Category: All
Владан Пантелић – Трећа У с к л и ч н и ц а Србици
Усккличница Првојезику и Првословима!
И ускличница надолазећем знању о прошлости,
о знању мудрих предака, и ускличница Животу,
који се пројављује кроз промисао, мисао, идеју,
говор, милозвук песме, милозвук птичјег цвркута…
Л-епота
Једна од Ствараочевих многоодлика –
Дубоко у нашем срцу и оку праслика
Ооој ЛепотоПраслико!
.
Љ-убав
Свеобујност – без Свршетка и Почела
СилАШ свих људских Начела
Ооој Љубави!
.
М-омак
Коловодич – вити јаблан,
Срцељуби дјеву милу – мирсабран
Ооој МомчеКоловодче!
.
Н-ебо
У новом дејству тихује Тера
Небо је покрива са безброј с-вера
Ооој Небооо!
.
Њ-ива
Мајка плодница – Пречистог Љубва
Мировозрење и родница
Ооој, ЊивоРодницо!
.
О-тац
Стварајте Васељене од Светлости
За-једно смо безконачни у Вечности
Ооој ОчеМајко!
Словенка Марић – РОДУ
У сну варљивом замро си, Роде.
Не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сјај сунчев не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправни иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде.
Јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.
.
И знај,
живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
да светом земљом глас слободе пустиш.
Мирослав Симовић: МОЈА А ТУЂА ЗЕМЉА
Газим по земљи мојој а туђа је,
пијем воду своју а плаћам је,
нити је ово мало среће моје, позајмили су ми је.
гледам сестру своју, не препознајем је.
Нисам ни странац међ својима, ни свој међ туђима,
а ни човек, а ни животиња,
већ мали број међу списима.
Ако могу украли би ми и прошлост и будућност,
да не знам ни ко сам нити камо идем,
нити ђед ко ми је био, испод чије је заставе крв пролио.
Волели би да будем нема сенка у дому своме,
па да ме на крају пониште,
гумицом да ме избришу.
А не знају да велика
душа и сан могу њих да потру,
и поново створе све за један дан.
Драган Симовић: Живот је и с ову и с ону страну
Живот је и с ову и с ону страну.
Живот је свуда, и живот је све.
Живот је све што постоји, и живот је у свему што бива.
Свему што постоји и бива, живот нема супротности.
Наспрам живота увек стоји живот.
Бекство од једног живота, вазда води у сусрет једном новом животу,
иако је то, у бити, један те исти живот.
Вечност је само овај тренутак.
У овоме тренутку све живи и, све јесте и бива.
О Гласању – Варг Викернес
Данас су сви политички избори превара и цео систем гласања је ништа друго до средство за држање оваца у реду. Некада је гласање било нешто сасвим друго…
У паганској Европи, на гласање није гледано као на право гласача, већ као на њихову дужност. То није било толико привилегија, колико терет. Данас је свакој особи која живи у вашој земљи 3 године или дуже и која је навршила 18 година, дозвољено да гласа. Њена интелигенција, лојалност, знање, праведност, спремност на самопожртвовање и везаност за земљу на којој живи су потпуно ирелевантни.
У прошлости је само ожењеним племићима било дозвољено гласање, а пре него што почнете да добијате погрешне идеје: племство је у паганској Европи сачињавало око 70-75% популације, можда чак и више. Осталих 25-30% су сачињавали слободни људи и кметови (који нису били робови, пре слуге) – и наравно и нешто одметника.
Да бисте постали племићем, морали сте да будете староседеоц и да поседујете одал (Ôðal) посед, тј. сопствену земљу, ослобођену од пореза; посед који је био у вашој породици многим генерацијама, уобичајено најмање 5 генерација, чак 250 година или више. Егзактна правила, у овом смислу, су била различита од краљевства до краљевства, а и мењала су се временом.
Само су племенити мушкарци могли да гласају, не због тога што су жене биле инфериорне, већ зато што су само ожењени племићи могли да гласају и претпостављало се да су се саветовали са својим женама пре гласања. Осим тога, не само да је племић морао да буде ожењен, већ је морао и да има децу! Његов глас није био само његов, већ глас целог домаћинства. Тако да је важило: једна породица, један глас.
Идеја је била да само они са дубоким коренима у нацији и они који имају децу, могу да утичу на смер у коме са нација креће, због тога што ће само они да имају на уму интересе нације док гласају. Само ће они стварно да воде рачуна о будућности нације!
Па за шта су они уствари гласали?
Краљ и краљица су владали земљом, тј. штитили краљевство, интересе народа и традиције, али кад год су доношене важне одлуке, обично о томе да ли или не краљевство треба да иде у рат, од племића се тражило да гласају за или против. Само је краљ могао да сазове овакво гласање, за или против рата, а на непристрасној краљици је било да пресуди и одлучи исход избора.
Племићи су великим делом управљали сопственим животима; доносили су одлуке везане за њихову земљу и посао, онако како су мислили да им одговара, а ослањали су се на краља само за војно и религијско заповедништво и када би били у конфликту са другим племићима у земљи – краљ је био бог, тако да је био и бог правде.
Краљ је био глава краљевства, али сваки племић је био глава свог одал поседа и чак ни краљ није могао да наруши то његово свето право, које је било симболизовано њиховим високим столицама, познатим као Öndvegi (“пут/стаза духова”) – названим тако због тога што су племићка права и дужности преношена на најстаријег сина, када би седао у столицу његовог покојног оца и тако преузимао управљање породицом и одал поседом.
Наша пре-хришћанска Европа је била веома различита од Европе какву данас познајемо и што се тиче гласања, права на глас и онога за шта се гласало.
