Category: All
Сњежана Прлић – Сврха
Нисам се родила једна у низу бити
Нисам ја на Земљу пала са Марса
Моја је улога да искажем сву силу
Против илузија што добро скрећу са курса
.
Нисам се родила да се неком клањам
Себе да спутавам, на зло да климам
Нисам се родила да лошем се склањам
Не трпим више ругање, достојанство ја имам
Ирена Маринковић:ПРЕСЕК
Види се!
Не личиш,…ниси ни налик ономе што…Могао си бити.
Звер се укроти,прилагоди ако у кавезу живи.И након тога,када пусте је из жица,…Она стоји сама,скучена,страх је иступити из замишљених граница.
Види се!
Пропустио си,…Пола живота…Чему се надаш?Стремиш ли,ичему-да није лудило.
Убица након почињеног дела,није свестан НЕдела док се реакција не утиша и свест разбистри.Онда креће мождана реакција-Импулс,злодела.Коб која хвата и ломи га на комаде,прождире га-Ко биљка људождерка и вари лагано….Има и оних који свешћу-несвесни одгоде сударање са реалношћу.
Види се!
Сав си…
Погледај се!
Не могу више!Прождирем се.Има ли даље?Куда води овај слепи пут,промашена улица,игра без граница…
Плачеш,…ридаш,…ломиш прсте тренирајући живце,…Опруга нерава се растегла и прети ми тотална дистрофија.Отупљеност на спољни свет и апатија.Манија прогањања самог себе ми је дозлогрдила.Има ли начина?Себе од себе да сачувам.Загрли се јако!Не успева.
Сваки покрет-снага издала.Сваку реакцију-емоција убила.Све се у мени саломило,разбило,…огледало…Седам година несреће на мене се дупло одразило…Наново се ломим и агонију продужавам…
Погледај се!Ти!
Има ли трежњења када је свака реакција сувишна?Када си пијан а ниси попио?Када си пропао а ниси се ни уздигао?
Инспиративна реакција!
Преламање светлости доводи до спектра реалности…Потенцијалне могућности…Ниси једини.Бори се!Опстанак је борба.Или играш или изигран,увек ти бираш-Само ти се питаш.
Дно није пропаст.Оно је туробна,суморна рупа у коју се ставиш и удобно тле да се о њега отиснеш и не потонеш.После сваког пропадања долази до уздизања!
Мантра следећа-Ако ниси покушао ниси живео моменат!
Види се!
Могућности су пред тобом!
Оживи боје…Унеси мирисе…Ниси уништен-Дишеш…Бори се!
Умиреш и стотину пута на дан.
Оживи трен и бићеш ван времена.
Граница пресека је нулта реакција.Ту долази сва креација.
Види се!
Докле више?
Одох научити-Поново да дишем!
Драган Симовић: Верујте у чуда, и чуда ће вам се вазда дешавати!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Срби су изабран и надмоћан род!
Ово говорите, шапућите, пишите, маштајте, мислите, тихујте и сневајте сваког дана, сваког часа, сваког трена – кад год се сетите.
Стварајте у речима, визијама, мислима и сновима надмоћно биће својега изабраног рода, призивајте и стварајте своје богове и богиње, своја светла и сушта суштаства.
Србство мора једном засвагда да победи све своје непријатеље, душмане и враге.
Не смемо више бити губитници.
Никада!
Заветујте се својим прецима и суштаствима, боговима и богињама, заветујте се Творцу и Васељени, да никада више ни понасоб ни као род нећете бити губитници.
Морамо у сваком трену вечности бити моћни и надмоћни!
Остварују се и материјализују све наше мисли, визије, речи; остварује се све што маштамо и сневамо.
Маштајмо и сневајмо о србској надмоћи, о надмоћи која превазилази све моћи овога света!
Моћ духа и свести из љубави превазилази све друге моћи у Васељени.
Што више љубите себе, своје ближње и свој род, тиме ћете све моћнији, све већи и све силнији бити.
Срби су изабран и надмоћан род!
