И гле!

Чуда се вазда дешавају.

Јутрос ме Радмила пробуди својом Васкршњом песмом благодарном.

Песма је посвећена Брани и Ани.

Посвета песнику Браниславу Брани Петровићу и његовој Ани, вили дивотници.

Бранину вилу Ану никада нисам упознао, али Брану јесам.

Давно!

Чини ми се, негда, да то бејаше у једном ранијем животу.

И, гле чуда! ова Радмилина Васкршња песма посвећена Брани и Ани стиже ми у прави час.

На самоме почетку, када сам био млад и зелен песник, и када моја песничка звездана крила још не бејаху тако снажна и моћна, мене, младог и зеленог песника, Брана Петровић је међу првима прихватио, бодрио и соколио.

Тада је он био уредник поезије у Фронту, илустрованом листу Југословенске народне армије.

Њему се толико свидела моја поезија, да је моје песме редовно награђивао, проглашавајући их час за песме недеље а час за песме месеца.

Када смо се први пут срели – не сећам се више да ли Под липом или у Шуматовцу – рекао ми је својим дубоким гласом, гласом који долази из Срца Васељене: Симовићу, ти си рођени расни песник! Ти си чиста раса! Не слушај књижевне критичаре, књишке мољце, јер они ништа не знају! Они су медиокритети и идиоти, и, ако будеш слушао њих, свршено је с тобом! Убиће песника у теби! Слушај само свој унутарњи глас, свој песнички глас, и, следи своју звезду водиљу!

Брана је давно напустио овај свет, и сада – то осећам и знам – у Златном Свароговом Ирију ствара, пише и пева најлепшу љубавну и родољубиву лирику на ведсрбском а божанском језику.

Благодарим Радмили, песничкој вили, што ме, у рани час, подсети на Брану, иако ме јутрос, онако успаваног и скоро мртвог – у тренуцима кад не знам ни ко сам ни где сам – подиже из постеље!

 ВАСКРШЊА ПЕСМА БЛАГОДАРНА

Брани и Ани

 

 

Од када знам за себе,

сневам о савршенству

и тежим ка савршенству,

иако знам,

да савршенство

никада досегнути нећу!

Знати као Бог

и бити савршен као Бог! –

то је мој сан 

 који ме вечно прати

кроз све минуле животе.

И када умрем,

знајте да сам умро

сневајући о савршенству.

 

Петак је. Предвечерњи мир, трачци сунца кроз грање, цвркут неки у даљини, зеленило мирисних травкица здравих и мириси пролећа у ваздуху. Шта ћеш лепше? Познато одмаралиште, базен, тераса хотела, уредна соба, вољена супруга, милина проводити викенд у оваквој природи. Уживаш у тренутку. Тренутак је све.

Прене се млад, маркантан, црнооки човек из трена, заборави на добробити, на благостање, на благослове. Враћа се сваке секунде на мисао, која га давно прати. Чедо. Малено чедо му недостаје. Како умилостивити судбину, како доћи до малених ручица, до анђелка, до смеха, који родитељима тугу са срца растапа, како доћи до гугутања маленог, топлог мирисног бића? И чему живот, ако њега нема?

Врате га мисли, опет, у далеку прошлост, у прошлост дедова, прадедова. Аскурђелу се тако нешто деси, беше већ једном таквог случаја у породици и сети се приче своје тетке, очеве сестре по стрицу.

И трже се из тишине предвечерњег премишљања, салете га и поче да одзвања теткин глас: „Тек, не стигоше, да Сведочење и Захвалност у камен запишу, крај камена Богињиног ставе, да, људи који после њих долазе, њихово сведочење виде.“

Да, то је! – мисао му пролете – За даривано, захвалити, сведочити, није важно како, довољно је испричати ил‘ потомцима у аманет дати. Даривати за оно што милошћу се доби. Сетити се и претке поштовати. Јер, шта су залудне речи просуте из ништавила, да тек дочарају мисли сопствених умова??? Човек нека је свестан живота и захвалан томе што доби на дар!!!

„Ценим, да је то било седмо колено уназад. У родослову, баш та два прва имена недостају. Млади се узеше, вредно радише, кажу имали су окућницу, пашњак и ливадицу, шумица недалеко од куће, а воћњак тик иза куће. Све су имали, једно друго су имали, ал’ деца никако да дођу. Годиница прва прође, па друга, а већ треће туга се у дом усели, тугом у срцу радове обављаше, исто на починак одлазише. Тешке мисли их запоседоше, шта су урадили, о кога се огрешили?. Но, не могаше да нађу неки већи грех, ни код себе, ни код предака својих.“ – присети се теткиног брижог гласа и следа.

