На Берлинском конгресу у јуну 1878. године Србији и Црној Гори, према тачкама 34-42, додељен је статус независних држава. Међутим, тачком 25 Аустроугарска је добила право да на тридесет година окупира Босну и Херцеговину. Русија се сагласила са тиме и Аустроугарска улази у Новопазарски санџак. Србија је остала без потпоре, те се Милан Обреновић, приморан, ослања на Аустроугарску. Између осталог, економија Србије је, такође, била потчињена Монархији. Године 1881. министар спољних послова Србије Милутин Гарашанин и министар финансија  Чедомиљ Мијатовић потписали су Тајну конвенцију према којој Србија не сме да склапа било какве уговоре са другим државама без претходне дозволе Монархије. Милан Обреновић заузврат добија подршку Аустроугарске и бива крунисан за краља 6. марта 1882. године. Тиме је Србија била потчињена Аустроугарској. Син краља Милана, Александар I Обреновић, се, међутим, окреће спољној политици Русије и Француске, али последице су биле кобне (Мајски преврат). Тада долази до пресека, Карађорђевићи долазе на престо, Радиклана странка Николе Пашића и дешава се удаљавање од Аустроугарске, при чему се проруска струја потпуно увукла у спољнополитичке теме. Са Бугарском Србија склапа уговор 1905. и на тај начин крши Тајну конвенцију. Аустроугарска тада забрањује трговину са Србијом и почиње царински рат који траје од 1906. до 1911. године. Наметнути рат није зауставио трговину, која почиње Дунавом да се развија са Великом Британијом, Немачком и Холандијом. Као контраудар, Аустроугарска, схвативши да се ситуација не развија у њену корист, анектира 1908. Босну и Херцеговину.

Босна и Херцеговина је званично после Берлинског конгреса била турска територија, али окупацијом је Аустроугарска завела свој режим контролишући финансије, што је значило и целокупну контролу. Анексијом БиХ  дошло је до потреса, јер је нарушавало идеју о јакој јужнословенској држави и ситуација је била на ивици да дође до рата.

Имајући основу за то, почеле су да се окупљају многе организације, национално-револуционарне, користећи културу и пропаганду да би шириле своју делатност у БиХ.

Формирана је омладинско-револуционарна организација „Млада Босна“, док у Београду 1911. оснивају организацију „Уједињење или смрт“, познатију као „Црна рука“, која је радила на ослобођењу од турске власти на територији Србије.

На Видовдан 1914. године извршен је атентат на аустроугарског надвојводу (ерцхерцога) Франца Фердинанда. Први покушај била је бомба бачена на ауто престолонаследника од стране омладинца Недељка Чабриновића, али бомба се одбила и експлодирала иза аута. Потом Гаврило Принцип је испалио два хица и усмртио Франца Фердинанда и његову супругу Софију Котек војвоткињу Хоенберг. Атентатори су ухапшени одмах.

Аустроугарска одмах је оптужила Србију за организовање преврата и спровела је само званичну истрагу, а потом и поставила ултиматум, тј. тражила је и најмањи повод како би кренула на њу. У бечкој штампи нашао се поклич: „Србија мора нестати“ (Serbien muss sterbien!)!

Аустроугарска није могла да нађе ниједан доказ да је Србија умешана у атентат на Франца Фердинанда, иако је у ултиматуму стајало да јесте. Србија не би била спремна за такав потез, јер је била оштећена претходним ратовима, док је у то доба била и предизборна кампања, Пашићу су били потребни бирачи, а не рат.

Млада Босна је била позната аустроугарским властима, те су, знајући за атентат који се спрема, припадници полиције ухапсили потенцијалне атентаторе, све намерно, јер су прави остали на слободи. Припадник контраобавештајне службе био је Драгутин Димитријевић Апис, један од учесника Мајског преврата 1903. године и, према подацима, он је „сарађивао са припадницима Младе Босне“. Апис био је свестан свог положаја и одговорности коју сноси, био је свестан какав би потрес изазвао атентат и сматра се да је он био тај који је послао анонимну дојаву да ће доћи до напада.

