Час је куцнуо!

Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,

у рову, сав глибав од блата,

чврсто држим у једној руци пушку,

а у другој барјак.

Кроз мисли ми пролазе речи:

“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”

Добошари најављују наш напад,

непријатељска ватра је свуда око нас.

Сви погледи су упрети у мене,

мисле да сам најхрабрији

и да први треба да поведем.

Приближава се полако, све заједно,

као једно су, и гвожђе и ватра и крв,

иду право на нас.

Наша линија одбране је разбијена,

више намамо где,

Смрт је дошла по своје.

………………………………………………………………………………“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”

 

Неко од наших почео је да виче;

зар сада, када више нема назад?

Само напред, напред људи, сви за мном!

Заставу сам високо подигао,

и кренуо у јуриш,

ишчекујући метак међу очи,

само живи да не паднемо

непријатељу у руке.

Час је куцнуо!

–

И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

.

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

 

Рехабилитација структуре интегралног човека
(Извод из књиге Упориште, Драгош Калајић)

Ова књига, вероватно најзначајнија у опусу „раног Калајића”, објављена је 1971. као пета у критичко-теоријској и филозофској библиотеци „Дело”  истоименог часописа, издавач „Нолит”, Београд. Калајић ју је посветио своме оцу. Уреднички је потписује Божо Вукадиновић, одштампана је у штампарији „6. октобар”  у Панчеву, а издавач ју је на задњој корици пропратио белешком „тако својственом Калајићу”:
Ако је тачно опажање критике да је Калајићева прва књига изразила и пророчки наговестила бунт младих седме деценије у „једнодимензионалном универзуму”  хаоса и безизлаза, „Упориште”  представља неку врсту одговора на питања постављена „Кршевином”. Калајић полази од премисе да се свет може револуционисати по начелима хуманитета само под условом револуционисања самог човека. Вратоломним повезивањем просторних и временских удаљености, од самурајског Јапана до херојске Спарте, од начела индијског Бхагавад Гита до римског humanitas, Калајић надахнуто реконструише и рехабилитује структуру „интегралног човека”, упориште обнове. Заснивајући своје аргументе на снопу дисциплина, од философије, антропологије, метафизике секса, историје религија, па све до каратеа, алпинизма и падобранства, Калајић је овом збирком необјављених есеја изложио једно изузетно „диференцирано”  становиште у култури почетка осме деценије.
Међутим, практично чим се појавила у књижарама књига је забрањена. И до дан данас је до ње тешко доћи. Надајући се скором новом и боље опремљеном издању, ми овде издвајамо, сасвим субјективно, последње поглавље из тог давног првог издања насловљено: „Генерација дендија нихилиста и самураја”.

