Category: All
Зоран Шапоњић: Људи, скотови и курвини синови
Никад нас они нису гледали као људе! Ни онда када смо за њихове интересе били тек топовско месо, гинули на десетине хиљада за њихове ћефове, ни онда када су на Васкрс разарали наше градове и убијали сиротињу, ни пре 19 година када су месецима над нама чинили невиђене злочине, ни дан данас кад се према нама понашају као према стоци!
Да нас и мало гледају као људе, онда би ономад амбасадор Скот застао барем на тренутак и одговорио на питање новинара посвећено годишњици бомбардовања Србије. Не из поштовања према српским новинарима и српској јавности, него из пијетета према хиљадама Срба које је његова држава, ни криве ни дужне побила по Србији 1999. године. Без икакве кривице. Могао је, макар лицемерно, покварено, како то они иначе раде, да превали, коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би то Скот радио кад ми Срби ионако нисмо људи!
Да нас гледају као људе, онда би ономад Скот, Киф, или нека друга амбасадорска империјална величина залутала у Алексинац, да се поклони сенима оних побијених несрећника, невиних Срба масакрираних по читавој Србији. Да лицемерно, покварено, превале коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би они то радили.
А, и што би то радили? Јесмо ли као народ заслужили све ово што нам данас, 19 година од бомбардовања поново раде? Јесмо, све су прилике. Можда, да смо у међувремену поставили коју црвену линију, и да нисмо затим прекорачили преко ње, не бисмо били овде где смо данас. Овако, навикли смо их. Навикли да пузимо пред њима, да им љубимо ципеле и колена, да им поштујемо и ценимо злочиначко семе и племе.
И, што би онда амбасадор Скот прозборио коју реч о годишњици злочина, кад и овако зна да ће Срби бити још понизнији колико год он био лицемеран и покварен и колико нас год унижавао, газио по нама и нашем достојанству.
Мисли ли још неко, у данашњој Србији, да нас и они из Брисела, из оног града у који хрлимо и који нам је једина алтернатива, комесари, покварени и задригли, гледају као људе? Или тек као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе, и како су нас све називали, не тако давно, пре једва двадесетак година. Мисли ли неко да се нешто променило за ових 20-так година, да нас данас, као, цене, уважавају, поштују?
Никад не могу заборавити један сусрет на барикади на Јагњеници 2012. године. С оне стране, стајао је немачки генерал, командант немачке оклопне јединице паркиране с друге стране барикаде, иза њега тенкови, дуге цеви, митраљези на готовс, метак у цеви… Он окупатор, моћан, осион, прек, а с друге стране Срби на својим имањима, голоруки, чврсти да пруже отпор, да изгину за своју њиву и кућу и своју децу. Уместо поштовања, у очима оног генерала гледао сам неки дубоки презир, неко необјашњиво гађење с којим је гледао све нас, овамо, на другој страни. Нити сам тај поглед заборавио, нити ћу га кад заборавити. Колико је само гађења било у очима тог човека. Да је чопор паса луталица место Срба био на другој страни, или обична гомила г….. можда би генерал показао више поштовања.
Зашто тако? И зашто нас не гледају као људе, можда је то пре питање за нас него за њих!
И хоће ли се ту шта променити? Хоћемо ли тог н-тог дана, н-те године, кад нас, као, приме у Европску унију, одједном, у једном дану, преко ноћи, постати цењени, поштовани, хоће ли нам тог дана саопштити да нисмо болесници, простаци и терористи, да смо народ који има веру и закон? Ма јок. Нема од тога ништа. И даље ћемо ми бити то што су нам рекли да јесмо. Ништа се у погледу и очима оног немачког генерала неће променити. Једноставно, ми за њих нисмо људи, а и ако јесмо, нисмо достојни њих супериорних
А, на чему бисмо онда ми могли порадити? Можда мало више на самопоштовању, и да мало мање сами себе понижавамо. Можда да неком од скотова који као цареви седе у Београду кажемо да је курвин син и да га због непоштовања, због елементарног неваспитања пошаљемо тамо одакле је дошао.
Па да после тога видимо колико ће нам бити горе него што је сад? Горе од ропства јесте само, сам себи одузети право на побуну, на борбу, на непристајање.
