-слика Диме Дмитрова-

 

Ако прећутим пјесму
Док гледам у твоје очи
Ласте ће се успавати
Скривене под твојим пазухом и
Остаће заувијек заробљене на југу.

.

Ако прећутим пјесму
Док спаваш у мом наручју
Онако снена и далека
Престаће да цвета дријен и
Твоје мале руке
Престаће да зову и воле.

.

Ако прећутим пјесму
Док љубим твоје усне
Љубав ће престати да капа
Са стрехе наде и чекања
И неће процветат трешње
На овој обали ћутње…

.

Ако прећутим пјесму
Ласте ће престати да долазе
Са југа

-извор интернет страница – СЛОВОСЛОВЉЕ-

 

Песму у мору жамора чујем
пева је душа твоја шапатом
сенку твоју на јави снујем
оставља трагове васионом

.

 

 

 

 

 

Схватио сам још у младости, да у спољноме свету, у свету бесловесних људи, нигде слободе нема.

Свака заједница, свако људско друштво тежи ка томе, да поништи нашу личну слободу, да поништи нас као самосвојне и самобитне личности.

Пробуђен и освешћен човек нема уточишта ни у једном људском друштву, чак ни у својему роду и племену.

Самим тим што је пробуђен и освешћен, што је самосвојан и самобитан, он већ, као такав, унапред није пожељан, никоме није мио и драг гост, јер свима квари осредњачки (медиокритетски) просек, просек бесловесног стада, крда и чопора.

Сви се одричу, и сви прогоне пробуђеног и освешћеног човека.

И, што је неки човек самосвеснији и самобитнији, све је и већа хајка против њега.

Све вране и чавке, сав олош и шљам, све парије и палије удружују се против пробуђеног, освешћеног, самобитног и самородног човека.

Зато су се такве личности кроз векове и светове повлачиле у самоћу, оснивајући тајне заједнице и друштва, скривајући своја знања, умећа и вештине.

Јер, сваки пробуђен и освешћен човек, пре или доцније, дође до познања, да у спољноме свету нигде слободе нема.

Преостаје му само унутарња слобода.

Слобода мисли и мишљења, слобода осећања и маштања, слобода сневања и стварања и, надасве, слобода најузвишеније, најчедније и најдивотније божанске љубави.

Када са ведсрбског а божанског становишта сазерцавамо овај свет, тада свуда око себе видимо ланце, окове и тамнице, видимо понижено и обесправљено бело робље, видимо торове и појате у којима је збијено стадо за кланицу.

 

….. А Германарех, унук Алдореховог унука нападе нас са севера. Ови непријатељи на челу рогове носише. Варјази нас наговараху да их нападнемо, али ми не могасмо ратовати на две стране јер су и једни и други непријатељи и међу њима не беше разлике. Са моћном коњицом и бројним ратницима тада нас и Јазги нападоше са Танаиса.

И тама за тамом пристижаше и надираше, а ми смо само божију помоћ имали. Богови су нашу снагу пред напад удесетостручивали. Белобог поведе наше ратнике и коњицу и волшебници у шумама дограбише мачеве и у рат кренуше.  Видесмо чаробњаке како велика чуда учинише. Како им из руку ка Сварги пружених израстаху ратници небески. Они јурнуше на непријатеља и сахранише га. И видесмо тамо птице велике како нам долећу.  А устреми се на непријатеља бијући крилима Матер Сва и клицаше нам да земљу бранимо. И борили смо се за огњишта племена нашег јер смо Русичи.

Јурите браћо наша, племе с племеном и род с родом и туците непријатеља на земљи нашој јер она само нама припада. Не враћајте се поражени. Нека вас ништа не заустави јер сте под окриљем Сварога чија вас рука води у победу

Кад нас непријатељи нападаху, узимасмо мачеве у руке и побеђивасмо. А говораше Матер Сва да је будућност наша славна. И одлазимо у смрт као у празник. Приповедали су нам да смо некада давно, још док имадосмо храмове у Карпатима трговали са Арапима и другима. Дошљаци Радгоста уважаваху и ми им дажбине узимасмо честито, јер поштовасмо богове како нам је и поверено. Рекоше нам да веру непоуздану не примамо чиме очевима нашим почаст одајемо и дрвећу без воље не прилазимо. Неће руке наше уморне од плуга бити већ од мача, јер нам поверише да на границе наше идемо

и од непријатеља их бранимо. И ево, дим се до неба уздиже, што беше туга велика очева, деце и матера наших. Време је ратова. И не говоримо ништа друго. Само то. Варјаги стигоше до Непре, освојише земљу нашу и одведоше људе. Људе не одводите. Ако нас не послушате, искусићете мачеве наше. Одведите Рурика из земље наше и вратите га тамо одакле дође. Границе наше непријатељи опустошише и земљу нам опљачкаше. Ратујемо једино, да нашу земљу одбранимо.

Молимо се и клањамо се првом Триглаву и њему велику славу појемо.

Хвалимо Сварога, деда божијег који је свему роду божјем зачетник и творац је свега живог, вечни извор који тече лети свуда, а зими и никада не мрзне.

И том живом водом напаја и живот нам даје док не стигнемо до ливада рајских, блажених. А богу Перуну, громовнику, богу битке и борбе говоримо: Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом Права кроз битке до Велике Тризне. И сви погинули у борби – нека вечно живе у Перуновом пуку.

