Говори љубави моја

Нек потеку милоснице

Кроз облаке беле

Низ планинске литице

Нек слију се у језера ,потоке и реке

Нек огледне се У њима твога ока сунце

Нек обасја косе виле сваке

Језеркиње, облакиње, огњевите,

Планинкиње и виле морске,

Говори љубави моја

Нек затрепере  неба звездице

Песма твоја нек умије им лице

Нек отворе се Земље сви кристали

Да зацели мајка света

Говори љубави моја и

Душа моја чека звуке твог шапата

И срце отворено на

Длановима твојим заспало

И оно  чека!

ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ

У АКАШИ ОТКРИВЕНО

ВедСури бејаху вилинско племе Белих ВедСрба, који обитаваху у румено-љубичастом Прстену Светлости Стриборије, на Пупку Света, подно Вечерњаче.

Они су потомци Перунових ратника посвећених и Плавих Вила из Кедрових шума, понад Пурпурних Горских Језера, у несагледним снежним пространствима земље Сиберије.

Свети су риши певали и приповедали унаоколо, племенима и родовима Сварожића, у бескрајном Прстену Светлости Стриборије, о слави и величини ВедСура, о неустрашивости, о непобедивости и о  бесмртности њиховој; о тајнама и мудростима које они чуваху, а које нису од овога света.

Преносило се, шапатом и тајинствено, уз свете ватре око храмова Перунових и Сербониних, о чудесним и заносним љубавима између Белих Сварожића и Плавих Шумских Вила, из чијих се бракова рађаху деца, која већ на самоме рођењу, бејаху Духом Стварања посвећена у Свете Тајне Неба и Земље.

ВедСури тако постадоше посвећени водичи свих племена и родова Сварожића, као и чуварима Светих Знања и Светог Огња на Пропланку Девет Драгуља –

Девет Храмова Белих Богова.

Светим Знањем и Божанским Дејством, штитили су и покривали све родове и сва племена Сварожића, тако да никакве силе туђинаца и врагова, не могаху, на многе векове, ничим наудити Белим Сварожићима, чије се Царство простираше од Изласка до Заласка Жарког Кола Сварогова. 

Драги Драгане, тако је!

Исписујем редовно твоје и Владанове песме

како би речи песме оживеле

у мени успаване Речи Рода нашега ♥

Чин писања је моћан помагач

у овладавању било којим језиком.

Није свеједно

којим писмом ћемо

писати.

 

Поклањам ти се Роде стари,

у вечности да ме памтиш,

дишем бићем бића твога,

грлим стабло Рода мога

светилишта Перун Бога!

.

Где год ногом својом крочим

слушам приче старих дана

говори ми камен, врана,

вук и крила орла мога,

пријатеља Перун Бога!

.

Част и Славу узносимо

у небеса да се шире,

сад са Јава дозивамо

да се спусте све Валкире,

и све муње да се сјате

да се Понос и Част врате!

.

Роде стари, живи храме,

до корена ти светлост сија,

да исцели ти живе ране

песма вила нек засија!

 

Има неких живих душа

несвикломе оку чудних

Чикају те, да покушаш

преко снова, у свет Будних

.

Има неких драгих бића

Што те, као сребрн метак

Разголите до дечкића

Да окусиш свој почетак.

.

Има неких плавих звезда

миришу ти на малине

У колевку или бездан

понесу те, пут висине.

.

Има неких, живих, плавих,

чудних оку несвикломе

Прекасно ти то дојавих

Зачаран си већ, дабоме!

 

Она није од стида и кајања,

Она гади се неправде и лагања.

Она свој ће живот за друге положити,

А многи се са њом ипак неће сложити.

.

Она сања свој духовни смирај,

У њену душу ти никада не дирај.

 Она чудног неког је, борбеног соја,

А ја се поносим тиме што је моја.

.

Она срце своје под велом скрива,

Ратнички је сан, и моја дива.

И многи се ње још увек боје,

При спомену јој имена мирно стоје.

.

А ничег лепшег нема од њена лица,

Права је, видим, правцата бунтовница.

 Предаје за њу нема, не постоји,

Диче се њоме сви њени и моји.

Четрнаесто Мудрованије из Тијаније

*

Групно тиховање је наша свакодневница. Нас двадесет (величанствених) свако јутро путујемо у дубоке унутарње и спољашње просторе, и сваки дан радимо духовне техннологије за различите циљеве, све за опште добро. Сваки Тијанијац зна да нема појединачног спасења, чак ни дубоког озарења, ако рад није намењен за целу заједницу. Сви смо ми Једно. То је неопходно схватити и то треба живети. У овој истини крију се велике тајне постојања, које, збирно, именујем – Лепота.

 * *

Хајмо храбри Тијанијци! Нас је Творац изабрао да пројавимо истину о доласку Златног доба, и нас је изабрао да радимо тешке радове да сваки појединац буде обавештен, и да сваки појединац почне да ради свој део посла на себи и за друге. Бог је свакоме подарио посебне потенцијале,а човек треба да се потруди да их оствари, што је услов духовног напретка. Када човек добије сажвакану истину, најчешће не зна њену вредност, и често не зна шта ће с њом да ради.