ГЕНЕРАЦИЈА ДЕНДИЈА НИХИЛИСТА И САМУРАЈА

1

Усамљена присутност диференцираног типа човека данас и овде садржи вољу и енергију негације у односу на свет туђине, врлином своје дефиниције, односно диференцираности. Виртуална или реална афирмација Традиције упркос доминације анти-Традиције имплицира ребелски и негаторски карактер афирмације. Премда воља и енергија негације, које садржи диференцираност, увршћују наш тип човека у оне конфигурације друштва где се потенцијално или актуелно оспорава „систем опресије”, јасно је да је наш тип човека диференцира и у односу на те конфигурације. Сходно томе, и његово специфично оспоравање система садржи изразито различит смисао, основу и финалитет. За разлику од индивидуа које су изван система услед принуде самог система, односно услед сопствене економске беде, диференцијрани тип човека је „изван система”  искључиво врлином својих вредности и личног избора, што такође тачно ограђује простор присутности диференцираног типа човека од предела „безнадежних”. Отуђеност таквог човека од овог друштва у суштини је отуђеност друштва од здравља оног друштва Традиције, које појава диференцираног типа човека може да евоцира.
Зато су свака ствар и појава система манифестације отуђења, те одбрана граница интегритета захтева тоталну мобилизацију човека чија се диференцираност буди, развија и дефинише управо кроз тај сукоб супротности. Другим речима, атак на људски интегритет учвршћује интегритет и буди скривене снаге човека.
Свест о немогућности интеграције друштва у идеални и оригинални модел здравља ствара свест о немогућности практичне актуелизације виртуалних вредности које евоцира фигура диференцираног типа човека. Ова свест истовремено учвршћује непомирљивост интегритета нашег човека, тим пре што он, као што смо већ изложили, корисним сматра само оно што је часно, те стога не прихвата никакав компромис. Сваки компромис између човека и околности је издаја човека, па то више није интегралан него преполовљен човек.
Пред стихијама зла, пред провалом снага инфериорног психизма и отуђености човека од самог себе, задатак диференцираног типа човека је да сачува сопствени интегритет у смислу Традиције оних помрачених вредности које ће сутра, након исцрпљења те стихије или провале, бити средиште кристализације обновљеног Реда. У низу могућности манифестације интегритета, насупрот сила дезинтеграције људског, ми ћемо на овом месту осветлити три лимитне фигуре које врлином свог положаја могу одредити простор манифестације интегритета: фигуре нихилисте, dandya и самураја. Неопходно је додати да се ове помоћне ознаке фигура заснивају пре на изгледу него на бити манифестације.
Акција диференцираног типа човека, која поприма изглед нихилистичког чина, изгледа као да се не опире, као да сарађује са стихијом зла. Пред тоталитаризмом света анти-Традиције, пред стихијом зла, делотворни нихилиста храбро улази у сред процеса катастрофе, настојећи не да буде овладан катастрофом, већ да он овлада њоме, да је увећа, исцрпи у исходишту tabula rasa, како би убрзао неминовни исход крајње експлозије људског. Michel Deon на крају Trompeuses Esperances савршено излаже начело ове парадоксалне стратегије делотворног нихилизма: „Живот ме је научио да зло тријумфује онако како је Господ хтео, надао се, дозволио. Сви они који се боре за добро, боре се против њега, и не чине друго до успоравања крајње експлозије… На крају света изазваног злом, Бог ће знати да одвоји оне који су остали чисти у злу, од оних који су увек били нечисти.”
Премда ова макијавелистичка стратегија није у складу са принципима блиставости човека, њена делотворност се заснива управо на поверењу у сопствене снаге, односно у непомрачност унутрашње светлости, пошто пробуђене, изазване силе зла или стихије инфериорног психизма могу, попут бумеранга, угрозити интегритет подстрекача. Истовремено, тај дуализам маске нихилисте и лица градитеља, помрачења које доноси спољна акција и блиставости унутрашње природе, може оснажити и учврстити диференцираност и интегритет нашег човека. Он није поседнут злом, већ поседује зло, које се у његовим рукама преображава у средство опште или личне катарзе. Само човек који поседује зло може исцрпсти све снаге зла. Само човек који, изазивајући зло, познаје зло, може га најбоље укротити. Искушавање зла ту поприма смисао испита вредности самог човека. Подстицање зла, односно увећавање снаге стихије катастрофе, води, дијалектички, добру.
Циљ нихилистичке акције није дакле да умине бол човека, да снизи температуру процеса, да успава болест или прикрије симптоме; треба изазвати још већи бол, разбуктати пламен врућице, пробудити болест и тиме истовремено пробудити снаге здравља. Изазивање зла  избацује зло, као што рез по гнојном ткиву избацује гној и отров из тела. Нихилистички чин, у складу са начелима интегралног човека, одбија „осредњи”  живот: или потпуни живот или потпуна смрт. „Горећи све бучније”  – пева Cyprian Norwid – „са тебе одлетеће гомила искри и ти не знаш да ли се ослобађаш или ће све што имаш постати ништавило, хоће ли на крају остати тек пуки пепео и збрка што пропада уз буру, или ће на дну, под пепелом, блеснути победе вечне блистави дијамант.”
Зло није нека супротност човеку, већ је виртуално или актуелно у самом човеку као његова слабост. Ту слабост треба исцрпсти, довести до оног лимита подношљивости где се буде енергије добра, где се кроз satoriслабост преображава у снагу. Зато делотворни нихилиста не покушава да се супротстави бури, да од богова измоли смирај ветрова, он ствара буру, он тражи још бешње ветрове, који ће његова једра одвести најдаље. „Ево нас опет овде”, исповеда Фердинанд Селин, „још увек сами. Има неке инерције у свему томе, неке тежине, туге… Хтео бих да олуја направи још већу буку, да се кровови стропоштавају, да се пролеће никад више не врати, да наша кућа нестане.”

