Освести део себе

.

Освести део себе који јеси

где боравиш кад затвориш очи

ухвати за руку чудо нек се деси

у Јаву кад дођеш доживљај понеси!

.

.

.

Сањај безбрижне снове

.

.

Сањај безбрижне снове

док зраци ти телом језде

путуј на места светлосна

где постају наше звезде!

Створи једну за сутра

О, дивна ће бити јутра!

 

Облачиш кишу
Као невидљиви плашт
Да сакријеш дуге
Брезине ноге,
Малену црну Птицу и
Ципелице од стакла.

.

Облачиш кишу
На гола рамена
Као ноћну кошуљу
И твоја змијска леђа
Постају јесени мантил
Проткан маглом.

.

Облачиш кишу
Као кринолину и
Газиш орахов лист
Маленим стопалом,
Док перје Гаврана
Користиш као лепезу
Да сакријеш своје очи.

.

Облачиш кишу
И сјеверац хладни,
Неуспјешно у покушају –
Да спереш моје пољупце
Са свог трбуха…

-извор интернет страница – СЛОВОСЛОВЉЕ

О, немој доћи, кад те зовем
ноћ ми последња остаде
дивна лековита безкрајна

.

О, немој доћи,
остави ми страсне јаде,
сласт још једина ми је тајна.

.

О, гле руже што се сагле беле
од невиности,
испод оне плаве јоргованске магле.

.

Дрхте од радости,
а кад их додирнем тако брзо
потамне, као да се прозор смрз’о
и раскид’о цветове невеселе
ледене тајне.

 

 

Све је лаж, обмана и опсена у овоме свету;

истина и стварност је с ону страну свега видљивог и појавног,

с ону страну свих збивања и дешавања.

Све оно што се назива повешћу људскога рода,

то је тек попис људских глупости и бесловесности,

људског јада, очаја и безнађа,

јер људска врста никада ништа паметније

нити је знала,

нити умела,

нити могла

да смисли и створи.

Цивилизације, културе, империје

и царевине из прошлости –

којима се ми данашни дивимо –

уопште нису ни постојале,

већ су све то пуке маштарије

нашег болесног ума!

 

Заборавила сам речи тајне једне
у дивљим емоцијама, па
молитву пишем дахом прохујалог ветра
.
У кутовима неба тајна се скрила, а жеља моја винула,
и док је воља покривена земљаном прашином, расплинута на чардаку мислим
.
Волети заувек и
окрњеном љубављу чак
само једном у животу
.
Тајном свемир обучен да оголим и
последњи глас у времену преда мном да ми је да чујем – да ме у успомени чуваш, и само то, док иза мене просуо се замукао спас

Извор- поезија онлајн- Суштина поетике –

Колико сам се пута јадно и бедно осећао,

због Срба који најружније причају о Србима;

због Срба који најпоганије вређају и понижавају Србе;

због Срба чија мржња према Србима и Србству

превазилази све мржње

наших вековних и заклетих

душмана и врага.

Уверен сам,

да нема ниједног народа у свету

који тако ружно и погано прича о нама,

као ми сами.

Највећа мржња према Србству

долази или од садашњих,

бесловесних Срба

или од бивших,

отпалих Срба.

То србско саморугање, самооговарање,

самовређање и самопонижење

није од јуче.

То траје

већ столећима и тисућлећима!

Сваког бих јутра тихо полијелеј,

Певао Теби молитвеним тоном.

Онда шкољкама као грамофоном,

Музику стварам – опет је јубилеј;

.

Јер чим низ етар твој се мирис распе,

И са аромом помеша небеском,

У метафори поредим те с песком;

Који цурећи сва времена наспе,

.

Тад твоја душа плута у клепсидри,

Крај мене кришом завек је усидри,

Па када Јадран посетимо опет,

.

Аз, Буки, Веди… Време је отекло,

Ал’ ми смо исти, мудро би се рекло:

Наш Дух Љубави од мрака је отет!

Сутоморе, 06.08.2017.