Због баланса моћи, постојале су многе сумње ко је и зашто умешан у атентат, али неоспорно је да су га извршили припадници Младе Босне.

Јачање Србије унело је страх великим силама Европе. Већ су постојали савези који нису били званични, али су значили међусобну наклоњеност у случају рата, као и економске природе и тако Немачка потписује потпуну подршку Аустроугарској у случају рата и подржава било коју њену одлуку.

Јован М. Јовановић, српски посланик у Бечу, покушавао је, али безуспешно, да оспори оптужбе против своје државе.  Убрзо је дошло до затишја пред најстрашнију буру, која је однела толико живота. Наиме, посланик Гизл је 23/10. јула 1914. у 8 часова предао ултимативну представку министру финансија Лазару Пачуу, при чему је одговор изричито тражен у року од 48 сати. Ултиматум је био изложен у десет тачака.

Српски одговор био је крајње попустљив, све тачке су готово прихваћене, сем тачке број 6; генерално читав ултиматум представљао је понижење за Србију.

Одговор Србије био је прихваћен као незадовољавајућ, према Аустроугарској – Србија није прихватила ниједну тачку ултиматума, те је влада Аустроугарске 28. јула 1914. у 11 часова упутила Србији телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато царско-краљевска влада налази да је принуђена да се наслони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом“. Након два дана почело је бомбардовање од стране Аустроугарске.

Ток ратаОскар Фон Поћорек, командант аустроугарске Балканске војске, одлучује да крене у офанзиву. Први дан мобилизације био је 26. јул.

Први напад није ишао преко Мораве, како се очекивало, већ Савом и Дрином. Наша војска сукобила се са аустроугарском 12.8.1914 на Церу. Са обе стране било је мноштво губитака људи, али Србија је сломила непријатељску офанзиву. Аустроугарска војска морала је људе да усмери ка српској војсци, што повлачи чињеницу да је на фронту са Русијом слабила. Русија, увидевши да Србија напредује, очекивала је и тражила офанзиву, те је 3.9. почела офанзива у Срему, а три дана после и у Босни, након које и аустроугарска војска ударила у напад преко Дрине и српска војска је морала да се повуче… Друга аустроугарска офанзива била је испланирана прецизније. Срби су били гладни, уморни, без одеће и муниције… Неспремни на још једну борбу, Београд су препустили без отпора, те је непријатељ одржао тријумфални марш кроз престоницу Србије. Младе студенте, познатије као 1300 каплара, повукао је мрачан талас рата, те су момци, после краће обуке у Скопју, послати на фронт.

Живојин Мишић преузима Прву армију. У телефонском сукобу са Врховном командом одбија да послуша наредбу за напад, у који је требало да се крене одмах, те одлучује да војску одмори и нахрани. Захваљујући својој мудрости, стратегији, снази и смелости, Живојин Мишић доноси најславнију српску победу у Великом рату у чувеној Колубарској бици, која улази у војне уџбенике. Мишић је тада добио чин војводе, заслуживши га часно на делу.

На западном фронту се ситуација развија у корист Немачке, која побеђује Русију у бици код Таненберга, а потом, по плану, почела да продире у Француску. Међутим, војска Француске и Британије успела је да заустави немачке војнике у бици на Марни.

Након битке на Марни почињу стални сукоби савезничке војске са немачком. С обе стране коришћени су ровови, који су стратешки важан потез. Поред артиљеријског наоружања коришћен је и отровни гас. Немци су на тај начин прекршили Хашку конвенцију. Све је више било губитака на страни савезника и период између 1915-1917. обележио је крвави талас борби које су однеле хиљаде живота…

Дана 5. октобра 1915. Бугарска је са истока напала Србију истовремено са Централним силама. Развучена на два фронта, српска војска била је приморана да се повлачи преко Црне Горе и Албаније, јер било је више него очигледно да ће доживети пораз. Дана 6. и 7. јануара десила се Мојковачка битка, у којој је црногорска војска дала све од себе да заустави непријатеља, али Централне силе су је ипак окупирале.

