Упаљен је свети пламен живота.
Када гори истином тада нико и ништа не остаје  непромењен и непромењено.
Ко је нечист бива спаљен а ко је чист бива огрејан.

.

Нема изузетака. Све делује само од себе тако.

.

Такав је закон живота.

 

 

 

 

Пламен Живота

.

Види шта ти рече суштина сред срца
како ти ритам живота игра…
Кроз велику потку једно-стиха
Сијају лампе лучом живота.

И плешу мисли…

И тиња свети пламен
Варнице сипа као кремен камен…

Зашто…
Коме…

Као две варнице – искре звездане рујне…
питања не изречена језиком људи.
Обрисе јутра новог позваше,
пут злато-права се разбуди…

Сјакти пламен где ћеш стопом ићи…

Пева се, буди се, воли се!
Голи играју лептири светла!
На све ветрове живота се чека!

Хајдемо, идемо!
Љубав нас чека.

.

 Zvezda Rod – Звезда Род

СИМБОЛ   ЉИЉАНА   

НИЈЕ   

СИМБОЛ    ЦВЕТА

 

Каже се да папир трпи свакакве глупости. На стотине тона папира утрошено је да се народу предоче ватиканске измишљотине и небулозе, са циљем преиначивања славне ведско-аријевске културе и присвајања исте крађом и поробљавањем словенских народа.

Преотета а потом прерађена култура од стране других народа, постала је моћно оружије помоћу кога се вековима деградира словенски род. И данас, у институцијама образовања, научним институцијама, средствима јавног информисања, порталима и википедијама промовишу се ове подметачине интегрисане у Нормандској Историјској Школи која је проглашена за исправно учење, а сви остали погледи и алтернативе представљају јерес.

 Истина, у последње време не трују јеретике и не спаљују их на ломачи, јер поседују моћније оружије. Тихо уништавање људских живота изолацијом се примењује против неподобних учених. Ми данас не можемо доћи до исконских сазнања пустим читањем књига и записа, јер су оне писане углавном после деградације ведско-аријевске културе а праисторијски записи су намерено погрешно толковани.

Такав је случај и са симболима. Већина старих ведско-аријевских симбола се погрешно толкују измишљајући у ходу разна објашњења које често немају везе са здравом логиком.

Кратка историја појаве симбола љиљана у Француској

 Симболом којег хералдичари називају Љиљан, познатог још и као Ирис а у нашем народу као Бели Крин. Француски Fleur de Lys, италијански Ирис Флорентински, постао је познат пре свега у Француској, када се појавио на грбу краљевских породица династије Капетановића.

До прве половине XII века не налазимо сиболику грбова у Западној Европи. До почетка XIII века приказ жутих ириса на лазурно плавом пољу још увек није био симбол француског краљевског дома. Захваљујући проницљивости саветника Сугера који је служио на двору (1108-1137) и Бернарда (1091-1153), краља Људовида VI Дебелог и посебно Људовида VII Младог који је постао најпобожнији у целој династији Капетановића (987- 1328),  култ чисте Девице нашао је своје место у симболици француске монархије, која је почела да користи Крин Деве, чешће од било ког хришћанског монарха.

Као последица тога, хералдички штит са златно жутим љиљанима (écu aux fleurs de lis) први пут се јавља у 1211. год. на личном печату принца Људовида VIII (1223-1226) и 1215-1216 на  витражу Шартроског сабора са приказом тог самог принца у бојевој опреми.

Претходно, симбол љиљана Девице Марије је крајем средњег века постао у Француској амблем краљевске власти. Људовид VII користио је овај амблем на штиту, што је пренешено и на другу династију француских краљева из рода Бурбона, који су се често називали Људевидом (фр. Louis), јер се у краљевским кулоарима сматрало да је француска реч Lys, скраћеница од имена Louis, а није се помињало да може бити од србске речи лист.

До 1376 год. грб је био лазурно плава позадина са разасутих 30-так љиљана на њему. При Шарлу V мудром (1364-1380)  из династије Валоа (Валоји из праисторијског племена Вала) на грбу се остављају три крупна симбола љиљана, што се повезује са светим тројством, а три љиљана на плавој подлози постајu застава Француске.

 

 

France Ancien, краљевски грб  до 1376. год.

