Тамничари душе

Што смо ближи извору то је наша снага већа. Да би били извору ближи, морамо се вратити 7500 година уназад. То би требали да урадимо јер ту је наше скривено црвено дугме за ресет. Свакако није лако јер морамо да се ослободимо много наметнутих програма који почињу од нашег рођења. Програми су усмерени директно на нашу свест која је постала тамничар наше душе.

Свет око нас је илузија која нас омета да га видимо јасно, да препознајемо, да видимо Бога, Универзум и његову креацију. Илузија се ствара да би се одвојили од сврхе нашег постојања и како би постали сами своји тамничари, што себе, што душе, изгубивши при том љубав и радост. То се ради програмима, који нису наивни и којима смо свакодневно изложени од нашег рађања.

Наша душа је космичке величине и нема идентитет, ни религијски образац јер просто нисмо са тиме рођени. Ми смо скоро сви рођени са ДНК записом наших предака, који су постојали пре Срба, пре Хришћанства. Немам ништа против тога када је реч о културном наслеђу, али имам ако то само замагљује перцепцију и ширу слику Космоса одакле душа потиче. Када смо растерећени од програма, само зажмуримо и осетимо вибрацију гласа, осетимо самог Бога. Тада не чујемо ни текст, ни речи, тада је наша душа директно повезана са нечим вишим кроз вибрацију и тако заобилазимо сва своја убеђења и програме.

Неко би стекао утисак да сам против Цркве, против српства, против овога или онога. Ја сам само против програмирања свести која гради илузију посебности на основу религијског, националног или било каквог идентитета. Ми смо рођени као искра, која је кроз душу васкрсла наше тело. Када је наша душа васкрсла нашим рођењем није имала никакав идентитет. Није знала ни које је вере, ни одакле потиче, а за децу увек кажемо да су најчистије душе. Па како онда то прихватање идентитета није је учинило бољом? Није ни могло, јер су родитељи и друштво наметнули вакцинацију, место рођења идентитет припадности, школа образовање. .. А душа као душа, једна космичка ствар коју програми претварају и заробљавају у капсулу, пре него што и буде свесна света око себе.

Тренутно тело које имамо је привремени омотач наше душе до неког следећег нивоа. Душа заробљена у телу човека је најнижи облик њеног постојања. Истовремено та иста душа живи на неколико нивоа тежећи да се креће ка светлу. На вишем нивоу душе, постоји Наддуша која нема тело, која је пуна љубави, радости и знања. Када успемо да се повежемо са њом, ми на земљи живимо принцип Наддуше, много смо радоснији, много више љубави носимо, гледамо свет другим очима. То је заправо смисао онога што зовемо духовни пут. Ослободити душу земаљског живота, решити је патњи још за живота, да би доживели тај осећај, идентификовали се са својом Наддушом, подизањем на виши ниво. Некада нашу душу подигне на виши ниво неко тешко животно искуство, што и јесте најчешћи окидач. Сва тешка искуства која имамо у животу су последица неразумевања потребе ваше душе која је зрела да оде на виши ниво. Људи у таквим ситуацијама инстиктивно се окрећу религији, молитвама, да бол олакшају. Неки пут Бог ту не помогне, у чему га подржавам. Настављају се лоша искуства, да више човек не зна колико  још може да издржи. Не бринимо, увек има терета онолико колико може човек да понесе. У тим тренуцима постоји неколико сценарија..

Први је да се постане огорчен јер се мисли да су свет и Бог неправедни, други је да се отупи на бол, да се живи у неком анестеризаном стању. Трећи је да се буде захвалан на тешком искуству, јер га је одвело не виши ниво пун љубави, радости и другачијих погледа на живот. У прва два случаја, ништа се неће променити у животу, лоше ствари нестављају да се дешавају.

У трећем, када осети дубоку захвалност што је ипак све преживео, што је допринело да заволи живот, јер сад не гледајући само себе, види сунце, птице, живи најстарији запис ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ, помаже души да се ослободи и повеже се са Наддушом. Тај најстарији запис наших предака је есенција онога што треба да живимо.

Извор фејсбук страница – Vinčanska kultura