Западним зверима у људској љуштури

никада нећемо опростити злочине

почињене у пролеће 1999. године!

Ми знамо шта их чека, а знаду и они.

Стићи ће их ускоро

освета светих србских ратника и богова,

стићи ће их ма где год да се скрију.

Скрити се нигде не могу!

Све што су зверолики сејали,

то ће и жњети

на прагу домова својих 

и са потомцима својим,

када се најмање надали буду.

Ми ћемо доћи,

и, ево, већ долазимо

на муњама и громовима

Перуновим!

(На Истеру, 24. марта/брезолуга 7527/2018.)

БОГ СЕ ЈАВИ –  Винчанска култура

Сусрет са Богом у нама има различите путеве…Ко то прихвати његов ум је већ повезан са Космосом…Не сумњам да су и наши преци тражили ту конекцију, да су знали када се небески портали отварају…Бог се манифестује свуда, јер све је једно и све је део нас…Можете га видети најчешће кроз уметност, јер је креација његова суштина и дао је људима слободну вољу, да не буде усамљем, да и људи креирају са њим.. Због самог поштовања према Богу, што нам је тако дао ту сслободну вољу, свако је дужан да добротом, светлим намерама, креира свет око себе и није нужно да уме да црта, пева.. Они са уметничким даром су први до Бога и његовим рукама постају „четкице“ којима исцртава живот чиме оплемењује душе на земљи и доказује своје постојање… Он је у вама и спојили сте се када осетите огромну радост , енергију, када вам сузе лију саме од себе…То може бити кроз религију, музику, слике, речи, винчанску културу..

Наши преци су до суштине свог постојања којег човек вечно тражи долазили у контакту са природом, гледањем у звезде, веровањем у дух своји предака, моћне духове животиња, кроз сликање, вајање, плес, певање и нико ником није наметао свој пут. Они су само били свесни да су путеви различити, а да сви долазе тамо где треба сви да се нађемо; у љубави , у миру, у светлу..Баш како су осетили они који су дотакли смрт и вратили се у живот. Верујем да ми колективно можемо да одемо ниво више, путем којим смо сами одабрали… Не престајте да тражите тај пут.

Некада је то сам човек који је тик поред вас, јер кроз њега протиче силна Божанска љубав, уметност без речи, звука и слика… Отворите чула и примајте свет око себе, храните душу, Ослушните Бога!

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.

У српским крајевима, приликом првог ступања у младожењину кућу млада извршава низ обредних радњи под вођстом свекрве.

Ово започиње већ на вратима дома када млада води рачуна да не нагази кућни праг, који представља границу између спољног света и домаћинства.

Налазећи се на међи, у неодређености, праг је место где обитавају преци дома.

Зато млада након уласка довратак маже медом и љуби пређени праг, тако даривајући претке и исказујући им поштовање.

Наредни поступак је обилажење око огњишта, кућног стецишта предака, које млада опходи три пута у смеру сунца а затим џара ватру, дарује огњиште или га љуби, у зависности од краја.

Овим радњама она се додатно приближава прецима и изједначује са домаћицом.

Долазећа ноћ такође представља гранични период који за младу симболизује одвајање од девојачког и улазак у нову породицу. Стога се она у овом периоду додатно штити.

Са поступцима се наставља рано ујутру када млада одлази по воду, претходно дарујући извор. Такође чисти кућу након чега ће свекрва изнети смеће.

Преостаје још да се изврши „убрађивање“ односно да се припреми посебно оглавље, добијено од свекра и свекрве а које ће указивати на нови статус младе. За то време свекрва изводи посебну игру зазивајући претке са којима се дели прва заједничка трпеза. Овим млада постаје део домаћинства.

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература: Бојан Јовановић – „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Веселин Чајкановић – „Свекрва на тавану“, Гласник етнографског музеја у Београду VI, 1931, стр. 1-10.  Слика: Шарац-Момчиловић, Вера – „Чија је ово капа?“, Етнографски музеј, Београд, 2006.

Извор – фејсбук страница – Луг Велеса

Живо се присећам свих оних тренутака из детињства,

када је мој Бог из мене сазерцавао свет.

И сада ми се догоди,

у тренуцима дубоког тиховања,

да мој Бог из мене сазерцава свет,

свет управо онакав какав је

и у детињству бивао.

Заиста,

све време је из мене, и кроз мене,

неко бесмратан и вечан,

проматрао бића,

проматрао и сазерцавао светове,

ствари, збивања и догађања.

Као да се све у мени и око мене одвијало мимо мене!

Као да сам ја све време

бивао прикривени посматрач и притајени сведок

властитог животног пута и тока!

 

 

Данас сам, на Истеру, седео у снегу, и сунчао се.

Белина снежна бејаше толико јака, да су ми очи буквално засениле.

Снег је мирисао на ситну папрат, подсећајући ме на давнашње дане детињства у брдима, када сам, посве безбрижан, лежао и тиховао поред пенушавог слапа горскога потока.

Нада мном су грактали гавранови, а у даљини, понад мрешкајућег и љескајућег Истера, кликтаху два орла рибара.

Доле заслепљујућа млечно-бела светлост, горе дубоко плаво небо прошарано белим и пурпурним облацима.

У том трену вечности, био сам Праисконац и Вилењак: без иједне мисли, дубоко у свом унутарњем суштаству, седео сам на Сунцу и зурио упремасе пут белих врхова Карабурме и Звездаре.

Наједном ми се – а да не знам како – у визијима указа бела снежна Вила што лебди између оголелих крошања врба и топола.

О, каква дивота! – прошаптах.

Све ми се тако горостасно чини,

Дођох у посету браћи ми драгој.