Шапућите и певушите ово својој деци док их успављујете, шапућите и певушите онако како су негда србске мајке на уво шапутале и певушиле својој деци над колевком.
Верујте у чуда, и чуда ће вам се вазда дешавати!
Лабуд Н. Лончар – Сидро ноћи
На тавану
у мраку
Скривени од звијезда
И погледа
Тражимо
Бјелеге и ожиљке
По нашим тијелима.
.
У мраку
Скривени од звијезда
Међу старим књигама
Тражимо уже
Да вежемо мјесец –
Постајемо сидро ноћи.
.
На тавану
Загрљени из страха
У прашини сјећања
И паучини ноћи
Проналазимо
Одбачене лутке
и ријеч што слути на љубав.
.
На тавану
У мраку
Скривени од звијезда
Тражимо уже
Да вежемо мјесец.
.
Моји и твоји ожиљци
Постају сидро ноћи
И ријеч постаје љубав!
Световидов храм
да га извуку. Река је очигледно била на граници тадашње Пољске и Русије. Кип је предат Ученом друштву у Кракову. Ова чињеница покренула је истраживање 1851. Познато је да је кип Световида имао четири главе, које су, вероватно, означавале четири стране света, а са њима и четири годишња доба исток и југ – царство дана, пролећа и лета; запад и север – царство ноћи и зиме; брада – симбол
облака, неба: мач – симбол муње; јахање на коњу повезано је са уништавањем ђаволских сила.
Световид даје земљи кишу. Сви аналитичари словенске митологије полазе, углавном, од Саксовог извештаја, критички, међутим, примећујући само то да као и Хелмолд, и Сакс меша Световида и хришћанског св. Вита што,
како ћемо видети, није исти митски лик. О конзерватизму Рујана Хелмолд је забележио следеће: „Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе са острва Рујана било је најупорније у своме мраку безверја: оно у њему остаде до наших дана“. Наиме, Рујанци су били за кратко примили хришћанство, па им је, уместо старог бога Световида, био подметнут хришћански светац сличног имена: св. Вит. Али иако су убрзо затим одбацили хришћанство, нису одбацили и св. Вита. већ су га задржали као згодну замену за старог Световида. Јер, постојала је сличност у имену, а и култ је био на истом, старом месту. „Ускоро Рујански Словени оставише светлост истине, и падоше још у гору заблуду него дотле што беху, јер овог истог св. Вида кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип […]. Ово се празноверје тако утврди, да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена“. „Мржња балтичких Словена према хришћанству била је дубока“…“
– Сретен Петровић, Систем српске митологије
(Световидов идол у Збручу, стр 117)
Драган Симовић: Уметност живљења и умирања
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Када сам, пре четрдесет и четири године, доживео прво буђење и освешћивање; када сам схватио да је живот вечан – а да се само мења име и обличје; мења љуштура звана физичко тело – тада сам почео у свакоме тренутку будности и самосвесности, да развијам, упоредо и истовремено, како уметност живљења тако и уметност умирања.
Све ово што се може на мени видети и опипати, то нисам ја, то није моја битност и суштост – говорио је мој унутарњи глас, мој бог у мени, без престанка.
Желим, када будео дошао тај садашњи тренутак вечности да са овога света отпутујем, кренем у стању прибраности, смирености, будности и самосвесности, јер знам, да ме тамо, камо одлазим, чекају моји мили и драги, они који су од мојега духа и суштаства, од моје душе и свести, они који су истински мој звездани род.
У овоме свету, од када знам за себе, био сам и остао туђинац и незнанац и, никада се ни са ким нисам сасма ни у потпуности разумео.
Вазда сам био и остао у неспорауму и раскораку са светом, са људима овога света.
Све моје вредности биле су њима чудне и наопаке, једнако као што је и мени све њихово бивало сулудо, изокренуто и бесловесно.
Немам ни један једини разлог, да тугујем и жалим за овим светом.
Боље да га никада ни упознао нисам!
Драган Симовић: Срби, мрзе вас они који вам завиде!
Срби, највише вас мрзе они
који вам највише завиде!
