Category: All
Очајање – Вељко Вујовић
У времену људског трага,
Лежи змија око врата,
Прстен златан; камен бели,
Очувања спас он жели.
И док људи у безнађу,
И туробном свету живе,
Ватра што је у грудима,
Прелива се на нове изданке.
Као што се орао,
У даљини гласно чује,
Поглед његов довољан је,
Да о животу твом одлучује.
А ми људи пуни себе,
Срце нам је увело!
Презир свему што је љубав,
Издају ми кујемо!
ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ – Десанка Максимовић
Драган Симовић: Зурење у ватру
ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА
СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Ситан и сув снег, над широким банатским пољем, ковитла и распршује ветар са Истера.
У врту, где је све бело и чисто уоколо, цепам дрва на дрвљанику.
Кад нацепам и нацепкам ситна дрва, распалићу ватру у каљевој пећи.
Док багремовина, буковина и церовина пуцкета на ватри, излазим из времена садањег и, намах, улазим у неко праисконо време…
Цепање дрва и распаљивање ватре, увек ме враћа у неке давно минуле векове, када су човек и вук били пријатељи, били један род, били једно вучје племе.
Зурење у ватру, у само пурпурно језгро ватре, поготову с вечери у сумрак, благотворно делује на свеколико наше биће.
Смирује дух, чисти ауру, сагорева паразите како у аури тако и у нашем широком животном, душевно-духовном окружењу. Надасве, прочишћава синусе и све дисајне путеве.
Једно од најлепших мојих тиховања јесте зурење у ватру.
Тада се у трену повезујем са боговима и богињама, с вилама и вилењацима, као и са свим иним невидљивим светлим бићима и суштаствима.
Иако је од јуче сибирка зима овде, на Истеру, дивотно се осећам док пред кућом, у врту, цепам дрва.
То ми је потврда, да сам још жив у овоме свету.
Ма какав да је овај свет, још увек сам у њему, и, још увек сам жив!
(Београд – Истер, 26. сечко 7527/2018.)
ЧАС ЈЕ КУЦНУО – Стари Словен
Час је куцнуо!
Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,
у рову, сав глибав од блата,
чврсто држим у једној руци пушку,
а у другој барјак.
Кроз мисли ми пролазе речи:
“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”
Добошари најављују наш напад,
непријатељска ватра је свуда око нас.
Сви погледи су упрети у мене,
мисле да сам најхрабрији
и да први треба да поведем.
Приближава се полако, све заједно,
као једно су, и гвожђе и ватра и крв,
иду право на нас.
Наша линија одбране је разбијена,
више намамо где,
Смрт је дошла по своје.
………………………………………………………………………………“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”
Неко од наших почео је да виче;
зар сада, када више нема назад?
Само напред, напред људи, сви за мном!
Заставу сам високо подигао,
и кренуо у јуриш,
ишчекујући метак међу очи,
само живи да не паднемо
непријатељу у руке.
Час је куцнуо!
Д а в а њ е – Владан Пантелић
–
И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!
.
Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.
Драган Симовић: Долазимо и одлазимо, без сврхе и смисла
Овде је, на Истеру, као у Сибиру.
Али, буквално!
Све је залеђено, све скврчено, све згрчено, све тескобно, све ледено.
Мидгард је веома сурова планета; земља свеколиких опита.
Сва бића су овде покусни кунићи.
Неке се тамне силе поигравају нама као са мишевима, штакорима или заморчићима.
Сва бића овде живе под стресом; у вечном страху, грчу и тескоби.
И сва бића су овде на губитку.
Мидгардом владају тамне силе.
Светла бића скоро да и немају никаквог утицаја.
Овде је све привид, илузија, омаја и опсена.
Сваки наш покушај напретка и узрастања, овде је унапред већ осујећен.
Еонима се вртимо у зачараном кругу.
Долазимо и одлазимо, без сврхе и смисла.
Ако учинимо један корак напред, неке нас мрачне силе врате три корака натраг.
Тек један од десет милиона може да се спасе са Мидгарда!
Потпуни експеримент десет милиона заморчића, преживеће само један једини заморчић.
И то је право чудо!
Све религије и сва духовна учења овде, на Мидгард-земљи, имају једну једину сврху: да још више замађијају, помуте и слуде успаване и бесловесне људе.
Драган Симовић: Љубав као почетак без почетка и свршетак без свршетка
Од свих учитеља
које сам имао на својим животним путима,
кроз многе светове и еоне,
кроз многе животне токове,
љубав је била,
и остала,
мој најмилији,
најдражи,
најдивотнији
и највернији учитељ.
