Има једно тајинствено место на левој обали Истера, где осећам, а некада и видим, присуство вила и вилењака, и где препознајем праискони дух времена, дух ведске древности.

То мистично место сам давно открио, и сматрам га својим местом моћи, својом праисконом оазом.

Будући да је та оаза већи део године неприступачна, јер је водоплавна и мочварна, истовремено бива  – густим шибљем, врбама и тополама – скривена и заштићена од знатижељних погледа људи.

На то место одводим само своје ретке пријатеље: Владана Пантелића и Сокола са Велебита.

Нико други не зна за то место моћи, место вилинских и вилењачких визија.

Све што сам ја осетио и доживео, то су препознали и моји пријатељи: Владан и Соко.

Владан ми је једном приликом рекао: чим избијем на ово место, ја имам осећај, а и визију, да сам ушао у неко древно време, да сам се вратио најмање двадесет векова уназад.

На том мистичном месту, у тој скривеној и тајинственој оази, а у окружењу разних врста барских птица, орлова и сокола, у неким тренуцима самовања и тиховања, гле! осећам живо присуство Винчанаца, светлих духова и суштастава Древне Винче.

Древна Винча је на само неколико километара низводно.

А ту је, у близини, и Ратничко острво.

Острво многих тајни.

На том месту, понекад се срећем и са својим прецима.

Указују ми се у великим светлосним, флуидним и етарским мехурима што подсећају на светло-плаве и зелено-плаве свемирске летелице.

Ту се дешава чудесно преливање оностраних вагри, звукова, гласова и шумова.

Кад дува ветар са Ђердапа, хучање и брујање ветра – у крошњама врба и топола – претаче се у звуке вилинске флауте и харфе, у свирку вилењачке звездане лире.

На том месту рођене су најлепше моје песме и молитве посвећене боговима и богињама, вилама и вилењацима, прецима и потомцима, звездама и сунцима, љубавима и дивотама.

(Иза мене је Свети Истер.

Лево, и низводно,

на свега неколико километара,

налази се Ратничко острво

и Древна Винча.)

 

 

Сви сте ви у мени,

у срцу мојему и души мојој,

пријатељи ми,

мили и драги,

љубљени моји!

Сви сте ви –

или већ били или ће те тек бити –

звезде и сунца

у неком далеком звезданом јату,

у некој далекој васељени,

у неким далеким пространствима

без почетка и свршетка.

Сви сте ви род мој и љубав моја!

Нити ја без вас могу

нити ви без мене можете,

о, љубљени моји!

Друга прича Тодора Пештерског његовом сину…

Дан са променом

Стајао је сам. Одавно више није било потребе да било ко сем њега чува границе те предивне земље. Била је то земља где су се сви међусобно разумели и уважавали…камење и биљке, биљке и животиње, животиње и људи. Хармонија је свуда владала и нико није ни знао да постоји нешто друго сем мира и љубави.

Полако је почела да сипи киша и он је осећао како свака кап која му се слива низ лице и тело односи старе мисли и представе. Волео је-о како је само волео тај посебан осећај после повремених пљускова. Није ни помишљао да тако лепо време може било шта да поквари. Таква мисао није се појавила чак ни онда када је угледао дугачку колону ратника са крупним и намргођеним вођом на њеном челу. Одсуство мисли и његова дечија љубопитивост су на жалост били потпуно страни тој колони утопљеној у мноштвеност.

Стао је испред њих онако блештећи окупан и отпевао им поздрав уобичајен за све становнике те земље. Видео је да му они на тај поздрав нису одговорили. То га је нагнало да се присети онога што је још као мали научио седећи сам сатима у шуми. Кад се потпуно умири могао је да чује мисли свих бића и оне су му се јављале увек као одјек његовог унутрашњег гласа. За један трен се умири и послушну на кратко мисли свих тих људи. Скоро истог тренутка је пожалио, јер је чуо неке ружне речи, као што су: победити, освојити, заузети земљу, имати…  Срећом по њега и по његов народ он је био један од оних на које те тешке вибрације не остављају никакве трајне последице.

 

Иако му их је било јако,јако жао, знао је да их са тако прљавим мислима не може пустити код његових сународника. Баш у том тренутку из колоне се издвоји вођа и рече му да им се склони са пута, јер они су управо кренули да освоје његову земљу.
Дуго, дуго је гледао вођу право у очи, док су му се телом разливали таласи велике туге због незнања у којем је живело то јадно биће испред њега. На крају ипак прозбори: “ Хоћете да освојите земљу ? Слободно изволите – идите само право и знајте и лево и десно и испред и иза, и горе и доле она се простире. Само знајте још и ово – ова земља се не може освојити, она никоме не припада и сама је свој господар.