* * *

Хајмо Тијанијци! Затворимо очи, исправимо кичму,и осетимо елементе стварања,и спуштајмо своју свест преко елемената све до језгра планете. Осетимо елемент Етер који се изражава кроз додир и осетимо наш највећи орган – кожу. Кожа обухвата цело наше биће – системе, органе, ћелије и затвара у једну целину. С друге стране, преко коже додирујемо Универзум. Честице Етера су материјалне и фине, безкрајно фине у односу на друге материјалне честице, али су јако грубе у односу на најгрубље духовне честице. Сада постанимо свесни елемента Ватра преко вида.Спустимо своју ватру у најнижи положај, као да гледамо дубоки бунар испред својих ногу. Сетимо се, да поред физичких очију,поседујемо још много духовних видела, а свако од њих нас уводи у тајинствене светове. Спуштајући даље своју свест ка центру планете постанимо, освешћавајући чуло мириса, свесни елемента Ваздух. Мирисом, када се постигне његово онострањење, можемо омирисати далеке и најдаље светове, препознати карактере, спознати друге људе. Кроз слух, Елемент Вода, спустимо своју, у ласер-нит упредену, свест још дубље. Ослушнимо себе, ослушнимо Божју творевину. На крају, кроз укус, осетимо елемент Земља, и сиђимо свешћу до кристалног језгра. Осмотримо десет путева од језгра, десет праваца. Посматрајмо усклађени рад духовних елипси које расподељују карму и духовне дарове појединцима и народима. Останимо неколико тренутака укотвљени у језгру.

 * * * *

Подигнимо се по истим елементима, по истом путу, али у супротном смеру. Осетимо све своје узлазне боје и позитивне особине, од одлучности, преко радости, храбрости, давања, јасноће, љубави и скромности, до прелепих и тананих простора, неизмерне лепоте, знања, битисања. Уђимо у менталну тишину, уђимо у празнину. Останимо у стању мира, духовног преумњења и созерцања неописиве Лепоте.

Када очистимо наше контејнере, напуњене кроз многе, многе еоне и мнобројне и разнобојне догађаје и јефтина и штура мишљења, и када напунимо своје осетилице Знањем и свежином, приступићемо алхемијској радњи мерења моје душе.

* * * * *

 

Цео дан мерили смо моју душу. Имали смо две полазне теорије: по једној – душа је мала, као јабука, по другој – јако велика, као вишеспратница. Прво смо измерили моје физичко тело јер је оно део душе. То је био најлакши део задатка Потом смо започели потрагу за неугушћеним, оностраним, делом душе јасновиђењем ијаснодохватом. Одмах смо је опипали нашим чулима и принели мерну справу, но душа се, у трену, смањи на половину. Поново смо хтели да је измеримо, а она се смањи на величину кликера. И смањивање се настави са сваким нашим покушајем мерења. Брзо се смањила испод границе мерљивости па смо је пратили унутарњим видом. Закључили смо да је на ову страну немерљива јер је мања од маковог зрна.

Онда смо се сетили друге теорије и развукосмо канап да је измеримо. Учини нам се да је душа велика као човекова аура, но она одмах нарасте. Поново и поново смо развлачили клупко, а душа се све више повећавала. Пратили смо њен раст, који се дешавао скоковито, после сваког нашег усредсређивања. Одмах, са запањујућом лакоћом, премашила је величину наше планете, потом васцелог сунчевог система и наставила да расте великом брзином. Нисмо успели у нашем подухвату мерења јер на целој планети нема толико канапа да обухвати душу.

13. 01. 2014.

Поигра се Србско дете међ јуначким Растовима!

Свило речи и силнице – живот ватре светилице

па сад пева грлом јасним – о милине – о силине!

Девојке се осмехнуше те са скута цвет дадоше,

што мирисом крепи срца – ка уснама росу врца.

Даре дају оним` који песме у род низведоше.

Ватра бела сјакти силно!

Кроза тебе драги Роде…

Преко поља и ливада и Ирија свете воде…

Знај, ниси сам…

Вагре плешу у суштаству,

Вилин-харфа боји небо,

Сварга стаде у мах цела и прозбори величанство!

Роде – у теби је свети плам!

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА.

Милорад Максимовић, песник и вилењак са звезданом лиром, неуморно бдије над Белим Срством, водећи –  песмама-силницама, песмама-соколницама и песмама-крилатицама – свети рат против мрачних и паразитских сила, како на Мидгарду тако и у Васељени.

Његов песнички језик јесте својеврсна и самобитна варијанта ведсрбског и вилинског језика; чудесна и тајинствена синтеза муштог овостраног ведсрбског и немуштог (мистичног) оностраног вилинског и вилењачког лирског пева, поја и припева.

Д. Симовић

Ко открије Тајну Времена и господари Начелом Времена, тај ће и Начелом Простора загосподарити, будући да Време и Простор происходе једно из другога, или још јасније: Време је – као Биће, Начело и Категорија – иако последица Простора истовремено и узрок Простора.

У суштини, Време је Вечност у Садашњем Тренутку, јер Време не тече, не пролази нити се креће, већ вазда и навек бива Садашњи Тренутак Вечности.

У материјалној Васељени, Време је замрзнута Вечност која се пројављује само у Садашњем Тренутку, а Садашњи Тренутак јесте увек – Садашњи Тренутак Вечности.

Један од битних и суштих задатака великих посвећеника Белога Србства, у овоме часу, јесте да открију Тајну Времена и да загосподаре Начелом Времена, како би се Бело Србство трајно заштитило од свих мрачних и паразитских сила материјалне Васељене.

Када Бело Србство буде одгонетнуло Тајну Времена, тада ће нестати сви врази и душамни Белога Србства, јер ћемо у том случају бити у стању да се успешно бранимо и одбранимо од свих видова тајних, прикривених, парапсихолошких, овостраних и оностраних специјалних ратова који се већ столећима и тисућлећима воде против нас.