Ја гласам за повратак европске Европе и европских традиција, за чију су заштиту наши преци бирали најбоље мушкарце и девојке међу собом. Једино што би требало да буде различито у будућој Европу је степен толеранције према деструктивним туђинским утицајима. Ни једном човеку не би требало да буде дозвољено да прихвата туђинске идеје или да дозвољава таквим идејама да расту на његовом одал поседу. Слава Дабогу!
Превео са енглеског Александар Маслар
Ирена Маринковић:ОСЦИЛАЦИЈА
Није
Није до гнева
Да се овако срдит
Пред људе појавим
Није
Није до амбиса
Да се тако олако
Низ њега спустим
Ударим
Унесем у дубине
Мрачног запуштеног
Понора
Није
Није до времена
Да се тело моје опушта
И топи се
Низ дланове
Клизи живот
Попушта задња воља
Магличаст поглед
Вир пред очима
Маса дима
Пепела
Спаљених темеља
Мојих неуспелих
Покушаја
Градих детаљно
Оно што урушило се
Само у себе
Прекрило и мене
Само голет
Крш
Лом
И који нерв
Остао
Да подсети
Дисао си
Желео
…
На зараслим стазама
Бос ћу газити
По трњу
Инат прелазити
Преко тескобе
Смехом решавати
Злобу
Љубављу даривати
Осмехом
Себе лечити
…
Није
Није до покушаја
Да се овако убого понашам
Није
Није до делања
Да се овако стварност решава
Намера делања
Сврха стварања
Циљ пред очима
Креација у рукама
Фокус у мислима
…
Анализа детаљна
Ко није себе
Сам сломио
Поново у суштину
Проникао
Тај није ни свестан
Моћи своје
…
Ја и понор
Готово је
Мени
Путеви тек
Предстоје
…
И када завесе
На задњем чину
Крену спуштати
Нећу одустати
Све има свој
Наставак
Маријана Соломко – ЕВО ПРИЧАМ
Ево причам с живота кореном –
И с људима земљом затрпаним,
Кроз дубине скривене копреном
И чујем свог стабла древно име,
Његову круну, гране кô претке
И цео слив, све притоке реке;
А ја се клањам свакој тој сени:
Њихова дела – моји су гени.
.
Пољем иду опрезни кораци,
Као епско перо речи крију,
У њему позорно слободни знаци –
Истине или лажи за Русију,
Хамлет руског духа – вук самотни –
Лабудовом песмом наду иште,
Отвореног ока урлици пиште;
Чујеш, то комади су поцепани.
Говоре ми корени мог стабла:
„Ова земља генерације хлади,
Скупља мрве нашег распадања
Да израсте моћ добрих из глади –
Руски дух – подићи из дубине…“
Дубине – где вечна је жива вода,
Где из корена ничу ведрине
И кроз круну иду у нигдине.
.
С руског превео Анђелко Заблаћански
Милорад Максимовић- Љубав као печат
Љубав као печат
Увек..
Вечно…
Лепо…
Једно…
И још многе речи
сад хтеле би тећи,
као поток у планини
и мисао у нутрини
да покажу и објасне
све те ствари јасне
и те тешке, јаке
и звездане сад кораке
трагове сведочанства
и потписе величанства,
игру свету кроз свемире
што сад она кроз стихове
и кроз срца распевана
свег витеза и свих дама
и кроз срце девојачко
нежно, чисто, посве јако
и кроз душу свег младића,
као Орла, славног тића
исказује ватру свету
која даје живот свему…
Све се вазда креће, титра.
Замисао о једноти
и о вечној тој красоти
покреће нам душе жар.
И све што се једном роди
у светлости и слободи
Љубав као печат носи, знај!
Владан Пантелић – Друга Ускличница Србици
Усккличница Првојезику и Првословима!
И ускличница надолазећем знању о прошлости,
о знању мудрих предака, и ускличница Животу,
који се пројављује кроз промисао, мисао, идеју,
говор, милозвук песме, милозвук птичјег цвркута…
Е-лектра
А-Ш Сила – степеница
НебоЗемља повезница
Ооој, Електро!
.
Ж-ивот
ПраСунце жар-жаром сија –
У Васељени све проклија
Ооој, Животе!
.
З-емља
Мајка Четири са Севера Царства
Сада ра-с-ејана и завађена братства
Оooј, МидгардЗемљо!
.
И-стина
Једина права религија
Све тајно и чворно одвија
Ој, Истино!
.
Ј-аје
ЈА ЈЕСАМ – ЈАЈЕ САМ;
Светове ЈА-ЈА ВОД-а спаја.
Ооој, Ја-је!
.
К-олоВени
РасСија – Срб-и-ја:
АријПочело Тере и Чувари Капија
Ооој, Коло-вени!
Драган Симовић: Бело Србство Звезданог Рода
(Оливера Лола Аџић: Радосна Бела Србкиња)
Бело Србство није обичан човечански или људски род,
већ необичан, несвагдањи те изабрани
Звездани Род.
Звездани Род надмоћних –
надмоћних по врлинама,
по добротама,
по дивотама.
Славити и вазносити Бело Србство Звезданог Рода,
то је света дужност сваког ведсрбског песника вилењака.
Сваки Бели Србин
као и свака Бела Србкиња
за мене је божанство.
Видим их и осећам
као богове и богиње,
јер они то, уистини, и јесу!
Нека пукну од једа, пакости и зависти
сви наши душмани и врази!
(Са Радмилом, Белом Србкињом, на Истеру, 28. марта 2018.)
