Свако Добро и благодарим на прилогу.

У древним временима, готово поред кућа наших предака, почињала је шума.Од дрвета су правили готово све , куће, посуђе, кашике, оружје па чак и дугмад.За сваку ствар постојала је одређена врста дрвета.

Наши преци су делили дрвеће на оно са добром и са лошом енергијом.Дрво са добром енергијом је коришћено за изградњу кућа, ствари неопходних за живот и разне ритуале.На првом месту су били храст, бреза, бор,кестен…

Чак и ми данас знамо да одређене врсте дрвета могу да нам предају добру енергију а неке да нам је извуку.

Начи преци су своје домове углавном градили поред шуме а ако то није био случај, већ при градњи куће, садили су у дворишту дрвеће које је се никада није секло јер се оно сматрало делом породице.Углавном су то били храст или бреза а у Сибиру кедар.Дрвеће у свом дворишту су толико поштовали да су се чак са њим консултовали око битних ствари за породицу.Отуда у многим народним причама и бајкама наилазимо на разговоре са дрвећем где се често тражи савет за одређени проблем…

Постоје приче да су наши преци толико постовали храст да су га неретко имали посађеног у самој кући или су чак око храста  градили свој дом.На тај начин светиња је била увек присутна у куци и он је уједно представљао олтар.

Велико је било поштовање наших предака према дрвету и уопште природи која их је окруживала.

Највеће и најцењеније дрвеће се никада није секло нити употребљавало јер се веровало да је такво дрвеће насељено душама праведних предака.Такође се није дирало дрвеће поред или у близини гроба јер је владало мишљење да се душа покојника ту населила.

Такође су зазирали и нису хтели ни да додирују дрвеће са посебним аномалијама.Од сувог и мртвог дрвета се није ништа правило јер оно не поседује виталну енергију која би била корисна за свога власника.Такође се избегавала сеча дрвета зими јер је оно тада у хибернацији, сну и такође не поседује у себи потребну енергију.

Занимљиво је да су избегавали употребљавати дво које је срушио ветар или нека друга непогода јер је оно доживело насилну смрт па чак ни столари га нису употребљавали за израду јер се веровало да би предмет направљен од таквог дрвета могао своме власнику донети смрт.

Наши преци су знали да је дрво живо, свесно и да осећа па су веровали да оно плаче док га секу.Зато су имали обичај пре сече да принесу храну, поклоне се и разговарају како би одобровољили духове дрвета.

Знали су да живе у хармонији са природом и бићима која је насељавају и веома су их поштовали.

Извор- интернет страница- Тајне и лепоте наше Мидгард земље –

 

 

 

Приждио август, суши се лист палме,

Бар-Сутоморе, матрица свуд иста.

Јадранске клешем уримљене псалме,

Ти Властелинка – ја скромни Артиста!

.

… Негде код Шушња улових сирену,

Била је плава, миришљава, глатка…

Волех јој образ, косу, душу њену,

Разменили смо нежност без остатка!

.

Све ово певам да заборав не би,

Смождио причу, легенду о теби,

Јер сваки август таласи однесу,

.

И наше стопе у песку растресу,

Али Бар макар вечно нека чува;

Трагове, слике… Време ум одува!

Бар, 07.08.2017.

  

Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.

Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.

Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.

Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.

Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.

Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.

Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.

Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.

 

 

Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!

Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,

И приведи их Великом Духу Стварања,

Да Сутворци Твоји истинити буду

У несагледном и непрестаном стварању

Све нових и будућих

Светова и Звезданих Јата!

 

 

На светим водама Словенског Истера,

у јесен позну, 7519/2011. године.

 

Леди Лејла Пеџет: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

БРИТАНСКА ПЛЕМКИЊА ПРЕД СМРТ СПОМЕНУЛА СРБЕ: Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје… А бојала се само једног, а то јој се десило

Леди Лејла Пеџет рођена је 1881. године. У Београд је први пут дошла 1910, кад је њен муж, сер Ралф, био именован за британског представника у Србији.