Прелазак преко Албаније био је мучан, однео је много живота, али храбре душе нису се предале, те оне који су издржали пребацише на Крф и Видо. Солунски фронт није одмах изнедрио српске победе. Бугарска је насилно извршила мобилизацију српске војске у своје одреде и, због побуне, избија Топлички устанак, који је крајем марта 1917. године угушен.

Офанзива на Солунском фронту десила се 15. септембра 1918. године. Немачка је са својих 47 батаљона код Ниша покушала да заустави српских 27, али није успела. Дана 12. октобра 1918. Прва армија на челу са Петром Бојовићем улази у Ниш, а 19. октобра и у Београд.  Аустроугарска је капитулирала 3. новембра 1918.

Истакнуте српске војводе су били Живојин Мишић, Петар Бојовић, Степа Степановић, Радомир Путник. Мајор Драгутин Гавриловић, такође, исписао је своје стране у историји, као и црногорски војни министар Јанко Вукотић.

Српски народ претрпео је губитке великих размера, остао оштећен вечно због нечега што није желео да изазове, а води се као главни кривац. Но, гледајући културу, иако је рат психолошки утицао на људе, није спречио да настану велика дела, која ће упозорити потомке о будућим временима која долазе, која ће бити тешка, јер процес надокнаде изгубљеног може да траје, траје, траје…

Српска поезија

Сима Пандуровић

Рођен је у Београду 1883, а умро 1960. године. Био је песник, драматург, преводилац… После Првог светског рата је покренуо часопис „Мисао“. Припадао је модернистичком правцу у српској књижевности и један је од њених основних представника.

Мобилисан је када је објављен рат, али због лошег здравственог стања био је пуштен. Поводом једног политичког говора 1917. године бива ухапшен. До краја рата боравио је у логорима у Нежидеру и Болдогасоњу. Након завршетка рата радио је као помоћник управника Народне библиотеке и као секретар Министарства просвете.

Београд у ропству

Откада те нисам видео, мој Граде,
На ставама мирним Дунава и Саве,
Где сам своје дане проводио младе,
Дане првих снова, љубави и наде.

Сурова је бура преко твоје главе
Прегрмела с бесом свирепости слепе,
Уништила с мржњом твоје очи плаве,
Пролећа, лета и јесени лепе.

Како си ми данас мрачан и орон’о!
Ни пуста трага радосном животу;
Варварин је груби злурадо ти дон’o
Глад, ропство, беду, увреду, срамоту.

Од завере мрачне на слободу људи
Ти си мучни удар задобио први.
Поносан и храбар; – из твојих су груди
Потоци потекли племените крви.

Данас, ти си тужан и остављен скоро.
И улице твоје, и тврђава стара
Пусте су, и њима одјекују споро
Још само тешки кораци варвара…

Ал’ плавом ноћи, када душе траже
Утехе у миру што с висина дође, –
Дух слободе, поред оружане страже,
Невидљиво твојим улицама прође;

Одлази на старе бедеме, и стане
Гледајући видик у нади и слутњи,
Ослушкује дуго, докле зора сване,
Удаљену буру што бруји и тутњи.

Јер далеко тамо хаос је крвави
За слободу и за ропство, који хуји,
И урла и бесни у свеопштој страви,
У орканској ватри, страсти и олуји.

Док уморне душе, без среће и наде,
У немирном сну се растају од света
Срамоте и ропства, мој поносни Граде,
Дух слободе твојим улицама шета;

И обиђе жртве што се у сну снаже
Надом на слободу; и кад осмех стидљив
Прве зоре сине на оне што траже
Хлеба, – он је мин’о покрај мртве страже
Бесмртан и миран, поносан, невидљив.

