Топло јутро зора недри,

Озарује дан се једри,

А у моме сненом бићу,

Росне капи клизећ свићу!

.

Расипа се светлост етра,

Липе мазе дашци ветра,

Из пепелне смесе мрака,

Множи искре пламен зрака!

.

У зорењу усред сјаја,

Сунце небо бело ваја,

Крагујевац устрепери,

.

И дан поче да се мрешка,

Све док тама нова тешка,

Не разбуди ноћне звери!

 

Француски песник Артур Рембо наслутио је чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:

„Господе, кад се ливада следи (…)

на природу, где цвеће бледи,

сручи с небеса јата нова

драгих и дивних гавранова“.

 

 

Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.

Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.

Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.

Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејић каже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (…) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (…).“

Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.

Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.

Извор –интернет страница –  Симболи Хипербореје, Борис Над –

 

 

Ма колико хладна зима била

 

 

Ма колико хладна зима била –

душе својом љубављу саме сунце праве

свака душа користи јединствена крила

да оде у правечност и склони се од Јаве!

 

 

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Оно што сам одавно наслућивао, јуче сам, изненада, и у трену тиховања, открио: на Мидгарду се упоредо, од самом почетка, одвијају два временска тока, две повеснице, два тока стварности – истовремено и упоредо теку виша и нижа стварност: Стварност светлих и божанских бића и суштастава, на једној, и привидна, опсена, лажна стварност тамних небића, паразита и гмазова, на другој страни.

У Ноћи Сварога, гле! ми столећима и тисућлећима бивасмо упућени и програмирани искључиво на лажну стварност тамних небића, прикојаса и утвара, док Стварности светлих и божанских бића и суштастава уопште не имадосмо приступа.

Сада, у Дану Сварога, на светлости Сунца, све се јасно види и, открива.

Види се да су сва учења и знања, да су све религије, философије и науке бивале лажне, односно, да су происходиле из ниже, а опсене стварности тамних небића, паразита и прикојаса.

Не само што је повесница бивала лажна, већ и све науке, природне и друштвене: математика, физика, хемија, биологија, астрономија, философија, психологија и, надасве, све идеологије и религије, како родовске и племенске тако и свеопште, планетарне.

Свако од нас, пробуђених и освешћених, у Дану Сварога, може – само ако то истински жели, и, ако се томе посвети – да бива повезан с Акашом, са Мајком свих светлосних и дејствених записа: вести, порука, објава, сазнања и збивања, те да проналази и открива све оно што га занима, што жели да открије, сазна и освести.

Изабране, и најлепше,

књиге поезије и лирских записа

Драгана Симовића

можете потражити и наручити

код Старог Словена,

у његовој самосталној уметничкој радионици

СВАРОГ,

на телефон:

 064 505 1639.

Узгред вас обавештавамо,

да је у припреми и најновија Симовићева књига лирике,

под насловом

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ,

која ће изаћи у ограниченом броју примерака,

по веома повољној цени

и, само за читаоце Србског журнала.

Сва обавештења о књизи

добићете унапред

од Марка

Старог Словена.

 

Моје рођење нико није славио.
Моје рођење само је мајка
и болно, и срећно
ћутке у срцу понела.
Са њом се нико није радовао
осим марта с белим висибабама.
Март је планином шетао.
Планина ме птицама огласила,
ветровима миловала,
мирисима волела.
Планина се с мајком радовала.

1980.г.

 

(Оливера Лола Аџић: Бела Србкиња)

Кад сретнеш Белог Србина или Белу Србкињу, негде на путу свих путева, подигнеш од срца према Сунцу десну руку широм отворене шаке, и кликнеш: 

ЗДРАВО ЖИВО, Бели Србине!

ЗДРАВО ЖИВО, Бела Србкињо!

То није само поздрав, већ и благослов и љубав што се распростире Васељеном.

ЗДРАВО ЖИВО је чудесна исцељујућа и васкрсавајућа енергија која из корена, из средишта десне шаке исијава ка ближњему, ка ономе у којему препознајеш себе, своје претке, своје богове и богиње, своје племе и свој род.

И још нешто: ЗДРАВО ЖИВО је, у исти мах, и ратничко призивање (отуда: клицање, кликтање) светлих суштастава, белих богова рата и светлости, да распрше таму, да развеју и пониште тамна небића свуда око нас: у Ваздуху, Етру, Води, Земљи и Ватри.

Сваки Бели Србин јесте твој брат, као што је и свака Бела Србкиња твоја сестра.

У Дану Сварога – мотрим то будно, а и осећам – све је више оних који се буде и освешћују, и који следе Пут Права – Пут Истине, Пут Љубави.

 

На тавану

у мраку

Скривени од звијезда

И погледа

Тражимо

Бјелеге и ожиљке

По нашим тијелима.

.

У мраку

Скривени  од звијезда

Међу старим књигама

Тражимо уже

Да вежемо мјесец  –

Постајемо  сидро ноћи.

.

На тавану

Загрљени из страха

У прашини сјећања

И паучини ноћи

Проналазимо

Одбачене лутке

и ријеч што слути на љубав.

.

На тавану

У мраку

Скривени  од звијезда

Тражимо уже

Да вежемо мјесец.

.

Моји  и твоји ожиљци

Постају сидро ноћи

И ријеч постаје  љубав!

 

 

 

Извор – интернет страница – Наказано –

 

Наш несвесни народе,

никако да се пробудиш…

Опсенама те разним заводе,

да блиску пропаст и не слутиш…

.

Мој народе потпуно опкољени,

хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак

од тебе…

Ах, народе мој вољени,

устани, брани своје, погледај око себе…

.

Пробуди се, погледај, у блистави зрак,

у сунце, које је већ на небу високо

и које те опомиње: живи и буди јак…!

а у исто време чуди: зар још увек спаваш дубоко!?

.

Мина Виткојц (1883-1976) велика и врло популарна песникиња Лужичких Срба. Писала је углавном родољубиву и социјалну лирику која одише топлином и женским сензибилитетом. Посебно су познате њене песничке збирке Српске песме и Венчић блотског цвећа. Уређивала је недељник Српски гласник док га немачке власти нису забраниле 1933. године.