По избијању Првог балканског рата 1912, у Београду су отворене војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје… Поновило се то и у Другом балканском рату, након кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Када је почео Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914, леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих заражених у епидемији.

Упућена је на опоравак у Швајцарску, а пред полазак се писмом, објављеном у Политици на првој страни листа, захвалила „целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима пођеднако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести“. Одговорио јој је на исти начин врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић.

„Одувек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза која је чинила да и кад сам од њих далеко, с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења“

Леди Пеџет вратила се у Скопље већ у јулу 1915. и опет преузела управљање болницом. Ту су били измешани српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала пођеднаку пажњу. Кад је српска војска преко Албаније напустила земљу, она је остала уз рањенике и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек када су рањеници напустили болницу, у фебруару 1916. године, преко Софије, Букурешта и Русије вратила се у Енглеску.

После Другог светског рата, њено имање постало је средиште окупљања српских политичких избеглица. Милош Црњански је извесно време са женом становао у њеном замку, а помогла му је и да добије енглеско држављанство. Захваљујући њеној новчаној помоћи, уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк…“

Умрла је 1958. године.

Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

(Momčilo Petrović – Foto:Wikipedija)

Britanska plemkinja pred spomenula Srbe: Previjala je ranjenike ...

https://naslovi.net/…/britanska-plemkinja-pred-spomenula-srbe-previjala-je-ranjenike-…

 

Љубав је оно што светли у нама, оно што нас чини светлим и светлосним бићима.

Колико је љубави у нама, толико је и светлости из нас, и око нас.

Љубав се пројављује као светлост.

Светлост је материјализација љубави.

Светлост је исијавање љубави у спољни свет.

Када љубав жели да се покаже свету, тада се указује као светлост.

Светла бића јесу бића љубави.

Светле само она суштаства која љубе и творе љубав.

Да није љубави, не би било ни звезда ни сунаца.

Не би ни Стварања ни Васељене било.

Храброст.

Треба ли човек бити храбар? Зашто је ово први принцип? Зато што уништава страх.Страх је наш највећи непријатељ јер блокира проток енергија у нама и чини нас рањивим. Ако је особа кукавица, неће наћи своје место у животу, нити ће се моћи остварити кроз овај живот. Страх, блокира сва настојања, не допушта нам размишљање и доношење исправних одлука у право време. Зато нам је потребна храброст. Храброст се у нама развија још у детињству. Ако дете одраста у свету ограничења ( „не дирај”, „то је немогуће”, итд), сасвим природно је да ће храброст у детету бити потиснута, па ће се такав човек цео свој живот бојати направити одлуцан потез. Не смемо ограничавати дете, не можемо на њега викати и на сваком кораку га спутавати. Ако нешто не иде добро, онда морамо детету објаснити тако да оно то разуме. Ако то не учинимо у првих 7-10 година, то ће после бити веома тешко учинити.Најопасније је ако се дете злоставља и туче. Врло често су родитељи, како би се дете добро понашало, застрашивали га са баба рогом, вештицом итд. У ствари, све то има врло јак учинак на психу детета.

Како развијати храброст? Морамо се сетити да је поседујемо, и да се не препуштамо својим слабостима, не смемо бежати од негативне емоције и попут ноја скривати главу у ​​песак од страха и проблема.Морамо сами себи рећи – стани, немој се бојати, чак и ако је то често много теже урадити него рећи. А како би ова пракса донела резултате, мора се поштовати следеће начело:

Искреност.

