Тако ће попут Релковића, којег добро познаје и чита у младости, Доситеј дуго имати критички однос према народним умотворинама и нарочито према веровањима и претхришћанским обичајима Срба. Стога ће Доситеј у почетку рада показати несумњиву резервисаност према усменој епици и коледарским песмама, које тада прогони и црква: „Песме наши стари највише су овога садржанија – пише Доситеј – Одсече главу! скреса до рамена руку и изгибе толико јунака!“ Са рационалистичким предрасудама Доситеј je прилазио и једном делу усмене прозне књижевности. Док je народне приче бележио још од 1765, бајке je сматрао неподобним у новим просвећеним временима и осуђивао je „бапске приче“ „са вилама, летећим змајевима, вампирима, вештицама и врачарицама, које ђаволе из воде извлаче и шаљу их на некаква посла“ (1728).
Слично ће Доситеј у почетку свог рада рећи и за коледарске песме и обичаје: „Има сад више од дванаест стотина година, од кад су Србљи Давора и Коледа за своје богове имали; пак и данашњи дан чућеш од Далмације до Баната у усти гдикоје старе баке: „Ај, Даворе, мили бого!“ A да je запиташ ко je и шта je тај Давор, никад до века неће ти знати казати.“ Међутим, када Доситеј касније буде почео да преводи повести из Палмовог лишћа, када ce буде боље упознао са народном епиком и њеном ослободилачком тематиком, Доситеј ће мењати став према усменој књижевности свог народа.
Тако je он, као уосталом и Релковић, био довољно свога времена човек да понешто од народних умотворина забележи и да постепено промени свој став у корист народне епике, према којој je у почетку показивао одбојност. Te песме он je слушао од детињства и помињао je у свом делу 1792. јунаке српске народне епике: Краљевића Марка, Мусу Арбанаса, Рељу Бошњанина, војводу Јанка, Секулу, Змај Огњена Вука, „Милутина на гласу хајдука“, Старину Новака, Радивоја и Грујицу, а касније кнеза Лазара, Милоша Обилића, Вукашина, Стефана Силног, очигледно и то по народној песми. Године 1788. Доситеј преводи хексаметре Вергилија у асиметричном десетерцу српске усмене епике, а потом и сам пева низ песама у том стиху показујући често да познаје народне песме о Косову, а зна ce да је слушао народне певаче, слепца Марка и можда Вишњића. Године 1784. у Совјетима здраваго разума он je забележио коледарску песму:

Колеђани, коледо,
вичте браћо, коледо!
Скачте момци, коледо,
подвикујте, коледо!

Уз песму je сећајући ce младости у Банату напоменуо како ce изводи и описао коледарске обичаје уз које она иде. Године 1793. у Собранију Доситеј je опет описивао околности под којима ce пева народна песма, па је и овом приликом забележио народне стихове којима гуслари и певачи завршавају своје певање: „Сви славеносрпски народи у разним краљевствам и државам и кад ce жене и кад празнују и кад ce год часте, и кад год путују по мору или по суву, оваке певају пјесне. Али, сврх свега, овакови при нашим народам пјесана тако je куриозно закљученије да би грех био с молчанијем то преминути. Кад онај који пева, сврши пјесну, онда с громовитијим гласом овако закључи:

„Домаћине, теби на поштење!
Мили гocти, на ваше весеље!
Онда било, caд ce спомињало!
Вами пјесна, мени чаша вина!“

У Етици 1803. Доситеј je записао одломак из косовске песме са напоменом: „Каково чувствованије јоште и данас у српском срцу чине оне речи:

Да je коме послушати било,
Како љуто кнеже заклињаше:
„Ko не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило!“

За ове стихове Доситеј, који у ово време очигледно већ познаје Хердерове списе, вели лапидарно: „Ово ce у Омира нариче просто високо“, и ово je „први случај да ce наша народна поезија поређује са вредношћу Хомерових дела, што су касније понављали многи њени глорификатори“ (Ј. Деретић). Најзад, 1806. године у једноме писму Доситеј приопштава неколико стихова народне лирике, али таквих да спадају у антологијске тренутке српског љубавног песништва:

Спала бих, спала,
Ал ‘ не могу сама,
И радо бих дала
Три коња плава
И четири врана
Да не спавам сама.

Милорад Павић: Предромантизам