Жеља нам је да из ових кратких напомена израсте једнога дана једна велика монографија, која ће да попуни велике празнине нашега незнања…

Једном, налазећи се на обали силне и тихе Лабе, учинило ми се да велика река у дубинама јеца… Много касније наишла сам на патриотску поезију лужичко-српског Песника Ћишинског, па препуштам Теби, драги Читаоче, да донесеш суд о њој. Песма која ће овде бити приказана, зове се „Српској земљи“:3

„О земљо српска! Само Твоју груду ћу да хвалим и твоје јуначке стародавне градове! Оживећу славна имена Твојих синова, макар ми срце пресвисло од дивљег бола!

O земљо српска, чаром твојим крепи моју вољу, да бих открио старих времена крваве трагове и да бих чуо како с неба зову освету за туђинско зло преко горе, њиве и равнине!

O земљо српска! Прослављаћу твоје плодне њиве, твојих гора чаробне песме и славићу тиху лепоту твога народа.

O, земљо српска! Никад те нећу заборавити. Твоју слику видим у мислима и у сну звони ми твоје име као јасни звук звона“.

3. –Л. Ленард, Српство у поезији Лужичких Срба, Издање „Светлост“, Београд, 1931.,стр.:б4.,65.,83.

Одмах после овог, следи сонет старом историјском седишту Лужичких Срба, граду Будишину:

„Поздрављено старо место непобедно! Потресле су те дивље борбе Срба са Францима, у самртничком болу напајао си се крвљу својих синова! Туђин је некада палио твоје домове и нечовечно газио крв твојих синова, али још српска срца на српски начин бију у Лужицама… „

У сонету „Спрева на Блатима“ исти песник пева:

„… како се тужно вијуга међу српским обалама, ах, кад бих вечно могла носити српске чамце… И плачући ваља даље своје валове. Пева о српским градовима на Лаби, а. валови Лабе ћуте и стењу као да се још сада топла српска крв меша с њиховим таласима… „

На Хрођишћу види песник сенке старих Миличана и плаче, што се на месту, где је некада стајао чврсти град поносних српских кнежева, сада налази гробље. На гори Лубину види, како стари српски јунаци устају из својих гробова, гледају у месечној ноћи по равницама и с речима –„Није још време“, враћају се у подземне пећине… На гори Прашици сања о старим временима… На Лаби и у Мишни, на давно германизованој српској земљи, чује песму српске девојке…

На старом народном мотиву заснована је песма Лужичког Србина Ћишинског под насловом

„Врло је тешко било Србима“…

„Лужичко-српски народ прича, да је некада, у пролеће –Световиду жртвовао на горама, у захвалност, што је земљи вратио сунце. Франци су у крвавим биткама потукли Србе, узели слободу и мачем им поставили крст Голготе на земљи. На горама српским пагански свешетници дубоко су закопали свету ватру, жртвени камен и дрво –тако, да га Франци никада неће моћи пронаћи. Тешкo je било Србима у ропству, тајно су се састајали на горама ноћу, у одређено време и плачући су се саветовали, како би разбили туђинске окове. Побожно су чували свету ватру у каменим пећинама и молили су Перуна, нека удари својим блеском и уништи непријатеље.

Ватра српске слободе остала је закопана на горама. Кад ће нам с радошћу сванути дан новог пролећа, кад ће ова света ватра –скривена у пећинама из горе избити до неба?!“

Ћишински је написао и песму СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, у којој изражава жељу, да овај језик поново одјекне по целој Лужици и донесе нову срећу Србима… У последњој песми ове збирке каже српским мајкама:

„Српска мајко, учи дете своје матерњем језику, српске звуке буди на српским уснама! Поштуј и поноси се Србовањем, твој дом нека буде ко српска липа!“

Захваљујући истом песнику, ми и данас чујемо стару мајку из Лужице која прича унуцима о Србима на Лубину:

«Седам краљева има у његовим пећинама зачарани гроб. У извесним моментима дижу се из гробова, златне круне им блеште на главама, гледају доле на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан. Али –доћи ће дан, када ће се седам српских краљева појавити усред Будишина и опрати српску срамоту…»

Ову бајку прича стара мајка народу на прелу,а народ верно слуша и чува у својим срцима ову слику… Баладу завршава песник речима:

„Седам краљева устаће из гробова, узеће мач у руке кад буде престао сан Срба и кад крв буде узаврела у српским жилама“.

У другој балади Ћишински пева у песми „Миличино нарицање“ о смрти старог српског кнеза Милидуха. МИЛИЦА ЈЕ ПЕРСОНИФИКАЦИЈА ПЛЕМЕНА МИЛЧАНА, и она после крваве битке, у којој је пао кнез Милодух, плаче на његовом гробу, кад:

„… полажу у гроб српску славу и слободу… „

( Срби, народ најстарији )

 

Многи ми замерају, или ми пишу са ироничним призвуком, што свима, дакли и онима чији су језици енглески, француски…, на Фб честитам рођендан и желим све најлепше, србицом, погрешно званој – ћирилица. Међу њима, на жалост, има и професора србског језика, који и сада предају у школама, а има и оних који себе називају професорима срПскохрватског језика. Не замерам им, наравно, јер су тако научени. А научили су их ОНИ који се још клацкају на мрзилачком ужету, разапетом између Беча и Берлина и одакле, још увек, одапињу колонизаторске лажистреле у вези историје и језика Срба.

Расте Дан Сварога и светлост знања се уздиже незаустављиво, као што се ни Сунце не може зауставити на свом путу. Открива се, свакодневно, прастара историја Срба, и открива се, зна се, да су Срби имали, прадавно имали, србско писмо – чувено огледално писмо, које су учила деца тог доба, и која су достигла такав степен знања и свести, да их називамо – боговима. И зна се да је писмо Срба – Расена имало више од 150 слова, и зна се, да је садржало и слова која су сада издвојена и називају се латиница. А језици – енглески, француски, многи, многи други, су млађи од 12 века и направљена су од србског. То тврде и њихови научници, поштени лингвисти.
И тако, иду дани, замерају људи све и свашта, из свог бункера незнања, замерају ми наши људи, из незнања и комплекса ниже вредности, што пишем србицом, остатком најстаријег и најсавршенијег писма, које и сада, поред многовековних касапљења и ушкропљавања, представља најсавршенијим писмо на Мидгарду. А не замерају Енглезима, Французима, иним, који без пардона пишу на свом језику, и који сматрају да сви треба да уче њихов језик.