Они који сневају о томе
да буду такви какви сте ви,
да имају то што имате ви, –
никада вам неће опростити
што не могу да буду
такви какви сте ви,
што не могу да имају
то што имате ви!
Срби, дошао је час, позни час,
да упознате своје заклете
вековне непријатеље;
да их упознате и да их мудрошћу
својих Великих Предака
једном за свагда победите!
Мрзе вас они којима сте језик
и славу Предака подарили;
мрзе вас они које сте жедне напојили
и гладне нахранили;
мрзе вас они којима сте сва злодела
према вама учињена
давно опростили;
мрзе вас они које ви никада нисте мрзели
и којима се никада светили нисте;
мрзе вас они ружни, прљави и зли
којима се никада не наругасте
и које никада не понизисте!
И на концу,
мрзе вас они којима сте све дали,
а од којих никада ништа
нисте ни заискали; –
и, управо вас такви највише мрзе;
јер не могу да вас не мрзе;
они морају да вас мрзе;
и они не умеју да живе
а да вас не мрзе!
Срби,
да бисте своје заклете
вековне непријатеље
једном за свагда савладали,
морате им ући у душу,
ући у мисли,
ући у срце,
ући у снове!
Кад им уђете у душу и у мисли,
кад им уђете у срце и у снове,
тада ће, тек тада,
заувек нестати сви они
чија имена
не ваља
ни спомињати!
Радмила Бојић: Откровење је ово божанствено!
Душица Милосављевић –Говор једне птице
Волим те, рече ми једна птица.
Загрлих је духом и послах у етар.
Кад год зажелим, видим је,
кљун јој пољубим,
очи разбистрим…
Даје ми њена крила да у телу летим
Кажем – имам своја,
она гледа и каже–шири их, шири и лети постојањем,
јер ускоро, чекаће те сви
да им што пре дођеш,
дарове ти шаљу
твоје душе очи
да сад њима видиш!
О, душо моја, сад те јасно видим!
Ч О В Е К М О Ж Е С В Е – Владан Пантелић
Друго мудрованије из Тијаније
*
Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.
У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.
Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле. Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети своје улоге, свог
дубинског и вечног знања, и да мило гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање. Мило гледање је стварање!
* *
Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда, једног дана, а он је на видику, вратите се у своју земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно звати Правово и биће препуно расцветалих божура – црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих, индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.
* * *
Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим одкрилите душу. Лепота, у ствари, живи у свету отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно. Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.
Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се све већој спознаји сваког човека. Човеци, како се то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши, почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или од неког искључени, неурони им се буде, протресају, затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде
и да упознају дубинске равни, друге Божје светове, и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу и вечном животу. Бог није својој деци патњу наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету, помало погубили, или су их људи туђинци из Мрака на погрешну стазу упутили, или су попили отровну и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили. Како је леп и моћан пут откривања себе, својих
ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља, откривања Тијаније, Тијаније унутарње!
* * * *
Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек а ко припада људима? Има много, много начина, али један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе. Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици, види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада
не гледа завидљиво у туђа дворишта.
* * * * *
У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда, у неком свету или међусвету, на неком духовном училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је, учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно, да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.
Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће му одише поштењем, његова појава улива поверење. У овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи све да останемо у бунилу, у опијености, у страху. А непријатељ је увек- несхватање суштине, незнање. Незнање је увек непријатељ!
* * * * * *
Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило, страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока, прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.
Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља
и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући
учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте
нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и
стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан
многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива
ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.
- 11. 2013.
О, Драгане, Откровење је ово божанствено!
У данашњем тешком дану, за нас су се откриле суште истине.
Доносиоци Истине су цео свој живот припремани за то,
а да вероватно нису то ни слутили
кад их је живот шибао и спремао их тад да издрже,
да су кадри понети Истину,
а да им кичма притом не страда.
Радосна зора свиће ВедСрбима!
Радосно нек је Срце111111111111111111111111111111111111
доносиоца Добре вести
док левом обалом Светог Истера
ходи истерујући таму из живота наших светих!
Љубим ти душу пречисту, љубљени!