Извор: Искра
Верица Стојиљковић – Кад одлучиш
Кад снага дође- и кренеш
да се пењеш високо
на виши ниво постојања,
све са себе одбациш,
жеље, мисли, осећања,
и себи и Створитељу кажеш,
да желиш да будеш шта јеси,
и скинеш завесе што те крију
и маскама кажеш да падну,
све колико их има,
и постане ти важно само
шта ћеш видети у суштаству своме,
тад светло живо љубави
божанске постанеш.
И тад се догоди
да видиш
да љубиш
да будеш!
И тад те сачека од Рода
велики део, што зна, колико
одлука ти није била лака!
И тад те Створитеља дар сачека
Топлином ти испуни срце једна рука!
Словенка Марић – КАД НЕ ЗНАМ ШТА ЋУ, ЈА МЕТНЕМ ПЕСМУ. У ВИХОРУ
Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика,
Сунце, извор,звезда,Косово,
љубав, дете, Бели Анђео, огањ.
мати и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека, нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
што хара по мени и мојој тами.
Магијски круг
Ово је основни вид магијске заштите који се примењује код свих словенских народа, а његове корене налазимо дубоко у људској историји.
Постоје бројни начини за описивање оваквог круга. Он се може начинити усецањем земље помоћу секире, ножа или плуга, обавијањем концем, конопцем или ланцима, посипањем жита, кађењем и бројним другим начинима.
Када круг буде начињен све што се налази унутар описане кружнице сматра се савршеном целином, ограђено и заштићено од спољашњих утицаја.
Магијски круг се у зависности од потребе описивао око појединца, места ритуала, имања или чак читавог села уколико је то било потребно. Оваква заштитничка симболика пренешена је на све предмете кружнога облика попут венца, појаса или прстена. Исту смисао имало је опкруживање или играње у колу чиме се настојао успоставити заштитни круг.
Текст: Душан Божић
Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Слика:
Капище – Игорь Савченко
Владан Пантелић – Јутарњи запис
Ваљда је зима прошла!
Бацићу поглед уназад, захвалити се, и упловити у пролеће.
Дува ветрић, птице цвркућу на тераси – траже храну, рашчепркавају цвеће.
Лепота је у разноликости свега појавног – крајолицима,
стенама, биљу и дрвећу, псима луталицама.
Ширим груди, пуним се јутарњом праном, и радошћу.
Кренимо, чекају нас велика дела!
Драган Симовић: ЈЕЗИК ЈЕ МОЈ ЗАВИЧАЈ – БИТ И СУШТ ЈЕЗИКА
(Радмили Бојић и Вери Розалији,
двема Белим Србкињама
чији је Завичај,
као и мени,
у Ведсрбском Језику.)
Језик је мој Завичај.
Ведсрбски Језик, ПраЈезик, Језик Богова.
Од младости је Језик био и заувек остао мој Завичај.
Ја сам се са својим родитељима у детињству и раној младости често селио, тако да се нисам нигда и нигде везивао за спољни, видљиви, физички и географски завичај.
То што носим неке дивотне слике и успомене из детињства, слике неких брда, гора и планинских венаца, слике потока, извора и река, заиста, то нема никакве везе са географским, земљописним и физичким завичајем, већ са Језиком-Завичајем.
Све моје успомене и слике, сва моја сећања на рано детињство извиру из Језика, из Речи, из Завичаја у Језику.
Зато је мој Завичај велик као Васељена, несагледан, неухватљив и непојмљив као сазвежђа и звездана јата, а ипак – гле чуда! – стваран, битан и сушт попут Стварности, Бити и Сушти.
И Србство је за мене у Језику.
Отуда је моје Србство тако велико и моћно, отуда га и пишем великим словом.
Србство у Језику нико никада уништити не може!
Србство у језику јесте и бива Божанство – вечно стварање, вечно присуство.
Отуда су сви моји Срби и Србкиње у једном те истом Завичају – у Језику Богова.
За мене не постоје Срби и Србкиње из Шумадије, Херцеговине, Војводине, Посавине, Подриња или, пак, из Далмације, Лике и Кордуна, већ сви они долазе из несагледних пространстава једног те истог Завичаја – из звезданих пространстава Ведсрбског Језика, Језика без почетка и свршетка.
