Моћне и несагледне шуме,

и зелен-плаветно небо,

у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!

 

Уклони оклоп који тело прави

Уклони оклоп који тело прави

ходај слободно и

лети високо

орао буди и

гласно се јави,

оштро погледај,

буди прави соко!

 

 

Неки старац је седећи на обали реке приметио мачку како се дави у води. Одлучио  је да је спаси. Пружио је руку према њој, али,  мачка га је огребала те је повукао своју руку назад.

Ипак, поново је пружио своју руку према мачки. али га је мачка поново огребала, те је опет вратио руку назад. Тренутак касније поново је покушавао да је извуче из воде.

Човек који се налазио у близини му довикну:  „О старче, зар ниси научио лекцију из прва два пута, па покушаваш и трећи пут да је спасиш?“

 Старац није обраћао пажњу на његове речи, те је наставио да је спашава, све док му то није успело.

Након тога је пришао, том човеку, те му, тапшајући га по рамену, рекао: „Сине мој, у природи мачке је да гребе, а у мојој природи је да волим и саосећам са другим.“

Због чега желиш да мачкина природа надјача моју?

Сине мој, опходи се према људима сходно својој природи, а не сходно њиховој, без обзира на то какви су и колико пута су те повредили. И не слушај глас онога који ти говори да запоставиш своје добре особине само зато што други није достојан њих.

Када живиш за то да друге чиниш срећним, и тебе ће неко учинити срећним. Имај чисто срце и придобит ћеш љубав других срца, и никада не жали за тренуцима среће што си их пружио другима, чак иако они то нису заслужили. Само добро се добрим враћа.“

“Точак времена се окреће и доба долазе и пролазе. Све што бејаше, све што ће бити и све што јесте још може прекрити Сенка. У сред свег тог метежа израстају догађаји који неумитно воде ка Последњој бици. Ранд у величанственој завршници мења свет и задаје ударац силама Мрачнога од којег ће се тешко опоравити. Нека Змај поново јаше на ветровима времена.“ Роберт Џордан

СВЕТ ЈЕ ВЕЋ УШАО У ВИШУ ФРЕКВЕНЦИЈУ. ТО ОСЕЋАЈУ ЈАСНОВИДИ ЉУДИ, ОСЕЋАЈУ ЖИВОТИЊЕ, ПОТВРЂУЈУ НАУЧНИЦИ ОТКРИЋИМА У ХЕМИЈИ, ФИЗИЦИ, БИОЛОГИЈИ. СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕСТРОЈАВА НА СВИМ НИВОИМА. ЉУДИ – ПРЕДАТОРИ, ВЕЗАНИ ЗА МАТЕРИЈАЛНО, ТЕЖЕ ДА ЗАДРЖЕ ТАЈ ПОРЕДАК, ЖЕЛЕ РАТОВЕ, ЖЕЛЕ ДА ЕКСПЛОАТИШУ. ЉУДИ СКЛОНИ ДУХОВНОМ ОСЕЋАЈУ БЛАГОДЕТИ ПРИЛИВА МОЋНИХ СТРУЈА ЉУБАВИ, ОСЕЋАЈУ МИР У СРЦУ И ПОСТАВЉАЈУ СЕ У СТАЊЕ ПУНЕ РАДОСТИ.

У ТИЈАНИЈУ ЈЕ ОДАВНО СТИГЛО ЗЛАТНО ДОБА. СИЛИНА ЊЕГОВИХ СТРУЈА ПРЕЛАЗИ ГРАНИЦЕ И ШИРИ СЕ НЕЗАУСТАВЉИВО КРОЗ ЗЕМЉУ ПРАИСКОНИЈУ И НАСТАВЉА ДАЉЕ, ДАЉЕ… ДО ОБАЛА ГДЕ БЕЗКРАЈ РАЗВЛАЧИ И ПРОШИРУЈЕ ВЕЧНОСТ.

 

Bottom of Form

 

 

 

Кад се вратиш из брда,

сакриј срце од срценезналица

и не враћај се брзо у стару одећу.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш,

потражи ме 

због самоће

или због чаше вина.

И слободно ћути.

Сачувај светлост откровења

и тајне ходочашћа.

Кад се вратиш из брда,

ако пожелиш

обдари ме само

са неколко речи расковника,

и знаћу, сигурно,

говор којим се ћути

и мирише самоћом

и мудрошћу дивљина,

знаћу, сигурно,

јер и ја имам душу пастира.

.

-збирка- Пејсажи у огледалима –

У Србији, као и другде у свету Мидгарда, постоје упоредо сва три пространства света: Прав, Јав и Нав.