 

За време револуционарног француског терора (1793-1794) ношење овог знака кажњавало се погубљењем на гиљотини, иако је по томе што нам је представљено ово симбол љубави, изабраности Богородице и Светог Тројства. Хералдика нам објашњава да спој три латице у горњем делу хералдичког цвета симболише Свето Тројство, а да је сам љиљан чврсто везан за култ Богородице и означава изабраност и непорочност- духовну чистоћу.

 

Љиљан- грб града Фиренце

Усвајање симбола љиљана за краљевски у Француској објашњава се следећом легендом:

Краљ франака из породице Меровинга Хлодовех I је 496 прешао у хришћанску веру; после тога анђео чувар му је поклонио љиљан као знак прочишћења.

У другој варијанти легенде тврди се да је Хлодовех (ХладоВен) узео за амблем љиљан после догађаја који се десио на реци Рајни,  када су му водени љиљани показали плитко место где са својом војском може пребродити реку. Захваљујући овој појави и божијем дару, он је успео да победи у бици, савез германских племена.

Када је реч о династији Меровинга, треба рећи да се они сматрају оснивачима Франачке државе а гордо су истицали своје порекло од Исуса Христа и од народа Троје. Извор презимена ове династије нам указује на његово словенско порекло. Мер-о-Вини би на словенском значило “морски Вени”.

-наставиће се-

Извор-

Simboli i znamenja Архиве ⋆ Geometrijska Istorija

potop.site/category/simboli-i-znamenja/

 

 

 

 

 

 

Све сам ово још давно освестио и осетио на својој кожи, али коме год бих то рекао одмахнуо би руком са негодовањем и подсмехом, неки би рекли ти си под утицајем теорије завере, а неки су вероватно у себи мислили да сам луд, или још нешто горе.

Али ја и даље остајем при своме ставу и виђењу себе у овоме свету.

Поодавно сам се уверио да се са мном управља у великој мери и од тада се много и не опирем већ се, што више могу понашам у складу са „добијеним наредбама“. Имам осећај да веома мало тога може бити онако како бих ја то желео.

Обзиром да не волим да пишем, а када бих то могао, написао бих огроман број догађаја и примера који ово потврђују.

Због тога сам самога себе назвао „роботом“ који извршава наређења „Виших сила“, које не видим, али засигурно осећам њихово присуство и деловање!

 

 

 

Чешљала се на бунару Вила
Гледала му у дубине
Храстолики се сакрио
И Вилу посматрао!

.

Певала је Вила
Песму чежње љубавне
Мислећ никог нема
Срце бунару отворила је!

.

Утихнуле птичице ,
Слушале је
Са њом туговале!
Скупили се сви
Становници шуме – заћутале!

.

Храстолики се смешио!
Срце му заиграло
И од тога
Зашуме му лишће
На глави олисатало!

.

Оохх –
Утихнуо Виле глас!
Цела шума
У храстоликог погледаше!

.

Замахнуше крила
Хтеде одлетети Вила
Ал Цар шуме храстолике
Пред њом стаде
И прозбори шапатом
Три речи чаробне!!!

.

Узе Вилу у наручје
Од својих грана
Нема више мила туговања
Ни плакања!

.

Захучи ветар,
Засја сунце одасвуда
Отвори се
Двор огромних дрвета
Нестадоше

Храстолики и Вила
Са овога света !

Овај назив сусрећемо у неколико топонима на јужнословенском простору.

Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама.

У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину.

Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута.

Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Текст: Душан Божић Литература: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970 Scot Nelson – „Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs“, Plant Disease, 2008, pp. 1-9./извор-србска родноверна жупа-Луг Велеса-

И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали иу Хришћанству све до дана данашњега:

Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“ 

У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример: 

Шатор пење Угрин Јанко

Украј Саве воде ледне

На вилино игралиште.

На јуначко разбојиште

И на вучје вијалиште

У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.

–извор Расен – Из књиге: Српске народне игре, књига I, Српски етнографски зборник, ур. Тихомир Р. Ђорђевић, Београд, 1907.

 

 

Љубав је Божанска Алхемија

која у себи повезује и сједињује

све Врлине,

све Уметности,

све Племенитости,

све Мудрости

и све Духовности

Васељене.

Дејство Љубави

јесте првобитна Покретачка Енергија

Стварања и Живота.

Без Дејства Љубави

ничега не би било,

како у Овостраном

тако и у Оностраном.