Богу Световиду славу узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет. Гледамо и у Јаву опстајемо, а он нас од Нава чува и стога му хвалу појемо. Певамо и играмо њему и призивамо бога нашег да он земљу сунце и звезде постојано у светлости одржава.

Слава сва Световиду, богу нашем што отвара срца наша да признамо лоше поступке

и добру се окренемо. Нека нас у загрљај као децу прими јер овако стоји: Оно што створено је – половичним умом не бива виђено.

Јер тајна је велика, како то Сварог бива у исто време и Перун и Световид.

Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповеда.

За њима долазе – Хорос, Велес и Стрибог, а затим – Вишењ, Лељ и Летиц.

Затим – Радгост, Кришни и Колада, а за њима – Удрзец, Сиви Јар и Дајбог.

За њима следе – Белојар, Лада, Купала – Сенић, Житнић, Венић – Зрнић, Овсенић, Просић Студић, Ледић и Љутић, а за њима – Птичић, Зверић и Милић – Дождић,

Плодић и Јагодић – Пчелић, Ирестић и Кленчић – Језеркић, Ветрић, Сломић Грибић, Ловић и Беседић – Снежић, Странић и Свендић – Радић, Светић, Кривић

Красић, Травић и Стеблић, а за њима следе – Родић, Масленић и Живић – Ведић, Листвић и Цветић – Водић, Звездић и громић – Семић, Липић и Рибић – Брезић, Зеленић и

Горић – Страдић, Спасић и Листверић – Мислић, Гостић и Радић – Странић Чурић и Родић – а ту већ Смургл – Огњебог јаростан и прек рађа се брзо.

То је суштина Триглава јер сви од њега потичу и њему се опет враћају.

А ту је дивни Ириј и тамо Ра река тече делећи Сваргу од Јава, а Числобог одбројава дане наше и богу своја бројања саопштава: када је небески дан а када ноћ. И он дане дели на дане Јава који су дани божији и ноћ у којој само је бог наш Дид – Дуб – Сноп. Слава

Перуну – Огњебогу који стреле на непријатеље шаље и верно стазом предводи која је част и суд у војника. Он – златорун, милостив и праведан……

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Случајних сусрета нема, не постоје,

И све план свој има, закон и правила,

Судбина предвиђа да се нађу двоје,

Сличних људи које под прст је ставила!

.

Све је одређено: љубав, болест, корак,

Сваки пут, лутање, понор или беда,

Мушкарац и Жена – хлеб сладак и горак,

Судба кроји бразде хаоса и реда!

.

Она зна све наше врлине и мане,

 И поставља замке, разне смицалице,

Увек нас осматра кришом и са стране,

.

Док Анђео Чувар милује нам лице…

 Мушкарац и Жена у вртлогу света,

Воле се и вену попут крхког цвета!

.

Крагујевац, 24.02.2018

 

 

 

 

 

Плетеница од три прамена косе симболизује везу три света: Јав, Нав и Прав.

Јав, Нав  и  Прав су према веровању старих Славена  три света.Нав  представља свет мртвих. Јав реалност и свет живих,  док Прав представља свет који управља универзумом помоћу одређених закона и правила који се морају поштовати.  

Дугачка коса служи за прикупљање суптилних енергија и информација из спољашњег света. Зато када смо у контакту са незнанцима, коса мора бити уплетена или  прекривена, марамом, капом…

Неудате девојке плету једну плетеницу,  која пада низ кичму и служи као диригент енергије и помаже при прикупљању снаге.

Трудне жене су носиле две плетенице, прикупљајући тако снагу за себе и за своје нерођено дете.

Мушкарци су косу своје жене сматрали најбољом заштитом како за њу тако и за себе а пре опасног или изузетно одговорног посла или путовања,  супруг је чешљао женску косу, верујући да ће му она дати потребну снагу и заштиту.

 

 

Извор- интернет страница –  Тајне и лепоте Мидгарда-

 

 

 

 

Кад долази јесен

Остављам обалу, 

Светлуцаве рибе

И шкољке што ћуте истину –

Пакујем малени кофер

И журим на сјевер.

.

И тако се

Са ластама разминем 

Негдје на половини пута

На прелому Сна и Јаве

Махнемо у поздрав  

И наставимо лет.

Оне одлазе на југ

А ја на сјевер…

.

Затворених очију…

.

Кад долази јесен

У мени  замирише дуња

И џаба ласте крилима

Милују моје лице и

Џаба немуште приче пијаних шкољки

То ја опет миришем опали

Орахов лист под кућом

И пакујем кофер –

На путу за сјевер

.

Извор- Суштина поетике- часопис за књижевност-

Племените врлине морају да се негују.

Да се негују из дана у дан, из часа у час.

Стога, негујмо врлине како у себи, тако и у ближњима својим!

Племените врлине јесу дарови од Творца, Васељене и Богова.

Све племените врлине происходе из Знања и Љубави.

Знање и Љубав јесу Пут ка Извору Светлости, Пут ка Извору Љубави.

Ко негује Знања Богова и Љубав Богова, тај већ живи у Златном Свароговом Ирију.

Живи и овде на Мидгарду.

Колико знамо и љубимо, толико и јесмо.

Јесмо! – не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.

Свакога од вас,

који сте ми,

у овоме трену,

мили и драги,

препознајем, гле!

у сновима својим.

У сновима које сам

кроз многе животе

будан сневао,

једнако као што и данас сневам.

Сви сте ви мени

већ однекуд знани,

о, љубљени моји!

И сви смо ми једни другима

љубав даривали,

једнако као што и данас

даривамо.