По вејавој и суровој зими

Груди ми проже неки нови набој.

.

Дивна ли си, Шумадијо!

Дивна била, дивна и остани.

Ја те волим, мајко Србијо,

Ти си мелем мојој страшној рани.

.

А ви, браћо, Шумадинци дични,

Видим да сте се манули шајкача.

Када оно бесте оружју вични,

Песма вам беше и од смрти јача.

.

Устајте, синови тла овог,

Што пркоси времену злом.

Мора доћи до устанка новог,

Да се опет поносимо земљом српском.

 

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!

А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,

Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу

Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,

О масовним (!!!) случајевима васкрсења, о поступку,

О законитостима, и комплетно јасној методологији,

Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…

Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу

Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –

Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог, 23-ег марта 2018. године!

Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!

Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.

Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!

Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!

Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!

Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

 

О, како си дивотан, мој Господе!

О, како си дивотна, моја Госпо!

О, како си дивотна, моја Љубави!

Ову сам дивотницу-благдарницу, ову сам молитвицу-песмицу шаптао вечерас док сам шетао поред Истера, док су по мени и око мене лепршале и светлуцале снежне пахуљице, док сам урањао у белу, девичанску и праискону тишину, у тишину звездану, у тишину од века, и док се у мени буђаше и рађаше нека чудесна и тајинствена љубав, љубав која није од овога света, љубав која ни од једног света, љубав која саму себе рађа и ствара, ствара и прествара, прествара и вазноси…

Има љубави које су шире и веће од света;

љубави које су широке и несагледне као море;

љубави које не могу да приме обале живота!

Некада сам, давно, када имадох двадесет лета, доживео такву љубав, љубав која бејаше шира, дубља, силнија и већа од самога живота, и гле! три дана и три ноћи умирах од те љубави.

Тада сам у бунилу шаптао: блажен је онај ко умре од љубави, јер ће васкрснути и изнова се родити у једној још већој, широј, силнијој и дубљој љубави, у љубави која никада умрети неће!

Био сам заљубљен у Дивотну Богињу, у Госпу над Госпама, у Човечицу од Светлости.

Она, у исти мах, бејаше Пресвета Богомајка као и Милосница Драгана моја; бејаше Флуид и Етар који се оваплотио у Оној коју сам грлио и љубио у једној давно минулој ноћи под звездама када је цвао багрем бео…

О, како си дивотан, мој Господе!

О, како си дивотна, моја Госпо!

О, како си дивотна, моја Љубави! 

(На Истеру, у снежно вече, 22. брезолуга/марта 7527.)

(Радмила Бојић: Снежне пахуље по белим и руменим латицама.)

Научници су испитивали “понашање” дрвећа током ноћи, након чега су дошли до закључка да и они спавају, односно да обављају неку радњу која би могла да се упореди са спавањем.

 

Наравно, јако је чудно и помислити како храст или бреза увече одлазе на спавање или прилегну мало поподне да одморе, али и дрвеће има потребу за одмором.

 

Научници из Аустрије, Финске и Мађарске, који су радили ово истраживање, користили су ласерске скенере како би анализирали два стабла и проучавали милион различитих тачака на њиховој површини.

Оно што су открили било је познато још у време Чарлса Дикенса – а било је примећено на мањим биљкама, а то је – да се дрвеће током ноћи “креће”.

 

Наши резултати показују да се цело дрво спусти током ноћи, што се може закључити по промени положаја лишћа и грана“, рекао је научник са Института за геопросторна истраживања у Финској Еету Путтонен.

 

„Промене нису превелике, већ свега десет центиметара за дрво високо 5 метара, али су биле систематичне толико да су инструменти успели да их забележе“, додао је Путтонен.

Како време и локација не би биле пресудне за истраживање, научници су проучавали једно дрво у Финској, а друго у Аустрији, под мирним временским условима без ветра.

Лишће и гране су постепено опадале, а најнижа позиција се остварила неколико сати пре изласка сунца.

Ујутру, дрвеће је у року од неколико сати поново задобило своју првобитну висину и формацију.

Научник мађарског Центра за еколошка истраживања Андраш Жлински објашњава да је спуштање грана вероватно узроковано падом притиска воде унутар ћелија дрвета, односно тургоровом притиском.

„То значи да су гране и лист стабљике мање ригидне, а више склоне паду под сопственом тежином“, рекао је Жлински.

Научници сматрају да није немогуће да дрвеће одмара своје гране током ноћи, јер њихово подизање током дана омогућава бољу позицију за хватање сунчеве светлости, а током ноћи нема светла, па самим тим ни потребе за расипањем енергије у подигнутом положају.
Read more http://srednjeskole.edukacija.rs/nauka-i-tehnologija/i-drvecu-je-potreban-san

 

Коментар Верице Стојиљковић  – Дрвеће, не хода, дрвеће не говори, не плаче, дрвеће, не спава, дрвеће не љуби, не болује, не чезне, не радује се, дрвеће не воли, дрвеће не мисли, дрвеће не осећа. По многим научницима ништа од свега овога дрвеће не може, не зна, нити је способно за такво шта – тако мисли затворени човек!

А Дрвеће све ово може и ради, и још много више, и још много шта што овога трена замислити не могу многи!

Дрвеће открива тајне своје онима који га љубављу гледају, који са њим разговарају,  који са њим да живе умеју, који га милују, који му срце додирују, душу му лепотом заливају, нежношћу га обасипају!

Тада дрвеће узвраћа, богатства земље, воде и сунца показује, вЕтром распршује!Тада дрвеће слика пределе овој стварности нестварне; тада дрвеће засвира, запева, смехом целу шуму затреса!