Духовни бизнис 21. века или како је неолиберализам утицао на амазонски шаманизам – мој нови текст у новинама „Политика“ (Погледи) Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума

Пре извесног времена, приближила ми се једна студенткиња, док сам још радила на Факултету за уметност и дизајн, испричавши ми своје искуство „рада на себи“ док је боравила у Берлину. Сва узбуђена, рекла ми је како је иницирана у перуански амазонски шаманизам. Питала сам је: како је то успела да се иницира у шаманизам док је боравила у Берлину? Рекла ми је да је добила летак да се курс овог шаманизма одржава у једном стану у центру града. Занимало ме је да ли је то заправо било предавање, или се радило о неким сеансама које су имале елементе шаманизма. Она је инсистирала, чак и љутито, да је била реч о ексклузивном курсу, који је трајао три дана у стану. Испричала ми је да су последњег дана испијали „ајаваску“ (аyахуасца), чиме су излечили себе, а уједно добили могућност да, „кроз љубав и радост” која им је дата, лече и друге. Те додаде: „Професорка, не разумете, иницирали су ме представници Шипибо – Конибо народа“. Ту ме још више тргне из већ постојећег шока и ја је упитах: „А шта ви знате о том народу?“, на шта ми она помало збуњено каже, између осталог, да је реч о европском Шипибо народу. …

Европски Шипибо народ?! Испијање и контакт са светим напитком ван његовог аутохтоног поднебља, и то ни мање ни више него у луксузном стану у центру Берлина?!! Колико је коштало то задовољство повраћања, излагања могућности смрти, да бисте се наводно конектовали са „љубављу и радошћу“… и ето, само тако, постали „шамани“? Рече ми: три дана -. три хиљаде евра!

Ова прича, као и сазнање да се у Београду и Новом Саду организују „ајаваска журке“, па и иницијације у перуански амазонски шаманизам, инспирисало ме је да напишем нешто о оваквим забавама, лажним шаманима као и популарном „ајаваска туризму“. Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума. Такође желим да напоменем да реч шаманизам у контексту Амазоније апсолутно није адекватна, но како је општеприхваћена од стране антрополога, да би се лакше разумела у западној култури, онда је користим и ја. У случају амазонског шаманизма вероватно би прикладнији називи били -анимизам и вегетализам.

Јасно је да су глобализам и њено дете названо „Њу-ејџ“ учинили своје. Све је инстант, сви смо Индијанци и више ништа није свето. Оно што је задесило хиндуистичку културу, сада се сели у Перу, а полако, али сигурно, прелази у Африку. Од инстант „јогина“ до инстант „шамана“. Сви су ту…

Бити шаман, односно врач – исцелитељ, према убеђењу амазонских народа не може бити свако, већ то могу само они које духови и генетика одаберу. Бити шаман није прича „љубави и радости“, већ мучан одлазак у свет смрти и способност борбе са мрачним силама. То је тежак задатак од ког онај коме је наметнут никада не може побећи. Бити шаман није избор, то је наређење.

Али, да би се нешто добро продало, мора се идеализовати, романтизовати, изобличити у оно што западни свет тражи. Замишља се да је амазонски шаманизам један фиксни корпус, школског, нормативног знања, а оно је управо супротно – то је сложена и динамична, флексибилна, непредвиљива, а поврх свега искуствена епистемологија.

Тарапото, Пукаљпа и Икитос. Три велика града у срцу Амазоније – данас три велика представништва духовног бизниса: мистични туризам, „ајаваска туризам“ или шаманско путовање, само су неки од безброј назива ове туристичке забаве. Али, руку на срце, има оних који кроз ову измењену верзију лечења ајаваском заиста јесу помогли некима. Но, овде није питање реалне или плацебо помоћи, већ етике. Коришћење аутохтоног знања, потпуне адаптације истог западном тржишту, довело је до разрушавања индигеног и еколошког идентитета!

Шаманистички, „ајаваска“, духовни или еко-духовни туризам, који се наводно односи на другачију космологију од западне, у потпуности брише све референце које би могле бити у супротности са филозофијом одрживог туризма, као што је укидање оних сфера, па и сржи амазонског космогоничног схватања, а које се односи на вештичарење, црну магију и разорне силе…

Аутор: Маја Искјердо

Maja T. Izquierdo

Doctor of Architecture and urbanism; landscape architect //MA MSc PhD

Associate professor at University Union Nikola Tesla, Department for Architecture, Belgrade -Serbia ////Associate scientific researcher at Pontificia Universidad Catolica de Peru Peru – Lima//// Representative for Europe at IFLA Landscape Architects without Borders, Brussels –  Belgium

Duhovni biznis 21. veka ili kako je neoliberalizam … – Academia.edu

http://www.academia.edu/…/Duhovni_biznis_21._veka_ili_kako_je_neoliberalizam_uticao_…

Избор- Владан Пантелић

Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.
.
Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.
.
То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе.
–
 С руског превео Анђелко Заблаћански

слика Диме Дмитрева

Људске законе не признајем
јер косе се са оним у срцу
писаним Истином у прастварању
овенчаних Славом и Чашћу
запечаћеним Божијом влашћу!

