Category: All

Даринка Јеврић: ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА


ћутим 
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу 
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом 
и ни молитве не разумијем 
кад падам у бездан за твојим челом 
због тебе кћери јерусалимске 
све чедне а удове јесу 
и утве златокриле рањавају паучину 
снивају 
како ти из образа кљују вино 
и круне од руку дукате од чиста злата 
невјестинске 
чемерне кад у невакат дођу 
руке ми под најдоњи камен дечански гњију 
ти светац и помор библијски 
ти седми светогорски монах 
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице 
љепота 
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице 
походе ли те кћери јерусалимске
љубави 
руку само преко бока да ми пребациш 
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа 
грло само да ми дахом опалиш 
могла бих ја дојити и девет Обилића 
(леле ако залелечу дечанска звона 
па ти се лик са фрескама помути) 
а понека птица заборави лет 
остави гору и олтар сања 
везиље му украду очи 
на превару га преко ријеке преведу жедна 
а крв би његова укротила све водопаде свијета 
а клијале су под бедемима неке очи 
и завидјела му Гојковица 
за осјеку што дугујем крви 
грешна се дому враћам 
са клетвом дечанских звона у ушима 
прашћај љубави

Стварање и страдање Даринке Јеврић

„Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији“, рекла је једина српска уметница која је остала у Приштини после 1999. године.

Даринка Јеврић је најбољи песник Косова и Метохије и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. века. Време је да се академска књижевна и шира културолошка критика у Србији озбиљније позабави делом Даринке Јеврић”, рекла је проф. др Даница Андрејевић, шеф катедре за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, отварајући дводневни округли сто посвећен стваралаштву и животу познате песникиње.

Даринка Јеврић рођена је 1947. у Глођанима крај Пећи, а њен живот и стварање представљају праву парадигму савремене српске збиље, од угрожености језика до савременог уметничког стварања на Косову и Метохији. Лингвиста Митра Рељић је нагласила овај део њеног рада и наводећи речи које је, о положају српског језика, песникиња изговорила још 1987. године, а који једнако и непромењено сведоче о положају српског језика и промени имена места: „Већ јучерашњи подаци данас су, бојим се, застарели што значи да је на КиМ изгубљен највећи део ономастике на српскохрватском језику (…) Просто да се човек наљути на Турке што су нам, у петнаестом веку, оставили тефтере с прецизним називима села и пореских обвезника у њима”.

Станислав Станковић из Института за српски језик САНУ сматра да је песникиња употребом црквенословенизама и брижљиво грађеним односом према језику постала нека врста његове одбране, истовремено богатећи његов лексички потенцијал. „Даринка је себе пронашла у потрази за архетипским, митским, историјским језиком и плетиву српског историјског наслеђа,” каже у свом раду др Станковић.

Песникиња је остала да живи у Приштини, након 1999. године, у врло тешким условима као једини српски уметник који је живео у свом граду јужно од реке Ибар.

„Знамо за опредељење Даринке Јеврић и помињемо њен завет свих ових година као својеврсни етички кодекс. Зато се и сећамо њених речи: `Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији`”, истакла је Сунчица Денић, декан Педагошког факултета у Врању. Она сматра да су због родољубиве основе многе њене лирске песме „језичка загонетка и наговештај иза кога следе поређења и поредбене егзибиције и асоцијације”.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Костић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља.

Даринка Јеврић са Десанком Максимовић

Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић.

Округли сто је одржан у Косовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Живојин РАКОЧЕВИЋ

(2017.)

Драган Симовић: Данас би било више од педесет милиона Срба…


Данас би било више од педесет милиона Срба,

да у двадесетом веку –

веку погрома над свеколиким Србством –

хрватске и германске крволочне звери

нису извршиле најсвирепије,

најгрозније и најужасније злочине –

злочине какве свет није видео од Постања до дана-дањег –

злочине над србским именом и ликом,

злочине над племенима и родовима србским,

када сатираху, клаху и спаљиваху

све што је србско,

од нејачи у колевкама

па све до стогодишњих стараца и старица,

остављајући за собом пустолине и паљевине,

грозоту ужаса и пустоши,

лелек, кукњаву, вриску и јаук

што се у небеса уздизаше.