„О, Боже, то ко да о мени прича“ – прохуја му тад мис’о кроз ум.

„Трчала су туђа деца около, долазила код њих, пела се на њихову трешњу, брала су јабуке раноротке, хранила их је Рина, ко да су јој рођени, ал’ све не ублажи патњу душе ни њену бол. Од предака наследише добро понашање, поштовање према старијима, лепо опхођење, васпитање, вредноћу, истинољубље и част. Дугова нису имали. Здрављем богато беху даривани.“ – присети се теткиног редоследа приповедања замишљени човек.

„Знаш, Макса и Рина, – може бити да се Ирина звала, не знам тачно, у црквеним књигама траг се губи, звана је скраћено – Рина. Предање наше каже, да препешачише, однекуд из Рашке, пут до простора ових. Рина, светлосмеђе косе, тананих власи, носише у очима васдан тугу. Крхка и нежна, помало и нејака за послове на пољу, журила је и хитро завршавала послове, како би у кућу ушла, да јело приправи. Затитрао би јој, на кратко осмех благости, када све по кући уреди, померајући неприметно младеж, изнад уснице, мали. Бејаше тиха, ал’ не само због мира у себи, већ због нечујног ношења сете и немоћи што душу јој стиска. Волеше је неизмерно родитељи његови, а тешили је узалудно њени.

Немо је покушаваше Макса да је утеши, не знајући ни сам, шта још да предузме, којим мелем речима рану да јој превије. Беше благоглагољив, тих, благодаран, знао је сваку травку како дише, птице су му на длан слеташе, а једино њој не могаше утеху да пружи.

Црнокос, лепушкаст и тамнопут, рамена јаких и руку, стамен и радан, ништа га померити могло није. Тако, злато моје, ко ти, једино га је мисао о потомству секла невидљивом оштрицом изнутра, чинећи да невидно крвари. Често је молио разрешење, нечујно, невидно, сваким ударом алатке о земљу док копао је, сваким везивањем лозице канапом, сваким откосом траве, сваким гутљајем воде, сваким покретом при напајању стоке, сваким орезивањем воћкице, сваком поправком плота и ограде – говорио је – Нек’ збуде што бити не може, нек’ Чудо збуде, о, дај нам Боже. Ни слутио није куд’ путеви Божији воде.

И онда, кад младост узмицати поче, негде око четрдесете, дође Рини сан. Пројави јој се Жена прелепа, пресветла, Бела и тихо јој упут да. Чу’ Рина речи: „Пешке, до манастира, што на обали истоимене речице бива, невером рушен, вером наново стваран, иди, Богињици се помоли. Близу места, што име дрвета бреста носи, Милост и Благослов чекају.“ Трже се Рина, пробуди, још јој живе речи слику творе, „вером наново стваран“, приплаши се да непрхну и заборави, нежно дотиче Максу, казивајући му шта ноћас у сну чу.“

„Манастир ваистину постоји, у нашој близини, стварно се к’о речица зове, посетих га пре неку годину. Пред Иконом, на подест кад човек стане, исцељујућ’ осећај има. К‘о да из земље трнци и жмарци стижу, грле, прожимају и лече, беше ту негда Белег, можда баш пред каменом тим, мелем – место је, за које и ја теби сведочим. О путу се њиховим јако мало зна, тек кад пристигоше, о, среће њихове, роде им се сина два. Сведочише речима, о путу ходочашћа свог, ка месту незнаном. Беху им врата унапред отварана, указиваше се знаци – Рина их тачно тумачила и препознавала. Одређен конак већ успут беше, а дечицу виђаше ликом на анђеле и њихов глас.“

Бојазно вртећи причу ову, озарен, покуша опет поруку да схвати. Мени је речена, мени упућена. Сличности има. Љубав безгранична беше код предака тог. Љубав… Спознаја доби нови ток.

Мислећи да игру љубави играмо, ил’ да је знамо, о привиду љубави причамо, такнути жудњом и страшћу за особом, која ће, о наравно, љубав узвратити !!! Зар није љубав ускогруда и себична та? Ал’ љубав је свестранија. И тек када будемо срцем својим волели драгану своју, снаху, брата, пријатеља, сина, човека, ил’ Биће, душу своју изврнувши, у утробу земље уронивши, у сновима лековита изворишта тражећи, желећи да му помогнемо, да му служимо, а да о том не зборимо, већ само да деламо и ништа за узврат не очекујемо, већ да је довољно да Биће усрећимо – тек тада у љубав урањамо.