 

Ми људи што њоме ходимо хоћемо да је присвојимо а ви хоћете чак друге људе да нападате због ње. Али верујте ми, њој је свеједно, њој је сасвим свеједно, јер она уме да чека и врло добро зна да ћемо и ми отићи, баш као што су многи пре нас па чак и диносауруси некада давно отишли. Она је врло стрпљива и чека оног ко је неће присвајати. Томе ће она предати полако све своје тајне. “

 

Већина ратника из колоне поче себи нешто да мрмља у браду, бојећи се неких нових мисли које им је у главу убацио овај нежни младић. Једног од њих то све толико наљути да хтеде напасти то од њега толико другачије биће. У том тренутку он поново проговори: “ Ти, да баш ти, дођи и изврши то што си наумио. Нападни ме и осетићеш бол теби још увек потпуно страну. Осмех на мом лицу док ме будеш нападао ће ти бити казна, мада је мени најмање стало до тога да ти будеш кажњен.”

 

После ових речи цела колона одједном застаде, па чак и ратник који га хтеде напасти. Увидели су да овде очигледно много тога није било у реду. Заповедник поново пажљиво погледа у те кобалт плаве очи и тада на трен заборави зашто се уопште налази тако далеко од свога дома. Све је одједном изгледало некако сулудо и испразно. Испред њих је стајао само један једини човек или би боље било речено младић и успео је све њих да поколеба. Увидели су тада да очигледно имају посла са неким врло чудним народом који изгледа не зна шта је то страх. Зебња и некаква бојазан се изненада дубоко увуче у њихова срца. Тада заповедник невољно, али ипак полако подиже руку и нареди повратак.

Гледајући последње коњанике из колоне како замичу иза брестовог шумарка, осети поново ону препознатљиву животну енергију у ваздуху после кише, два пута дубоко удахну,  премести је из ваздуха у своје тело и помисли: “ чудни баш неки људи, шта ли им само значи та чудна реч – страх ? “

 

Извор– Zvezda Rod – Звезда Род

Коментар анонимног читаоца:“ Танана сага о безазленој души и доброти исконског Србина“

 

Јутарњи цвркут и весели жагор птица

враћа наду у озебле груди,

препуне иња и студи .

Чекам пролеће и насмејана лица,

радујем се Новом лету, новом животу,

неком свом новом свету,

Жудим завештајну душе лепоту

Веселим сјајним видицима и новом лету

.

Победите све што вам душу у жрвањ тера,

Ослободите се тиранског стиска

Искрилите из безгласног вриска

И кажите Небу:

„Да живим хоћу!“

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расцветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

 

 

 

 

Зар не примећујеш

да све што додирнеш

претвориш

или у ватру или у пепео.

А то може да уради

само чиста божанска љубав,

јер оно што је жељно светлости

гореће,

а оно што је сагорело

молиће се

да се кроз пепео

поново уздигне.

 

-слика-Светлана Беловодна-

 

ВРЕЛИНА

Спржено све је, траве, палме, лоза,

Спаљена брда, шуме и камење.

Из гротла Земља најављује врење,

Суво се лишће упакљено сроза!

.

Људима горе фитиљци коштани,

Рђ у очима, угарштина, магла.

Чека се олуј – та промена нагла,

Да оледи Свет, растопљен воштани!

.

Увече тек се ваздух ускомеша,

Ветрина шибне и просвежи сфере.

Јадран постаје охлађена смеша,

.

Која обале стрме јодом пере.

Август вилени – сунчеве глазуре,

Кад завладају узавреле уре!

 

Сутоморе, 08.08.2017.

Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,

нестварна реалност гради сенку људи,

од плочника траг се прави разбацаним стењем духа

мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!

.

Човек обрастао у материји и лажи

гледа уназад ка свету

и смрдљивог језика погани друге

и плете замке што њему плету!

.

Руина речи блатом се рађа

што човек ради, природа неће,

стрелу што шаље бумеранг враћа

и прави несрећу уместо среће!

.

Вероваће само у оно што види

коловрата пламен тешкоће му прави

душу не разуме и своје се стиди

мртав је у Праву, ал битише на Јави!

Девојчице лепа вило,

Шапнућу ти стих ил’ два,

Дај ми руку твоју нежну,

Док пада први мрак.

 .

Кад би само знала,

Шта ме мучи сада,

Твој чуперк сјајни,

Недоумицу мени прави.

 .

А кроз сунчане нити,

Моју машту квари,

Твоје лепо тело,

Као слаткиш прави,

 .

И поглед директо у очи,

Погађа ме као стрела,

Покушај убиства,

Једног у успону боема.

 .

Да ли би се мила моја,

За тренутак замислила,

Каква би се битка само,

У нашим очима водила?

 .

Које ли смо среће драга?

Када судба нам још није иста,

Срешћемо се једног дана,

У пламену, сињег дана…