Сима Пандуровић кроз стихове износи свој лични доживљај града, користи обраћање њему, великим словом започиње реч „град“ и стапа своју тугу са судбином читавог народа. Рат који се поигравао душама преточио је у болне речи, речи које су осликале немоћ, очај, али и понос и снагу коју Србија заувек носи у себи. Жељу за слободом преточио је у „духа“ који шета. „Дух“је метафоричка слика унутрашњег осећаја сваког Србина појединачно, очајнички крик за ослобођењем, миром и спокојем, жељом да попуцају сви ланци који су стегли вратове и не дају грлима да дишу ваздух слободне Србије.

Владислав Петковић Дис

Рођен је у Заблаћу код Чачка 1880, а умро на Крфу 1917. Био је један од оснивача српске модерне, а његови стихови подигли су га у сам врх српске поетске елите. Прешао је са осталим народом Албанију, али је пребачен у Француску, где је већ оболео од туберкулозе. Бринуо је за породицу, волео жену. Бива пребачен на Крф  добровољно, а потом гине: лађа на којој се налазио била је погођена од стране Немаца, помогао је да се спасу жене и деца, али он није успео да преживи.

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој кадкад тиња
Мисо, да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже, шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: „нека живе деца”.

Улазиш у собу. Сузе већ те гуше
А два наша цвета из четири рата
У твом су крилу, образе ти суше:
„Мама зашто плачеш? Јел писао тата?”

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
На пољу је видно, као пред свитање,
Ко да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада сред гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Дис  ову песму пише у Француској… Прва строфа описује контраст између туге коју осећа и лепоте домовине. Црну и светлу тачку поставља насупрот једна другој. Основни тон песме је елегијски, али са нотама љубави према породици, кући, небу изнад Србије… Туга се разлеже кроз речи, прелази у плач, језу и истину: несрећу која га је одвојила од родине. Али…постоји трачак наде, трачак светлости, који ипак побеђује страхоте.

Милутин Бојић

Рођен је у Београду 1892, а умро на Крфу 1917. Био је песник и критичар. Године 1915. покреће дневни лист „Гласник”. Исте године са избегличком колоном креће на југ ка Приштини. Потом је постављен за писара кумановског начелства и прикључује се јединици Дунавске дивизије. Преко Албаније доспева на Крф, где се опоравља, али не заборавља домовину. Бива ослобођен војне службе. Посећује Француску, Торино, па се враћа у Солун. Почетком септембра 1917. због слабог организма добија туберкулозу и затим умире.

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Бојићева песма „Плава гробница“ једна је од најтужнији родољубивих српских песама. Написана је званичним, свечаним тоном. Песник гласно говори о браниоцима домовине, пореди их са висинама, захтева да у њихову част све утихне, стане, заћути… У славу свима који су дали живот, он хришћански одаје пошту. Тужна „здравица“ представља спаситеље земље у којој данас живимо ми, њихови потомци, потомци хероја на дну плавети…

Милош Црњански

Милош Црњански рођен је у Чонграду 1893, а умро 1977. у Београду. Био је романсијер, песник, драмски писац и есејиста. Године 1914. био је у Бечу на студијама, те бива регрутован. Због болести успева да избегне рат против сопственог народа, али наредне године га враћају у пук и тада је видео све страхоте које се дешавају на фронту. За живота радио је у Немачкој и Италији у Министарству иностраних послова Краљевине Југославије. Своја дела објављивао је у многим часописима.

Спомен Принципу

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
Него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

Црњански пише ову песму у спомен Принципу, у славу његовом делу и чину који је заслужио да заувек буде запамћен и преточен у стихове. Понављајући да је сјајна прошлост лаж, појачава тон садашњег тренутка и значај данашњице која води у славу храбрим потезом младог Гаврила. Родољубље срећемо и код њега, горду нит, прожету љубављу и тугом, али тугом која је узвишена, која стоји као стена, као камен, непомична.

Част и достојанство су оно што српски народ никада изгубити неће.
Извори:
http://www.bgb.rs/centralna/navigacija/5/velikirat/velikirat.pdf  2014.
Душан М. Бабац, Српска војска у Великом рату 1914-1918, Београд, 2014.