.

Сијајте светови
када се запис срца активира
прогледају све могуће очи
на небу затрепере звезде у сред дана
њихов сјај не сија, већ суштина сама!

.

Верујте свом срцу
гласу у сред њега који знаке даје
истини што ту је од искона с вама
безсмртно путујте мислима што даље!

Од када Каирос са земље оде,
неста радости са свјетла дана,
на дуго одлетјеше роде
и зачу се грактање врана.

.

Из црног неба, црне кише
створише бујице најгорих зала,
које све добро потопише
у мутним ријекама стрмих обала.

.

Још увијек траје то вријеме безнађа,
Содоме и Гоморе су на све стране.
Данима се сунце не рађа
и ништа не слути да ће да сване.

.

Ал’ васкрснуће, опет, једног дана
одавно уснули врлина и срећа
и би’ће опет дјеца насмијана
у безбрижној игри сред поља од цвијећа,

.

јер ни једна киша не траје довијека,
и најгорој олуји некад дође крај,
па већина, ипак, ведар дан дочека
који красе цвркут птица, сунца сјај…

књига – Буктиња у тами

И просу се радост Васељеном целом

И зазвони глас из дубине душе

И  заори се песма над небом белим

И мило погледа Цар небески

И би свануће и загрлише се две душе!

И полетеше пут висина и дубина

Тела озвезданих, љубављу осветљених!

Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага. У она времена бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса.

А тај човек имађаше жену и две кћери. Имађаше он стоку и краве и много оваца и пребиваше у степи и нигде не могаше наћи мужеве за своје кћери и мољаше богове да род његов тако не усахне. И Дајбог услиши молитву његову и по тој молби даде му што је молио. Тако бејаху ожењени они који су међу нама. И дужни смо веровати јер јасно је да бог Велес пород доноси. Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу: Нека је благословен вожд наш сада и за век и векова.

Изговорише то волшебници и одоше.

Беше у то време отац словенски Богумир и имаше три кћери и два сина. Они поведоше стоку у степу и живеху у трави као у време очева. И беху они богу послушни а разумом

бистри. И тако тада мати њихова која се Славуни звала и о њима бринула рече Богумиру седмога дана: Имамо кћери наше да удамо и унуке видимо. Тако рече а (Богумир) упреже запреге и оде с коњима. И стиже до дуба који беше у пољу и устави се крај ватре. И угледа три мушкарца на коњима како му се приближаваху а ови му рекоше: Здраво буди шта радиш? Исповеди им Богумир муку своју а они му одговорише да су и сами у походу да жене нађу

Врати се Богумир на своју степу и доведе три мужа кћерима. Од тога су настала три рода сједињена и славна.

Отуда происходе Древљани, Кривићи и Пољани јер прва кћи Богумирова имала је име Древа, друга Скрева и трећа Полева. Синови пак Богумира имаху имена Сева и млађи Рус. Од њих происходе Северјани и Руси. Три мужа беху три весника: Јутро, Подне и Вече.

Населио се род тај на седам река где обитаваше иза мора у зеленом крају и стоку разводио још раније пре доласка на карпатске горе

Богумиру богови дадоше сва овоземаљска блага …

… и беше у нас овако … а међу старијима у роду бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом називаху и старешином … то беху кнезови дуго времена и Грци их неће заменити биће до краја како и наликује мужу тог рода да даје потомке који управљају нама.

А после Богумира беше Ор са синовима својим. А када Хуни почеше велику борбу за утврђивање своје велике земље ми пођосмо одатле до Руса.

Сада су дошла друга времена, дужни смо да се окупимо и идемо напред, да не говоре како смо оставили нашу земљу и освојили туђу, него кажу како се боримо за себе. Зато Русичи, не остављејте Грке на вашој земљи, већ се борите за њу …

У то време река Ра беше граница с другим земљама, а данас се окомише наши непријатељи на нас. Ми смо дужни да се боримо за наше унуке, да задржимо степе наше и не дамо земљу никоме … тако смо дужни да радимо другачије. Нећемо спаљивати дубове на пољима, нити сејати па њима нити жњети по пепелу, јер имамо степе травнате, разбодићемо стоку чувајући је од непријатеља …

Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.

Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.

Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.

НАДАРЕН, НЕ ЗАБОРАВЉЕН
После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.

Тако се једном десило да су сеоска деца отишла на реку заједно са дечаком богаљем. Сви су пошли на купање, а Гришу су оставили на брдашцету поред реке. Тада се на њега сручио орао. На очиглед престрашене деце, птичурина је однела обрубљено тело пут неба. Срцепарајући дечји крик, чини се, уплашио је орла који је испустио свој плен. ”Анђели су подметнули сламу” расуђивали су у селу, када су подигли Гришу неповређеног са земље.

Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.

У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.

Григорије је волео да посећује храм, када га је на литургију носио брат. Ноге су му биле закржљале, али је свеједно могао да се некако креће на коленима. Везивао би ремен од рамена до ногу да причврсти кожне назувке, и на тај начин се, да не оптерећује никога, испотиха кретао по цркви.

Године 1885. у часопису ”Самарске губернијске новости” објављено је: ”Журављев је замислио да би било добро научити сликати уљаним бојама – праве слике. И ето, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.

Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.

Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.

У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.

Григорије је обожавао да учи, много је читао, кућна библиотека била је велико благо. Већ одрастао, он је заједно са братом Афанасијем завршио Самарску Мушку гимназију. Самостално је изучавао цртање и анатомију. Године 1884. Журављев се обратио Самарском губернатору, који је увек био део живота живописца-богаља, са молбом да пошаље икону Николаја Чудотворца царевићу Николају, будућем императору Николају Другом.

ПИСМО ЦАРЕВИЋУ
У личном архиву генерала губернатора А. Д. Свербејева сачувано је писмо адресирано од Журављева царевићу: ”…Ваше Императорско Височанство, покорно и усрдно… желим да Вам представим икону Светитеља и Чудотворца Николаја, коју сам живописао устима, а не рукама, из разлога што због своје природе немам силе у рукама и ногама. Живописао сам ову икону по промисли Свемогућег Бога, који ми је допустио да дођем под капу небеску. И даровао ми је дар. Затим се открила покретност мојих уста, са којима управљам својим радом по вољи Божијој”.

Царевић је икону милостиво примио. Ускоро је Император Александар III позвао Журављева у петроградски дворац. Тамо је сељак иконописац насликао портрет породице Романових. Постоји легенда, да је на повратку из Петрограда, против своје воље, доспео у путујући циркус. Пола године су водали Григорија свуда, и показивали га публици као наказу. Великим трудом посрећило му се да се врати на родну груду.

Цар је тада одлучио да му додели месечну пензију у износу од 25 златних рубаља, док је самарском губернатору било наложено да ”пода Журављеву коњски превоз за лето и зиму”. По сачуваним сећањима становника Утевке, Григорије је био веселе нарави, волео је да се шали. Често је да би забавио децу, узимао бич у зубе пуцао њиме.

Утевска камена црква подигнута у част Свете Тројице прављена је по цртежима и под непосредним руководством Григорија Журављева. По његовим скицама осликане су све фреске у цркви.

— За храм Журављев није радио само иконе, већ и огромне фреске, прича настојатељ храма свештеник Анатолиј Копач. – Када је он осликавао цркву, нарочито куполу, кожни ремени којима се опасавао да би могао да лебди испод свода  усецали би се у његово тело, ломили би му се зуби. То је био подвиг…

На куполи су осликани Света Тројица и седам Арханђела. На фрескама су апостоли Јован Богослов и Андреј Првозвани, московски митрополити Петар и Алексиј. Сасвим недавно почео је да се појављује лик Светог Симеона Верхотурског. Самарска епархија заједно са властима губерније много ради на томе да се не заборави чудесни иконописац. У епархијском црквено-историјском музеју и у Самарском обласном историјском музеју већ неколико година изложене су његове нерукотворене иконе.

— Слава Богу што се у наше време васпоставља историјска правда и одаје дужно поштовање таквим талентима, као што је био живописац Григорије Журављев, рекао је архиепископ Самарски и Сизрански Сергеј. – Рођен са болешћу, али имавши дубоку веру и силу духа, он је стварао у име Божије и људско. Његове иконе зраче светлом Божанским, помажу људима.

Григорије Журављев се упокојио 1916. године. По благослову архијереја сахранили су га у порти сеоског храма. Све се то догађало у XIX веку, када су технологија и медицина биле неразвијене. И због тога подвиг Григорија Журављева дира ум и срце.

Приредио ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

Извор: НОВИ СТАНДАРД