Све што знам,
умем, могу и смем,
све што јесам и бивам,
то сам од љубави научио.
Све ће увенути,
усахнути, иструлити
и нетрагом нестати,
али љубав –
и једино љубав! –
остаје занавек,
као почетак без почетка
и свршетак без свршетка.
Душица Милосављевић – Радосница
Свака душа кад се роди
посебан му знамен следи
један белег што се види
и највећи што не бледи!
.
Белег душе, дар постања!
.
А душе су прочишћене
од искуства праискона
све их спаја иста мати
песмом душе њу ће звати!
.
Жива реч се сама рађа
Светлост Света душу води
записана од постања
ево сад се оваплоти!
Драгана Медић: Осјећам да ми нешто помаже, да ме диже полако…
Здраво живо, пјесниче наш врли!
Писмо Миодрага Новаковића: Ја као „мали песник“ имам пуно разумевања за песничке слободе и креативност других песника
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Драги моји песници,
Само да вас утешим колико могу, пошто као песници по природи сте неутешни. Од мене као оснивача блога не прети никаква опасност да га укинем нити да му мењам намену, тим пре што је Драган не само велики песник, већ и мој велики пријатељ. Док лично, ја као „мали песник“ имам пуно разумевања за песничке слободе и креативност других песника, и знам да у поезији, за разлику од физике, нема „константи“ нити политичких догми. Тако, слободно наставите да се надјачавате својим песничким лирама, које су и мени и многим другима угодне за уши, и врло често најпригоднија храна за душу…
…Додуше у Драганом упозорењу из уводника овог чланка, има истине али само у генералном домену, јер остали блогови које сам ја основао и који су део информативне „ФБР Медијске Групе“ (интернет базиране), ових дана се налазе на удару и цензури од стране политичких корпорација попут Гугла и других глобалистичких цензорских или политичко-репресивних агенција, али опет верујем да за Србски Журнал ту нема зиме- осим ако помахнитали београдски „римско/бриселски конзул“ осети да га пробадају чак и ваше „купидоновске жаоке“.
Наравно овај сајт се мојом вољом (и грешком) својевремено нашао у „кругу“ ФБР Медијске Групе, где у ствари никада није ни припадао, пре свега због свог уметничко-песничког карактера, док у почетку можда и јесте делимично, али само по неким садржајима, који су сада углавном само „репови из прошлости“. Зато сам недавно- а у светлу примедби неких наших редовних ФБР аутора, сарадника и коментатора, који нису могли (или нису хтели) да уоче разлику између уметничког (песничко-родољубивог) карактера Србског Журнала, и информативног(политичко-патриотског) карактера остатка ФБР Медијске Групе- у заглавље Журнала поставио онако драматично обавештење, којим се садржаји СЖ „одвезују“ од ФБР Медијске Групе…
…Сада, пошто сте и званично „одвезани“ већ више седмица, то обавештење иде у подножје сајта (али тамо остаје и даље, у циљу смиривања неких, још увек узбурканих, духова), Драган наравно и даље остаје главни уредник СЖ, и то доживотни, и њему је препуштена потпуно песничко-уредничка слобода да ту објављује и своје и туђе радове, према властитом нахођењу…
Ето толико од мене (мало ли је)… 🙂
Велики поздрав за „Драганово Јато“,
Миодраг Новаковић
ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА
Драги, Миодраже, благословен био!
Ти си мој врли пријатељ – некад имам осећај, Роде мој, да смо пријатељи били и у ранијим животима – а пријатељство је, за мене, исто што и посвећење.
Пријатељство негујем кроз духовност и стваралаштво, а пријатеља чувам, како од душмана тако и од себе самог!
Кад сам написао да нам сваког часа могу укинути Србски журнал, нисам ниједног трена на тебе помислио, већ на оне потуљене враге и душмане којима сметамо и ти и ја, као и васколико наше пробуђено и освешћено Србство.
Наш заједнички Пут води ка далеким сазвежђима и звезданим јатима, ка Извору Живота и Језгру Божје Светлости, с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свега видљивог, тварног и вештаственог.
Здравља светлим мислима и сновима твојим, мој Србски Брате!
И још нешто: ниси ти „мали песник“, како рече, већ СРБСКИ ПЕСНИК!
Драган Симовић
(Не замери ми, што ја, по песничкој слободи, овај твој коментар објавих као лирски чланак.)