан. Али, пре неких пет година, усних наново знани сан, исто место, исте стене, опет стојим испред њих, па се премештам и стајем са стране, лако хватам и померам камен, који је у висини очију, величине мог хвата шаком, извлачим га до до краја, и бујица воде почиње да тече, прскајући весело около, али и даље силовито хучећи из дубине. Хитро и опрезно, склањам се још више у страну, и даље у страху, да ме ипак, моћни ток не захвати. И будим се. Са олакшањем, као да је тај камен, који померих, био онај, који ми са срца паде. И би ми боље.

Али, није ту крај периода у којем се борим са овим чудним сном, ил’са собом. Пројавио се још једном. И сањам, ето мене на истом и препознатљивом месту. Хучи доле, испод стена, чујем силину бесних, несавладивих, нестрпљивих млазова и бујања огромне снаге, коју собом носи.

Пени.

Чека да је ослободим.

Чека мене.

И видим камен у висини својих очију, знам да морам, по ко зна који пут, да га извучем, изчупам из лежишта, како бих је пустила напоље, како бих је ослободила. Увек ми је отвор Извора у висини очију, са десне стране, подаље, тако да морам да приђем и подигнем руку… Као да у сну чујем шапат свој: Бож’помози, и ослобађам је, зачуђена, јер она мирно извире и тече ка тлу. Запрепашћено гледам у чуду, јер доле видим, у подножју мог Извора, лепо озидане и формиране каналиће, кроз које она сада мирно тихо и питомо, немом радошћу, тече, као да то столећима чини. И по први пут се будим, с олакшањем, а срце ми некако пева зарад мог Извора, мишљу, како је све лепо и лако.

Онда, настаде период мојих питања: Шта даље? Зашто баш мени? Шта са њим чинити? Због нечега ми је дат, а ја ни не знам зашто. Питала сам људе, зналце, који се сновима баве, који много више од мене појме, људе који би ме могли упутити. Нико није знао одговор, и само ме је један одговор натерао да даље размишљам: Добила си Извор, благо теби. Ни тада не бејах свесна, шта би то могло да значи.

Трагајући, мало по мало, сам ми се одговор откри. Није ни чудо што га назвах Лековити Извор Вере. Све нам је ту, све нам је дато, само не видимо. И као у сну што се страшна мора и страх који паралише, претворише у бајку, тако и на јави можемо за себе направити бајку.

Треба да пронађете сопствени лековити извор, а док га не нађете, напајајте се из мог. Слободно, поклањам вам сваку кап с љубављу. Мени је дат да га обилазим, одржавам, да га несебично делим, саветујем људе, за добробит, здравље, јер како вода тече напоље, а не уназад, тако и ми треба да дајемо и помажемо. Пажњу да делимо несебично, да будемо хумани, добри, да послушамо срца ближњих. Да напајајући их са Извора Живе воде, ширимо радост, да им повређена срца умивамо лепом речју, или да барем пазимо шта обећавамо.“

Оте јој се уздах. Пламен свеће, на који нисмо обраћали током приче пажњу, као да поче опет весело да пуцкета и лелуја. Стигоше колачи и торта, замириса кафа, пренусмо се, носећи у срцу једну нову причу, једну нову поруку, коју потанко себи треба да протумачимо, иако је непозната жена јасно срочила, шта нам је чинити.

(Прича објављена у часопису Треће око, 2014)

 

ИЗ РАДМИЛИНОГ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

О, Драгане, чудесан дан је данас био. И ја сам јутрос осетила да сам присутна у истовремености по томе што сам приметила да се дешава оно што именујемо као синхроницитет, а то ми је и те како познато стање побуђености духа кад ваља бити пажљив и препознати шта ваља чинити, јер се Божије двери отварају и пружа се прилика за делање. Томе сам се давно научила уз Спасоја Влајића, баш у време кад је тамна сила ударила на ме. Тад је могуће препознати матрицу догађаја, која се кроз временске слојеве спирално одвија доводећи позване душе да учине оно на шта су се заветовале да ће урадити. Свесно присуство у догађају, искрено срце и молитва да на Земљи буде као и на Небу је оно што сам чинила. Увек сам изговарала Његошеве речи из Вијенца „Нека буде што бити не може“ јер је на тајанствен и тајинствен начин Његош био вазда присутан у мом животу, а особито у то доба. И било је оно што није до тад могло бити – душа се избавила из чељусти зла! Имам осећај да се то пресликало на многе друге временске линије, те да се по принципу огледања великог у малом и малог у великом направила пукотина у сфери обмане и лажи не само у мом животу, но и много више од тога. Сви знаци су упућивали на то. То сам осетила кад сам прочитала твој запис – као да си писао о мени. Позив је био јасан и ја сам се одазвала на њега. Дивно је што си присутан. Љубим ти душу пречисту, Вилењаче љубљени!

 

Радмили Бојић, за њене лирске записе, песма благодарна.

Повратак на Праискон јесте повратак на Платформу Богова, на Поље Свести на којему бејасмо пре Ноћи Сварога.

Пре но што је наступила Ноћ Сварога, ми смо, уистини, живели као богови и богиње.

Имали смо видовита знања, визије и снове; могли смо да видамо, исцељујемо и васкрсавамо како саме себе тако и једни друге; умели смо да предосећамо, предвиђамо и пророкујемо; поседовали смо веома развијена унутарња чула; умели смо да читамо мисли, науме и намере не само других људи, већ и иних бића; својим видљивим и невидљивим телима бејасмо повезани са планетама, звездама и сунцима, са свеколиком Природом и Васељеном, са свим овостраним и оностраним световима у несагледним пространствима вечности.

Све ове дарове и моћи изгубили смо у Ноћи Сварога, те тако постали лак плен тамних небића, паразита и вампира.

Изгубили смо многе умне, духовне, дејствене и енергетске овоје (копрене, плаштове) који су нас штитили од  негативних насртаја и утицаја тамних небића, како из видљивих тако и из невидљивих светова; закржљала су и усахнула наша умна, душевна, духовна и свесна тела, као и сва унутарња светлосна и танана чула; изгубили смо моћи сневања, маштања и визија, док је само наше физичко тело, у међувремену, отежало и огрубело, постајући ломљивим и крхким, рањивим и трулежним.

Не умемо више да читамо мисли, осећања, намере и науме других људи, других бића и суштастава; не умемо да видимо и чујемо на даљину, нити да на време предосетимо опасност која нас однекуд вреба; не умемо да препознајемо и разлучујемо биће од небића, човека од нечовека, битно од небитног.

Живимо у свету привида и опсена, са привидним знањима, вештинама, способностима и умећима, те такви какви смо (а крхки смо, трошни, неспособни и немоћни!), бивамо лак плен, лака жртва сваком небићу, сваком нечовеку и свакој звери у људској љуштури.