2

Премда чин делотворног нихилизма карактерише присутност човека наше Традиције у „модерном добу”  или катастрофи, сам чин је једна од константи утеловљених у европској традицији историјских и прото-историјских или митских вредности. Већ у херојском добу хомеровског опуса присутни су чинови херојског нихилизма који садрже принципе хомологне принципима нихилистичких чинова диференцираног типа човека савременог доба. У том смислу, ритуална сахрана Патрокла има вредност парадигме. Истина, тешко је рећи за облик сахране да је ритуал, пошто он у потпуности одступа од оригиналног модела, односно од ахајске традиције, те, другим речима, Ахил образује један облик сахране који више не одговара обичају већ његовом личном хтењу, у чему видимо несумњив карактер херојског нихилизма. Ми мислимо, ако нам се допушта интерпретација ове контроверзне слике у Хомеровом спеву, да је тежиште облика сахране не толико у Патроклу, колико у самом Ахилу. Патрокле је повод а не циљ облика сахране, пошто ритуал не може говорити Патроклу, јер је он, по традицији, неповратно, самом смрћу, заточен у Хаду. Смисао ритуала је, у суштини, одговор Ахила стихији зла која се до тачке, у Хомеровом спеву, развија (ако се тако може рећи) линијом геометријске прогресије крви и трагедије. Смрт Патрокла, тај последњи и најтежи гром трагедије, представља satori, у којем се преображава присутност Ахила у трагедији и буди нихилизам хероја у њему. Ахил је део трагедије и истовремено свест о трагедији – у трагедији и истовремено изнад ње, односно у стихији зла и изнад ње, са злом и против зла. Ахил не може обуздати стихију, али у врлини пробуђеног погледа, изнад стихије, може преузети команду над стихијом, може, својим злом, надмашити зло стихије. Надмашујући зло, Ахил га побеђује. Зато слика крвавог обреда сахране Патрокла својим ужасом надмашује све претходне слике ужаса. Ту је заиста „имагинација на власти”, снага рационалног надмашује силе ирационалног, идеја обликује категорију, а принцип човека даје облик материји, пошто ритуал Ахилов није стихијски, безобличан, већ, напротив, од-мерен, из-мерен, односно манифестован у симетричној геометријској структури квалитативних бројева. Зло стихије хаоса Ахил у-ређује кроз укидање принципа хаоса и увођење стихије у облику Реда, те она поприма не само супериорни израз већ и супериорни смисао. Ту имагинација надмашује реалност као израз тријумфа човека, који не допушта да последњи чин трагедије уследи баналност примирја, већ мртвом другу, кроз апотеозу људске величине, пружа достојни последњи поздрав. Примирје или одмор које траже уморни дух и кињено тело Ахила јесу бекство од истине, од истине вечне космичке борбе, те нихилистички чин Ахила жртвује на обредним ломачама и ту илузију слабости човека. Зато је Ахилов ритуал не само чин херојског нихилизма, већ и чин херојског реализма.