Шта је искреност? Веома је важна у нашим животима и представља скуп одлика једне особе а то су, част, чистоћа мисли, одсуство лажи, поготово лагања самог себе.Нажалост углавном покушавамо прво сами себе лагати. Од самог детињства, родитељи нас обмањују и лажу, чиме детету убацују способност да се заварава, обмањује себе и друге па на крају и само почне да лаже.То се дешава зато јер не схватамо колики је интезитет и снага људске мисли.Замислимо каква је то особа која једно мисли, друго говори а савим треће ради. Његова унутрашња енергија је хаотична и расипа се у разним смеровима а резултат свега је једна велика нула.  Човек који вара,  губи енергију, па се верује да је превара један од порока за незналице и особе које живе у страху.У давна времена сматрало се да је страх одлика само људи иж ниже класе.Наши преци нису познавали стање као сто су страх и обмана а свој живот су проживели часно и поштено.Страх је почео да се јавља покрштавањем и убеђивањем у постојање бога којег требамо да се плашимо. Некада се веровало да искреност помаже да се сетимо прошлог живота а да страх блокира то сећање.Особа навикла на живот у обмани не жели прихватити стварност и увек покушава пронаћи нову обману која не одговара истини и са њом постепено замењује стварност у свом сећању. Сматра се да, када је особа искрена, она има везу са боговима а та веза се зове савест.Пре свега, не смемо  обмањивати  себе тј наш унутарњи свет. Наравно, наши су преци живели у складу са  природом, нису имали жељу да било кога варају и обмањују.  Како да постанемо искрени према себи?

Најважније је слушати своје срце.

Следећи принцип је:

Савршенство у свему што радимо

 

Све што замислимо морамо урадити до краја и то савршено.Од почетка неке идеје па до реализације, потребно је да су нам мисли сконцентрисане на оно што радимо, како би резултат био беспрекоран тј савршен…Нажалост већина нас је једноставно изгубила осећај за размишљање.Почнемо о нечему размишљати и веома брзо нам се мисли пребацују даље на нешто друго, ново, никако не приводећи крају претходну замисао.Резултат таквог понашања је опет једна велика  нула.Веома велика мудрост и способност су да идеје и све оно што смо започели доведемо до краја…Ако смо почели о нечему размишљати тј родила се нека идеја, обавезно морамо то и завршити.Ако примењујемо оваве принципе постепено долазимо до тога да контролишемо своје жеље, остварујући само оне које су нам потребне и изводљиве.Морамо увек имати на уму да прво решавамо оне мање захтевне жеље јер како очекивати тј реализовати оне велике и захтевније, ако нисмо способни ни ове мале жеље успешно реализовати.Савршенство у овоме смо стекли када схватимо да више немамо нереализованих жеља.

Постоји једна стара добра изрека, да у све што радимо морамо унети душу и онда нема грешке а резултат је савршен…

Извор –интернет страница – Тајне и лепоте наше Мидгард земље

 

 

Чекам те и ноћас да стварамо Звезде

 ***

Чекам те и ноћас да стварамо Звезде

Чекам те у сновима да ме одведеш

и нека пут наш обасјају Звезде,

у тело ме спусти кад замраче се ноћи

путевима Права душе ће нам проћи

и спустити у Јаву арије што језде

чекам те и ноћас да стварамо Звезде!

 

Надошло зрело грожђе
И ври у дојкама
У глави море хучи
Знојна ноћ низ трбух цури
Док сокови маме лептирове.
У глави Галеб кликће
Пјесмом неказаном
Дозива Сан и
Као магла мисли обавија
Док далеки таласи
Име дозивају.
Мирише рана јесен и
Постељу под прозором
Соковима топи –
Једна жена сања море!

 

 

О, Велики Душе,
Чији глас слушам у ветру.
И чији дах даје живот целом свету
Чуј ме!
Мален сам и слаб.
Требају ми Твоја снага и мудрост.
Допусти ми да корачам у Лепоти.
Омогући мојим очима да увек гледају
Црвенољубичасти залазак Сунца.
Нека моје руке поштују ствари које си створио,
А моје уши нека јасно чују Твој глас.
Учини ме тако мудрим да бих разумео
Ствари које ме желиш поучити.
Допусти да научим лекције које си скрио
У сваком листу и стени.
Стремим да будем снажан,
Не да бих био већи од мог брата,
Него да победим свог највећег непријатеља,
Себе.
Учини да сам увек спреман доћи к Теби
Чистих руку и изравна погледа.
А кад живот избледи,
Као што бледи залазак Сунца,
Да мој дух дође к Теби без срама.