Мањина већ пробуђених и освешћених Срба и Србкиња живи у Праву, у Свету Богова, и они скоро да и немају никаквих додира са Навом, док у Јаву покушавају да пробуде и освесте што више успаваних Срба и Србкиња.

Уствари, они су само посматрачи и сведоци тренутног збивања у Јаву и Наву, а држе се Права, повезани са Светом Богова, одакле им и струји додатна животна и стваралачка енергија.

Већина оних који нису пробуђени и освешћени, а имају чисту генетску и светлосну потку, иако живе у Јаву, наслућују Прав и, истовремено, бивају застрашени Навом.

У Наву бораве они чија је генетска и светлосна потка повезана са Светом Утвара, са тамним ентитетима из Света Утвара, а који су изабрали, и одлучили, да се у овом животном току уопште не пробуде.

Такви ће у неком наредном животном току морати да пређу онај еволутивни пут који у овом животном току нису желели да пређу.

Такве спаваче Нава препознајемо у свим ријалитима.

Њихова једина опсесија, њихова једина замисао, потреба и стварност у овоме свету на Мидгарду јесте бестијално оргијање.

Такви у овоме свету виде само секс – и то онај пасји секс, секс без икаквих узвишених осећања и осећаја – грабеж и отимачину, пакост и завист, мржњу и злобу.

Они су на еволутивном ступњу између животиње и просечног човека, медиокритета.

У Дану Сварога, кад се још мало уздигне Духовно Сунце, такви ће бити сажежени Јарком Светлошћу Духовног Сунца.

Потом се заувек враћају у Ноћ Сварога, уколико одбију да се и у наредном животном току пробуде и освесте.

Прав, Јав и Нав су свуда око нас, па и у нама.

Од нашег избора зависи у којему ћемо од ових трију светова живети.

 

 

Слика света има мноштво овоја и слојева, мноштво димензија и пространстава.

Флуидна је и холограмска, без престанка у преливању и претакању.

Сваког тренутка је нова и другачија.

Слика света увек је слика у нама, у нашем унутарњем бићу и суштаству.

То што напољу видимо, није у спољноме свету створено, већ у свету који је у нама.

Слика света се обликује у пољу етра, па се тек потом пројектује, пресликава у физички, материјални свет.

Етар је творац слике света.

Какву ћемо слику света видети, то зависи, превасходно, од тога, на који смо начин, и на којему ступњу свести, повезани са етром.

Ако свет сазерцавамо са становишта знања о љубави, тада ћемо видети непрестано васкрсавање и рађање све нових и нових димензија, све нових и нових светова у дивотним ваграма и звуцима што нас узносе у лучезарна звездана пространства, где су сва времена згуснута у садашњи тренутак вечности.

Није битно како други људи виде и доживљавају свет, већ како га ви видите и доживљавате.

Свет ће бити управо онаквим каквим га ви видите, осећате и доживљавате, каквим га ви стварате и обликујете.

Нека у вашем свету живе племенити, узвишени и дивотни људи, људи пуни врлина, доброте и љубави, свеједно што ће у свету неких других људи око вас, та иста слика света бити посве другачија, можда, чак, и посве супротна, те опречна, вашој слици света.

Јер, ми видимо оно што желимо да видимо, иако, најчешће, нисмо ни свесни да, управо, баш то желимо да видимо!

-коментар Сокола са Велебита на лирске записе Драгана Симовића “ Тиховање у светом Вилин –Гају“-

Обзиром да волим сву природу сва жива и наоко нежива бића, као што су стене, камење, шљунак, песак и друга материја (која је за мене такође жива и са њом се разумем и дружим), деценијама и годинама ми је у сећању једна огромна стена из мог завичаја на коју смо се као деца радо пењали и завлачили у њене тунеле.

Пошто се већ више година дружим и са пчелама, увек ми је у мислима и једна огромна липа која је живела поред наше куће и коју смо сви волели и пазили а и она нас. Када би процветала у липњу месецу она је била једна огромна кошница која би брујала данима.

Често пута сам помишљао да одем негде у шуму и да нађем једну садницу и посадим је поред моје овдашње куће. Али Небеске Силе су ми у томе припомогле. Пре две године, на једно четири метра од куће, уочио сам једну необичну младицу која ми је личила на изданак липе. Када је након неког времена пустила листове, видео сам да је то Она. После тога сам је заштитио и припомажем јој да одрасте.

Брујаће и ова, исто као и она из мог детињства.

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!

Седим и тихујем у светом вилин-гају.

Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.

Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.

Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.

Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!

И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.

Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.

Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.

Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.

Дрвеће се међусобно припомаже.

Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.

И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.

И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.

Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! –  човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.

Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.

Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.

Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!

Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.

Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.

Каква дивота и милина!

(Лето, у дану дугодневице, 7524/2015.)