3

За разлику од нихилистичког чина који је делотворно упућен свету, поза дендија изражава равнодушност или презир према том свету. Self-control, елеганција и егоцентричност дендија су облици презира који се супротстављају стихији растројства и варваризовања, запуштености и изгубљености. У пози дендија, диференцирани тип човека је привидно напустио сваку наду у обнову свог света норми и вредности: свет туђине који га окружује не заслужује неку озбиљнију или вишу манифестацију немирења од тог осмеха презира, који као да каже: „Шта хоћете? Ви сте хтели овај свет и сад гледајте шта ћете и како ћете, али на мене немојте рачунати.”
Кроз позу дендија, која одбија сваки озбиљни дијалог или сврху дијалога о проблемима садашњице, изражава се, у ствари, вредносни суд о свету ствари и појава које карактеришу садашњицу: то није достојан предмет чак ни салонског разговора. Говор дендија, чији је основни предмет често управо сам језик, односно чија је основа хуморна двосмисленост израза, циља својим разорним цинизмом не толико на несавршеност језика, колико на несавршеност људских комуникација. Поруга језика извргава руглу људске везе и тиме одбијање, кидање сваке везе. Смисао тог говора, дакле, није у хуморном ефекту, већ у значењу: он тим значењем објављује дистанцираност и диференцираност дендија у односу на остале. Зато су чест предмет поруге дендија управо облици и институције, идеали и циљеви савременог хуманизма. Ако би дендија ословили епитетом „реакционар”, он би то радо прихватио, додавши, са осмехом, да му то чини част, будући да се тим термином означава онај који реагује.
У гардероби дендија монокл је некад репрезентовао не само ранг и презир погледа на свет околине (довољност равнодушног полу-погледа), већ и саму природу погледа (симболично стаклено око). Стаклено око симболише хладан, неумољив, објективан поглед који не подлеже „људским”  осећањима (страстима или слабостима). Зато такозвано „јавно мнење”  није могло опростити стакленом оку дендија Јакопетија што је кроз привид „нормалног”  људског живота открило реалност „псећег живота”. Кидајући све везе привида кроз шок-монтажу, Јакопети свој гнусни коктел реалности није обојио идеолошком утехом или оправдањем, већ је управо одбио сваку утеху, свако оправдање, изложивши човека пред огледало потпуног гађења.
Поводом Јакопетија, и у смислу осветљавања значења присуства дендија у овом свету, неопходно је обновити проблем „нехуманог”  поступка који је својевремено изазвао протесте „јавног мнења”. Као што је познато, Јакопети, снимајући документарни филм Africa, addio!, прати својим камерама једну репресивну акцију групе „плаћеника”. У једном тренутку те акције, Јакопети тражи од „плаћеника”  да привремено одложе стрељање једне групе домородаца како би припремио камере за снимање тог документа. Пошто се савремени свет заснива на принципу користи а не части, јасно је да нема никакве основе протестима „јавног мнења”  пред чином тог „хладног”  прагматизма, пошто би неки хуманитарни чин у том контексту био посве некористан, односно немогућ. Јакопети није могао никога спасти смрти, али је могао покушати, те би смисао чина био не у последици већ у значењу. Но јасно је да је ова алтернатива између онога што је учињено и онога што се могло учинити са „хуманитарног”  становишта, у том случају, у ствари, алтернатива између истине и илузије. Јакопети је изабрао истину, тим пре што неки гест мисионарског „хуманитаризма”  није могао