ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Трудио сам се, од ране младости, да будем присутан, да будем овде и сада, да живим садашњи тренутак.

Ни са двадесет година нисам водио празне, несувисле и бесловесне разговоре, разговоре без сврхе и смисла.

Оно што се у свагдањем говору назива ћаскањем, то је чисто празнословље.

Ћаскати, значи празнословити, значи причати приче ради, причати а ништа битно и суштаствено не рећи.

Себи сам увек говорио: немаш времена за глупости овога света!

Време је драгоцено и непоновљиво, ако је човек посвећен раду на себи.

Сваки тренутак је битан и сушт.

У сваком тренутку, гле! ми напредујемо, растемо и узрастамо.

Постоји један једини пут, а то је пут навише!

Сви други путеви јесу стрампутице и беспутице.

Хоризонтални путеви су као и ћаскање.

Крећеш се, а боље би било да се уопште не крећеш.

Имаш илузију да некамо идеш, а, уистини, никамо не стижеш.

Вртиш се укруг, замајаваш и замлаћујеш самога себе!

Често сам, и у младости, бивао усамљен, али ми самоћа никада није тешко падала – напротив! – уживао сам као нико у самоћи!

Више сам волео да се крећем усамљен, него да боравим у друштву које ми се не свиђа.

Био сам вук самотњак.

Следио сам своје снове и визије, следио сам своју унутарњу звезду.

Звезде су биле моји путокази.

Моји знакови покрај пута нису били на Земљи, већ на Небу!

Но, морам нешто да вам признам.

Није било лако издурати све то у овоме свету.

Људи највише зазиру од вука самотњака.

Плаше га се, па из страха насрћу на њега, баш онако како сеоске псине насрћу на горскога вука који би залутао у село.

Растао сам на селу, где се сви људи међусобно знају.

Но, уопште ме се није текнуо дух села, дух паланке.

Иако сам, како рекох, стасавао у малом банатском селу од неких четири тисуће житеља, понашао сам се као да живим у највећој светској културној метрополи.

Помно сам пратио сва светска културна, књижевна, филмска, уметничка и музичка збивања (позних педесетих и шездесетих  година прошлога века) као да живим у београдском Кругу двојке или на париском Монпарнасу.

Уопште није важно ГДЕ живите, већ КАКО живите!

Са којим мислима, визијама, идејама и сновима се будите и одлазите на починак!

Ко вас и шта води, и камо вас и зашто води!

Важније од свега онога што ИМАТЕ, гле! јесте оно што ви, уистини – ЈЕСТЕ!

Казујем вам из суштаства бића: боље је БИТИ, него ИМАТИ!

То што ви ЈЕСТЕ, вредније је од сваког ИМАЊА.

(У позни вечерњи час, 14. рујна 7526.)

Духовни бизнис 21. века или како је неолиберализам утицао на амазонски шаманизам – мој нови текст у новинама „Политика“ (Погледи) Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума

Пре извесног времена, приближила ми се једна студенткиња, док сам још радила на Факултету за уметност и дизајн, испричавши ми своје искуство „рада на себи“ док је боравила у Берлину. Сва узбуђена, рекла ми је како је иницирана у перуански амазонски шаманизам. Питала сам је: како је то успела да се иницира у шаманизам док је боравила у Берлину? Рекла ми је да је добила летак да се курс овог шаманизма одржава у једном стану у центру града. Занимало ме је да ли је то заправо било предавање, или се радило о неким сеансама које су имале елементе шаманизма. Она је инсистирала, чак и љутито, да је била реч о ексклузивном курсу, који је трајао три дана у стану. Испричала ми је да су последњег дана испијали „ајаваску“ (аyахуасца), чиме су излечили себе, а уједно добили могућност да, „кроз љубав и радост” која им је дата, лече и друге. Те додаде: „Професорка, не разумете, иницирали су ме представници Шипибо – Конибо народа“. Ту ме још више тргне из већ постојећег шока и ја је упитах: „А шта ви знате о том народу?“, на шта ми она помало збуњено каже, између осталог, да је реч о европском Шипибо народу. …

Европски Шипибо народ?! Испијање и контакт са светим напитком ван његовог аутохтоног поднебља, и то ни мање ни више него у луксузном стану у центру Берлина?!! Колико је коштало то задовољство повраћања, излагања могућности смрти, да бисте се наводно конектовали са „љубављу и радошћу“… и ето, само тако, постали „шамани“? Рече ми: три дана -. три хиљаде евра!

Ова прича, као и сазнање да се у Београду и Новом Саду организују „ајаваска журке“, па и иницијације у перуански амазонски шаманизам, инспирисало ме је да напишем нешто о оваквим забавама, лажним шаманима као и популарном „ајаваска туризму“. Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума. Такође желим да напоменем да реч шаманизам у контексту Амазоније апсолутно није адекватна, но како је општеприхваћена од стране антрополога, да би се лакше разумела у западној култури, онда је користим и ја. У случају амазонског шаманизма вероватно би прикладнији називи били -анимизам и вегетализам.

Јасно је да су глобализам и њено дете названо „Њу-ејџ“ учинили своје. Све је инстант, сви смо Индијанци и више ништа није свето. Оно што је задесило хиндуистичку културу, сада се сели у Перу, а полако, али сигурно, прелази у Африку. Од инстант „јогина“ до инстант „шамана“. Сви су ту…

Бити шаман, односно врач – исцелитељ, према убеђењу амазонских народа не може бити свако, већ то могу само они које духови и генетика одаберу. Бити шаман није прича „љубави и радости“, већ мучан одлазак у свет смрти и способност борбе са мрачним силама. То је тежак задатак од ког онај коме је наметнут никада не може побећи. Бити шаман није избор, то је наређење.

Али, да би се нешто добро продало, мора се идеализовати, романтизовати, изобличити у оно што западни свет тражи. Замишља се да је амазонски шаманизам један фиксни корпус, школског, нормативног знања, а оно је управо супротно – то је сложена и динамична, флексибилна, непредвиљива, а поврх свега искуствена епистемологија.

Тарапото, Пукаљпа и Икитос. Три велика града у срцу Амазоније – данас три велика представништва духовног бизниса: мистични туризам, „ајаваска туризам“ или шаманско путовање, само су неки од безброј назива ове туристичке забаве. Али, руку на срце, има оних који кроз ову измењену верзију лечења ајаваском заиста јесу помогли некима. Но, овде није питање реалне или плацебо помоћи, већ етике. Коришћење аутохтоног знања, потпуне адаптације истог западном тржишту, довело је до разрушавања индигеног и еколошког идентитета!

Шаманистички, „ајаваска“, духовни или еко-духовни туризам, који се наводно односи на другачију космологију од западне, у потпуности брише све референце које би могле бити у супротности са филозофијом одрживог туризма, као што је укидање оних сфера, па и сржи амазонског космогоничног схватања, а које се односи на вештичарење, црну магију и разорне силе…

Maja T. Izquierdo

Doctor of Architecture and urbanism; landscape architect //MA MSc PhD

Associate professor at University Union Nikola Tesla, Department for Architecture, Belgrade -Serbia ////Associate scientific researcher at Pontificia Universidad Catolica de Peru Peru – Lima//// Representative for Europe at IFLA Landscape Architects without Borders, Brussels –  Belgium

Duhovni biznis 21. veka ili kako je neoliberalizam … – Academia.edu

http://www.academia.edu/…/Duhovni_biznis_21._veka_ili_kako_je_neoliberalizam_uticao_…

Избор- Владан Пантелић