Те ужасе и грозоте

хрватским и германским зверовима,

геноцидним и канибалским кршћанима,

не смемо никада

ни заборавити ни опростити,

заиста:

никада ни заборавити ни опростити!

Док је света и века,

док је звезда и сунаца,

док је Земље и Неба:

никада им ни заборавити ни опростити!

Данас би било више од педесет милиона Срба,

да један нараштај србских синова и кћери –

пре неких стотину лета –  

није наивно поверовао,

да кршћански Хрвати и Германи

имају душу!

(На левој обали Истера, у пролеће, 7520/2012.)

Ирена М.:НЕГДЕ ИЗА…


 

IMG_20180130_183005

 

Ја

Ја не идем више
Силом
Не посустајем
И да ме моле
Мој пут
Је мој
Макар ноге
По леду биле голе

И није то голгота
Себично уздизање
Свога наспрам других
Живота

То није
Показати да можеш
А друге да је срамота
Убеђујући себе
Величином
Друге гледати
Низином

Није
Потреба личног
Стање наизменично
Допуњавање
Сврхе са смислом
Свако види
Оно што се по глави
Мота
Вије

Затишје пред буру
Осети
Да мирно није

Тако и човек
Кад усталаса
Због мира
Не због спаса

Тражећи душевни мир
Пронађе свемир

Ја

Ја не идем више
Силом
Мени је то
Дивота

Ти

Ти кренуо си тамо
Где зов је
Твога живота
Где тон је
Нотна палета пастелних боја

 

Драган Симовић: БОЖАНСКИ ДАРОВИ


ЈЕДНО ДРЕВНО ВЕДСКО ПРЕДАЊЕ

ПРЕУЗЕТО ИЗ АКАШЕ

Када је Сварог, Врховни Бог и Отац Богова и Богиња стварао овај свет, позвао је Своје Троје Деце: Ладу, Весну и Љеља, да погледају Његову творевину, а потом и да је даривају својим врлинама.

Лада је прва иступила, и рекла: Оче Свароже, овом свету недостаје Лепота, и ја ћу га својом Лепотом даривати.

Потом се и Весна осмелила, и додала: Оче Свароже, овом свету недостаје Доброта, и ја ћу га својом Добротом даривати.

Најзад је иступио и Љељо, и прословио: Оче Свароже, ако су већ моје сестре, Лада и Весна, даривале овај свет Лепотом и Добротом, онда ћу га и ја даривати Љубављу, јер без Љубави, ни Лепота ни Доброта ништа не вреде! 

На то се Сварог грохотом насмеја, а од Његовог смеха протресоше се свеудиљ све планете, звезде и сунца, те кроз смех балгородно проговори:

Види, види, како су мудра и благословена Моја Деца!

Мени, Старцу, заузетом Стварањем силних светова, ни на Ум није пало, да је Човеку и Човечици сваки живот у свету, и световима, бесмислен и ништаван, без Лепоте, Доброте и Љубави.

Нека буде тако!

Бранко Миљковић: Поезију ће сви писати


Brankomiljkovic.jpg

сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је
најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене
болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

Златокрила Вила: О БУДНОСТИ У СВЕСТИ ТВОРЦА


Благослов Вилењаче!

Прелепе Истине печатиш, а твој запис Истинска Духовност Подразумева Највиши Ступањ Будности,тако буди и свести, да Ко се једном пробуди стално сам себе мора надгледати и гурати за даље, више, јасније и Свесније у још већу Будност, да широм отворимо очи, срце, душу, свест и сва остала чула, сећалице, да засветли наш светли запис у светлости пречистој.

Будност носи велику одговорност: пред Творца стојиш и за њега се свом душом трудиш и бориш, а сви би да те успавају: ма опусти се, забављај се са нама, заборави шта је било; ако сви заборавимо шта је било, остаћемо без свог мита, предања исписаног као подсетник који се урезивао и писао за све нас у заштити, и он чува нашу Будност а ми то треба да подржимо и стражаримо над собом у Будности.

Имамо Душу сви од Творца, и ту на том нивоу можемо бити као једно, али у свести сви смо различити и свако носи своју будност на одређен ступањ, тако да је најлакше душом све надгледати у високој пречистој свести!

Само Будно!

Ништа још није решено, ово се само крчи и прочишћење врши, а успаваности око нас колико хоћеш!