Када већина Срба и Србкиња буде схватила и освестила да им је Језик – Завичај и Мајка, тада ће се превазићи све србске географске, културне, религијске, идеолошке и сваке друге размирице и међусобице, и, тек тада ће бити истински и сушти Род, Један Род – Звездани Род.
Језик је Бит и Сушт.
Језик је битнији од културе и религије, па и од крви, па и од генетског записа.
Језик извире из Светлосног Записа у нама – Језик је Светлосни Запис у нама!
Зато једно будуће Ведсрбско Царство и видим веће, те пространије и суштије, од Мидгард-земље, веће, те пространије и суштије, од Васељене!
Драган Симовић: МИ СМО КОСМОС – ЦАРСКА ЉУЉАШКА
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Све што чините, чините из освешћености.
Из свести и свесности.
Из будности.
Нека ваше унутарње биће буде свесно баш свега што чините или не чините, свесно свега што вам се дешава.
Када, после неког времена, уђете у стање будности, освешћености и свесности, ви тада бивате повезани са ПраВодеаном Беле Светлости.
Свакако сте већ чули, да је свесно, освешћено дисање веома важно.
И, не само важно, већ битно.
Откријте свој ритам космичког дисања.
Препознајте га у себи, у свом срцу.
Будите уметник дисања.
На томе се заснива свеколика духовност и мудрост ведских, хиперборејских народа.
Кад дишете, онда нека то буде удисање и издисање сазвежђа, звезданих јата и свеколиког Космоса.
Пронађите свој унутарњи ритам дисања, развијајте и негујте уметност дисања.
Свако сам у себи мора да открије свој галактички и космички ритам дисања, да се усагласи и усаобрази са дисањем галаксија.
Дисање које почиње из доњег стомака и завршава се под грлом, дисање које вас уводи у виша пространства, у више светове.
Почните са ритмом четири пута четири, а потом, после неког времена, пређите на четири пута шест, па на четири пута осам, а када дођете на четири пута дванаест, тада ћете моћи, из свесног бића, да пратите откуцаје својега срца.
Тада ће ритам вашега срца бити усаображен са ритмом Земље, ритмом Галаксије, ритмом Космоса.
Претпостављам да сте већ чули, како су бели ури упражњавали једну врсту уметности потпуног и савршеног (звезданог, космичког) дисања, што су, у својим светим књигама, забележили под именом царска љуљашка.
То је дубоко унутарње тиховање, унутарње утихнуће, унутарње утрнуће, усаображено са ритмом дисања и пропраћено визијама царске љуљашке на ветру наспрам белих и румених облака.
Неки то зову медитацијом, али ја избегавам ту тврду латинску реч, зато што је ово о чему говорим много више од медитације.
Напросто, то ја зовем унутарњим тиховањем, зато што у том стању одбацујемо све овоје, све мрене и копрене, све умишљене и лажне слике о себи, тако да на крају остаје само наше Биће, само наше Суштаство, само наше Светлосно Тело.
Замислите да боравите на селу и да имате предиван врт, и у врту моћан орах или моћну липу, и на том ораху или тој липи, на једној високој и јакој грани, направите велику љуљашку; и ви седнете на љуљашку, зажмурите, и почнете да се љуљате, све јаче и јаче, до самих облака, до самог Сунца на заласку, и, док се тако љуљате, ви дишете у ритму љуљашке, дишете у ритму звезданих јата.
Нема вреднијег и делотворнијег лека за све бољке и болести, за све муке и тегобе, за сваку патњу, тугу и сету, од те вежбе, од те царске љуљашке, од тог унутарњег тиховања!
То је стање блаженства, а стање блаженства јесте излазак из света илузија и опсена, и улазак у више светове Духа и Свести; улазак у онострана пространства духовних и светлосних бића, која бивају ваши водичи кроз тајносана и тајинствена звездана јата; ваши водичи и чувари на вашем Спиралном Путу кроз пространства Унутарњег Космоса.