ни минимално изменити смисао ни обим зла. И у том злу Јакопети је стајао  не да би себи заклањао поглед, већ да би храбро суочио, својим стакленим погледом, истину зла. Другим речима, „јавно мнење”  није могло опростити тај избор истине уместо илузије: Јакопети је стргао покров илузије са истине зла и лицемерја морала „јавног мнења”. Уосталом, симптоматично је да је протесте изазвало не сâмо стрељање невиних, већ управо документ о стрељању, не сама истина већ откривање истине. Јакопетију се не опрашта јер је и јавно открио, манифестовао, индиферентност пред злом, која је, у ствари, општа карактеристика односа савременог света према злу. Међутим, за разлику од те опште индиферентности, која произлази из тупости и краха људског у људима, индиферентност дендија се заснива на презиру према таквом свету.
Савременике у ствари ужасава откривање огољености њихове сопствене беде пред немилосрдним стакленим погледом презира који распршује све илузије и лажи. Том презиру дендија придружује се презир банди „анђела пакла”, „ошишаних глава”  или скандинавских „ragarsa”; у уским кожним оделима, погодним за макљаже, са квадратастом, челиком поткованом обућом, погодном да разбија вилице, ове инкарнације примордијалне дивљине представљају својом појавом – у урбаним агломератима преполовљеног, припитомљеног човека – један диференцирани аспект физичког ребелства човека. Ове појаве изазивају панични страх грађана, пошто они не осећају бол душе већ само бол тела; грађани су равнодушни или чак благонаклони према поворкама педераста, наркомана, hippiesa и осталих симптома духовне декаденције, али зато ужасавају пред појавом ових ратоборних банди које погађају право у трбух, у имовину, у морал физичког преживљавања по сваку цену, тражећи можда од људи, очајнички, управо доказ физичке храбрости, доказ да су још увек живи. Ове банде су израз оних садржаја човека који од њега траже нешто више од морала преживљавања по сваку цену: оне су један од облика манифестације побуне пред системом неумољиве принуде човека на капитулацију.
Појава ових банди је такође израз несвесне реакције на свет анти-Традиције. Кажемо да је реакција несвесна јер се не заснива на знању вредности Традиције или европске традиције, премда су извесни спољни аспекти ове последње присутни у манифестацији живота банди, што се може објаснити као „архетипски”  остатак или вредност створена на принципу негације света анти-вредности. Наиме, није од малог значаја, у погледу значења ребелске присутности ових банди, да њихов живот карактеришу одређена традиционална етичка начела, култ храбрости и херојства, моногамни тип односа, презир према слабости и кукавичлуку, идеал целовитости и проскрипција дрога, љубав за природу, а у случају „ragarsa”  чак култ викиншке традиције и patria potesta.
Чињеница да организатори великих скупова слободе hippiesa унајмљују ове банде у својству чувара реда није без једног вишег, симболичног значења. Недавно, на крцатом острву Wight, једини слободни простор, ограђен бодљикавом жицом, држали су чувари реда из једне банде „анђела пакла”. Новинар недељника Europeo упитао их је, наивно: зар не осећају потребу да сруше ограду и измешају се са тим слављем мира и слободе, на шта му је одговорено, с презиром: „О миру се бринемо ми, а што се тиче слободе”  – додадоше, показујући руком на гомилу – „па зар вам то личи на слободу?”  Појава ових банди, као знак времена, садржи или означава могућност великог значаја.