Свако иде својим путем, и свако мора да се пробуди кад-тад, то је његова дужност као светлог Бића према Творцу!

Драган Симовић: ИСТИНСКА ДУХОВНОСТ ПОДРАЗУМЕВА НАЈВИШИ СТУПАЊ БУДНОСТИ


ВИЛЕЊАКОВИ УВИДИ ИЗ АКАШЕ

Многи од оних који крену, чиста срца, духовним путем, после неког времена остају заглављени у нижим сферама духовности, а то су магија и окултизам, будући да се до трећег ступња узрастања не примећује никаква разлика између светлог и тамног, између чисте ведске духовности, на једној, и магије и окултизма, на другој страни.

У нижим сферама, на нижим разинама почетне духовности, сваки трагалац бива изложен илузијама и опсенама које производе космички паразити, да би заварали и замађијали трагаоца, те да би га невели на погрешну страну, односно, ка Сенци Васељене, ка Сенци Стварања, а што значи, да га усисају у Црну Рупу Нирване.

Многи од мојих у младости драгих пријатеља, завршили су у Црним Рупама Нирване и Стварања, само зато што на путу духовности нису били будни, будни, будни!

Духовност је будност, и што трагалац више одмиче на свом путу, он тиме све буднији мора да бива.

У противном, завршава у црној магији, у окултизму, у овим или оним сатанистичким сектама, у овим или оним лажњим црномагијским учењима просветљења и посвећења; завршава у тантристичком окултузму, у тантристичкој или некој другој дравидској сексуалној магији, у халуциногеним биљкама и гљивама, у разним синтетичким дрогама и опијатима, којих је данас тушта и тма свуда око нас.

Сваки онај трагалац који крене духовним путем узрастања, мора на самом почетку бити свестан, да га тамни и невидљиви прате из трена у трен, да га лове на сваком кораку, те, ако није БУДАН, одмах ће бити уловљен, преумљен и замађијан најцрњим магијама.

Магије могу бити тако јаке и моћне, да се за девет наредних живота, девет животних токова, неће ослободити њиховог утицаја!

Зато сам одувек саветовао свакога онога ко ми каже да жели да иде духовним путем, да буде будан, буднији од свих, да буде будан и у сну, да његово срце бива будно и кад спава.

Ако није спреман за БУДНОСТ, онда му је паметније и да не започиње своју духовну пустоловину, јер мрачни ентитети, јер космички паразити не лове оне који не знају ни за какву духовност, већ управо оне који крену путем духовности.

Зашто је то тако, слутим и верујем, да већ и сами знате.

Они који не знају ни за какву духовност  уопште не сметају мрачним ентитетима и космичким паразитима, но управо они који крену путем буђења и освешћења, путем беле ведске духовности.

Једна од најопаснијих замки, илузија и опсена, које космички паразити и мрачни ентитети плету на путу духовних трагалаца јесте сексуална црна магија.

Упамтите: сексуална црна магија је најопаснија и најпогубнија магија; она је мајка свих црних магија!

Космички паразити и мрачни ентитети сваком трагаоцу, путем етарских потки и слика, а у виду холограма, шаљу приказе и визије лажног светлог бића супротног пола: мушкарцима шаљу лажне беле виле или богиње у лажној белој светлости, а женама, пак, лажне беле вилењаке и богове у лажној белој светлости, како би у њима изазвали веома снажну илузију да су већ ступили у везу са својом светлом суштином супротног пола.

На том ступњу, на том испиту падају чак и они трагаоци који су далеко одмакли на свом унутарњем и духовном путу.

Љубав је моћан стваралачки и космички живи огањ, тај огањ бива како покретач тако и творац свих овостраних и оностраних светова, али тај огањ мора бити ОГАЊ ПРЕЧИСТЕ ЉУБАВИ, који је веома високо понад сваке сексуалне магије.

Уколико, пак, није веома високо понад сваке сексуалне магије, понад сваке страсти и моћи, онда ће нас посве спржити и, претворити у пепео!