А њу ја тражим!!! Опрости, Богињице мила, заборавом остављена, поведи и мене до места тог. Погледом прошара по пољима… И Завет да.

А, наћи ћу га, Благослова дар, о, Љубави моја, и Човечице моја, не бојим се више, о Роде мој!!!

Уздах олакшања оте му се, спокојан и дуг.

 

Пролазим клисурине тамних сила.
Тажим пут и излаз…
Посматрам зидови клисурине саздате од људских злих, ограничених, несвесних дела.

Тежак и опасан пут.
Сваким даном чиним виши напор да се одржим усправним и светлим.

Застадох, и спустих се на земљу.
Напуних пар судова са плодницом, поставих жиреве,
и намених младице храста за благостање свих бића.

Испуни ме Жива сила,
обухватих сав Свет, обухватих целог Себе.

Свака Ћелија бљесну живошћу,
и помислих,
ево правог исцељујућег дела,
које Љубављу преображава Човека, Заједницу, и Природу.

 

Колико је лукавство завладало међу успаване, да ако ниси прошо много тога и видео, тешко ћеш их прочитати. Улизују се, лепим речима, мила драга, сестро, верујим ти, такве улизице су прерасле и само лукавство, чак се стално иде по цркви, иконе свуда око главе, а краде се, лаже, кад год се стигне.

Гледам и питам се шта је ово, гледају и свеци и све допуштају, ни они се не мешају у такву прљавост већ допуштају и чекају ту правду Творца да удари, не могу ни да верујем али гледам има и докази видљиви виђени ,када је неко добар, он то уопште не може да прихвати да тако нешто постоји.

Душа то поништава и чуди се  да таква прљавост постоји, али дато ми је да видим много пута, то су успавани који су запрљали своју душу и сада служе таму и желе све око себе да замајавају а добре и наивне душе да  запрљају и убеде да неће више, да поништавају исконску правду у себи (коју је Творац доделио својој деци да се њом боре против успаваности и неправде) и да смиреним тоном сваки пут говоре, није то ништа, важно је да смо здрави, ааааааааааааааа лаж сеци правдом, е само због таквих треба да истрајеш у чистоти и у Правди Творца, да дозиваш све то да почисти! 

Не тражи границу ума

У знојном јастуку,

Док свемир беспослено на

Прозору сједи-

У њедрима ноћи

Куца страшљиво срце док

Скупљам опале звијезде

Сву ноћ кишну и стављам их

У твоје очи.

… Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из малог броја споменика сазнајемо да је он био бог ветра и ваздуха. Ово сазнајемо и из његовог имена. Први део имена „Стрибог“, реч „стри“, доводи се у везу са глаголом „струјати“ (у смислу струјања ваздуха). У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Словени су познавали разне врсте ветрова. Неке су сматрали добрим а неке лошим, у зависности од тога какве су временске прилике доносили. Поветарац се тако сматрао „добрим“, јер је дувао лети и освежавао људе, а њему насупрот стајали су кошава, олуја и бура. Веровало се да неки ветрови могу донети и болести. Такви ветрови били су: полежак, копиљак, нагазни, црвени, бели, модри и жути ветар. Сви ови ветрови специфични су по томе што се крећу по земљи.

По ветровима се могло и гатати. Смер из ког је дувао ветар откривао је нашим прецима ко ће извојевати победу у рату. Такође, да би открили на којој страни света треба да се обраћају боговима, Словени су пратили смер дима обредне ватре. Стрибогу и ветровима, некадa су се приносиле жртве, што показује обичај бацања делова одеће у ватру да би се стишао ветар.

Управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе зла пољска и житна бића, и узимају облик вихора. У том облику, у ком се појављују и але, ова бића могу донети непогоду. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар, како би се Стрибог одобровољио и смирио своје „унуке“.

Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими ― лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести. Са Стрибогом је повезан зимски Крстовдан (постоји и јесењи), који је означавао дан када се укрштају ветрови. Да овај празник нема никакве везе са хришћанством показује и чињеницa да је Крстовдан падао на зимску краткодневницу, тј. почетак соларне године.

Данас се Стрибогов дан слави 8. августа, за шта постоје добри разлози. Хришћани тада славе Мирона Ветрогона, који је свој атрибут очигледно наследио од Стрибога. То је уједно и почетак периода у коме ветрови све јаче дувају….

Аутор текста УРС „Старославци