4

По традицији самурајског начела, а у складу са доктрином Зен, једна од основних функција самураја је „одбрана Средишта”. Рушење материјалног симбола Средишта, које услеђује процес отуђења људи од свог највишег, унутрашњег средишта или принципа светлости – не раскида заветни уговор између самураја и Средишта, не разрешава самураја преузетих дужности и одговорности, пошто је самурај и у највишој инстанци доктрине ко-кун-го-и, односно „пет степена заслуга”, управо инкарнација самог Средишта. Ту се дакле не поставља проблем одбране Средишта, пошто је оно за остале људе изгубљено, већ се поставља проблем манифестације Средишта. Дужност самураја није више да брани оно што је изгубљено, већ да оно што је изгубљено манифестује, да виртуално актуелизује. Средиште више нема потребе за својом гардом бранилаца, већ има потребу да се преко те гарде објави, нема више потребе за људима већ за примером. У суштини, Средиште је неуништиво управо врлином телесне и духовне инкарнације Средишта у фигури, у гесту самураја. „Док су гледали један другом у очи и у њима откривали једну часну смрт, још више су осећали да су неуништиви иза заштите челичних зидова које нико није могао срушити, затворени у један непробојни оклоп сачињен од Лепоте и  Истине.”  (Јукио Мишима)
У болном ритуалу самоубиства самураја, оживљава се пример реалности Средишта. Самурај се жртвује да би други могли живети: кроз жртву се манифестује светлост или Средиште, које су остали људи изгубили, те зато самоубиство самураја садржи могућност повратка људи изгубљеној светлости или Средишту, садржи виртуално принцип нове кристализације Реда. Идиотизам „јавног мнења”  видео је у говору Мишиме покушај харангирања и војног пуча, а у самоубиству гест очајања због неуспеха побуне. Такво објашњење тачно означава управо отуђеност људи од Традиције. На фотографији која нам показује Мишиму како држи опроштајни говор, може се приметити да он преко чела носи онај завој који, по јапанској традицији, означава и квалификује камиказе, оне који су већ изабрали смрт уместо живота. Мишима није хтео да покрене масе на обарање власти, већ је хтео да покрене савест, да пробуди вредности човека, не толико самим говором колико примером смрти, коју је себи унапред одредио. Мишимин чин циљао је, зар је то потребно рећи, не на један преокрет у политичком смислу, већ на исправљање човека у метафизичком смислу. Циљ његовог чина, дакле, није у револуцији околности, већ у револуцији, звезданој револуцији човека.
Самоубиство самураја није знак слабости, него знак снаге; тиме се изражава не разочарање људима, већ уверење да ово време има више потребе за примерима него за људима. Самоубиство самураја није тријумф смрти над животом, него тријумф живота над смрћу, те живот, одређен принципом своје традиције, и смрти налаже облик традиције, односно дуготрајни, болни ритуал. Самоубиство самураја не произлази из празнине, већ из целовитости човека. Људи обично приступају самоубиству јер не могу да поднесу осећај празнине или неки губитак: то је признање да је човека изван себе, да га оно што нема, и не може имати, условљава до лимитне консеквенце капитулације. За интегритет фигуре самураја карактеристична је девиза Паунда: „Оно што заиста волиш нико ти не може отргнути, оно што заиста волиш је твоје право наследство, све остало је прашина.”  Самурај нема тешкоће да се растане од живота и света. Зато му живот, прави живот, и свет, свет Традиције, припадају потпуно и неотуђиво: самоубиство самураја није израз очајања због губитка, већ радости превазилажења свега што је контигентно у овом животу и овом свету. „Било шта да се деси”, поручује једна личност драме Дојоји Јукиа Мишиме, „ништа не може изменити мој лик.”  Сев самурајске сабље Јукиа Мишиме осветлио је, у овој тами, пут ка Средишту, пут ка светлости, ка темељним вредностима Традиције.
Истина, примећује Е. Јингер, тешко је говорити о темељним вредностима за време бродолома, јер људе треба, пре свега, научити да пливају. Међутим, они који се уче пливању могу донети спасоносној обали само своју кожу, а вредности које ће бити темељ новог живота и реда, или обнове након бродолома, могу донети само они који већ знају да пливају и за које се проблем спасавања коже уопште не поставља. Такви људи доносе историји нешто више од простог преживљавања јединке по сваку цену. Историја је, уосталом, индиферентна према оним људима који настоје искључиво да спасу своју кожу, јер се од такве коже, у најбољем случају, могу направити само добоши. Зато ће историја бити немилосрдна према битним проблемима нашег доба, оним проблемима који се изражавају искључиво у терминима физичке, материјалне егзистенције човека. Историја очекује нешто више од човека. <

 

http://www.dragoskalajic.com/