Ви сте мени сви драги и мили, ви сте моји Срби и моје Србкиње, ја све вас љубим онако како се љуби Род свој, и зато вам предајем ова знања наших Древних.
А та знања Древних нису из прошлости, нису ни из будућности, то су знања из Вечности, из Вечнога Сада, из Вечног Тренутка, из Овог Тренутка.
Јер, колико свако од нас усрећи, оплемени и обогати себе, толико је усрећио, оплеменио и обогатио Космос.
Промена Космоса, почиње од нас, из нас, из нашега срца, бића и суштаства.
Ми смо Космос.
Свако је од нас Космос.
У сваком од нас дише и живи Космос.
Не бојте се!
(На Ташмајдану, у пролеће 2014.)
Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.
Прича је само за посвећене врдсрбске вилењаке.
01
Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.
Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.
Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.
На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.
Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.
Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.
02
После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.
На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.
03
После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.
Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.
04
Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.
У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.
Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.
05
У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.
Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.
Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.
06
Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.
И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.
Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.
Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:
Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.
07
Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу.
Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.
Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.
Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.
08
Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.
Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме свету, и у овоме обличју.
По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.
Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.
* * *
Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.
(На Дунаву, 14. јануара 2014.)
* * * * * * * * *
Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока
Видео запис опремио Стари Словен
Коментар Сокола са Велебита: Нека нам је Господ у помоћи!
Пегаз
У митологији, Пегаз је био крилати коњ. Његово име значи извор, или врело, јер, верује се да, где год би Пегаз дотакао тло настао би извор. Летео је брзином ветра, био изузетно снажан, али и нежан и мудар. Карактеришу га јака копита и моћна крила.
Водич му је била доброта и чисто срце.
О њему постоје многе легенде. Једна каже, да је био син Посејдона и Горгоне Медузе. Дуго је био у утроби своје мајке, али га је ослободио Персеј тако што је Медузи одсекао главу. Заузврат, Пегаз је помогао Персеју да победи морско чудовисте Кета. После тога, он одлеће на Олимп. Тамо је помагао Зевсу тако што је разносио муње и громове.
Друга легенда каже, да је са својим братом Хрисаором Пегаз искочио из врата своје мајке Медузе, када јој је Персеј одрубио главу, а помиње се и верзија да је настао из земље на којој је проливена Медузина крв.
Пегаз јесте рођен из Зла, али представља његову супротност. Овај носилац муња, нежан и мудар, створен је да лети на висинама, али у земаљским понорима отвара изворе живоносне воде. Обитава на планини Хеликон, у непосредној близини Муза, бића која су тесно повезана с креативношћу. Коначно се сместио у висине, да сјајем својих звезда у ноћи осветљава градове и путеве (Зевс га је претвотио у сазвежђе).
Биће које постоји и не постоји, сви знају за њега, а нико га у стварности није видео. Дакле, у питању је нешто лепо, добро, сјајно, али неухватљиво – онострана лепота налик средњевековном Једнорогу. И као што Једнорога може да припитоми само чисто срце девице, тако Пегазом може да овлада само јединствени принцип високе креативности.
Из Пегазовог крила пало је на Земљу једно перо….Тако је настао град Тарсус.
У митологији Словена такође, појављује се бели крилати коњ Дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је увече умирао или одлазио у загробни свет, да би ујутру поново васкрсао.
Извори – “Мит о Пегазу” Изложба Снежане Петровић – http://www.starisloveni.com/Dazbog.html
Pegaz | Konji ta divna stvorenja – https://nikolicjelena.wordpress.com/2008/11/26/pegaz/
Исто то тако предосећам и осећам. Господњи Закони, сетве, жетве и живота, се не мењају у прљавим
и смрдљивим скупштинским клупама у којима се окупља највећи шљам и олош сваке врсте и свако мало, мења и доноси некакве одлуе и Законе и спрда се са немоћним народом, а све по налогу Брисела, Лондона, Вашингтона и Бона!
Пре неког времена, био сам на једном скупу испред, назови србске скупштине, када је један мудри, учени и надахнути говорник између осталог рекао: „У овоме уклетом здању, од када је саграђено 1936.године, увек су доношене кобне одлуке и Закони, на штету србског народа и србске државе“.
Нека нам је Господ у помоћи!