Драган Симовић: КОСМИЧКИ БОЛ ДВА МИЛИОНА СРБА


Више од два милиона Срба, у двадесетом веку, убијено је, на најсуровији начин, од усташа –
кршћана и мухамеданаца!
Злочин који је тада учињен над Србима, није забележен у повесници човечанства!
Ни Монголи ни Татари нису били тако свирепи, тако крволочни и тако зли, као усташки крвници и кољачи!
И све је то чињењо с благословом Папе и Ватикана!
Кршћанска црква иза свега овога стоји и дан-дањи, и још се дичи тиме!
Кршћанска је црква све кољаче Срба прогласила за блажене и свете!
Кршћански жреци били су први међу првима!
Највећи крволоци били су управо они!
Више од два милиона Срба, који су, у најгрознијим мукама, прешли у Онострано, вапије за Правдом и Истином!
Космички бол два милиона Срба стићи ће оне који су тај злочин учинили!
Стићи ће их и у деветом колену!
То је Закон Карме, Закон Сетве и жетве, Закон Космичког бола!
Том Закону нико ни измакао ни умакао није, па неће ни они који су се напили србске крви!
Више од два милона Срба уморено је онако како нико словестан ни највећим душманима својим
пожелео не би!
Сва имовина тих страдалних Срба нашла се у рукама крвника и кољача!
И данас је у рукама њихових потомака!
Кршћанска црква све то благосиља!
Кршћанска црква и јесте црква огња и мача!
Кршћанска црква и јесте црква ножа и србосека!
Више од два милиона Срба, у двадесетом веку, убијено је, на најсуровији начин, од усташа –
кршћана и мухамеданаца!
Ни Монголи ни Татари нису били тако свирепи, тако крволочни и тако зли, као усташки крвници и кољачи!
Космички бол више од два милиона Срба Мученика, путује, гле, низа најудаљенија звездана јата, и стићи ће, још мало, до Срца Пра Васељене!
А тада ће се, као Перунов Живи Огањ, као Перунова Стрела Огњевита, стуштити, као Одговор, на оне,
који су тај Бол изазвали!

(Београд – Истер, 7520/2012.)

Јован Дучић: ДВЕ ПЕСМЕ ПОСВЕЋЕНЕ ХРВАТИМА


 СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

О ЕТРУ У ДРЕВНОЈ ВЕДСКОЈ ТРАДИЦИЈИ – С. Жарниковa


27336490_2056479954378425_7267740972203742769_n

 

Изванредни руски етнолог, историчар уметности, кандидат историјских наука С. Жарникова годинама је проучавала ведско порекло северно-руске народне културе. Она је много учинила да оправда постојање у далекој прошлости арктичке прадомовине људи беле расе. Али изненађујуће је то, што је проучавајући древне ведске изворе, открила да је у древној Ведској традицији било добро познато о постојању етра који је основа стварања света. Ево шта је она рекла на једном од својих наступа:

„У древним ведским текстовима … речено је да је стварање универзума било на следећи начин. Према мишљењу и речи, која изражава мисао о Створитељу, појавило се огромно  „Јаје“,  вечно, као семе свих бића. У њему је права светлост био вечни Брахмо, диван, непропустљив, свеприсутан.

Узрок стварног и нестварног.  Понављам, није Брахма, већ Брахмо – уједињење мушког и женског принципа, то јест нешто између. Имао је само једно својство – звук.

У ведским изворима Брахму називају  „Врховна Светлост“  и још „Етром“. Али то је већ наш превод, тј. узима се термин који је користио у своје време Тесла. Дакле,  та је „Врховна Светлост“ створила простор и направила основу личности, која је по својој суштини небеска.  Имајте на уму да је та „Врховна Светлост“ — заправо позадина наших икона. Та златна позадина тако се и зове: „Врховна Светлост“.  Дакле, Брахмо је у древноаријским текстовима назван „етром“.

И наводи: етар је највиши елемент. Он има само једно својство и зове се  „звук“.

Етар ствара седам звукова и акорда.

Затим звуци етра стварају кретање или ветар и они већ имају два својства: звук и додир, тј. инерцију. Инерција је својство ветра или кретања.

Као резултат смањења брзине Врховне светлости  или Етра, услед додира, инерције, појављује се

Видљиви свет, који се састоји од седам боја спектра, што је у корелацији са седам празвукова.

И одговарајућа својства Светлости су звук,  додир и слика.

А сопствено својство видљиве светлости је слика, то јест, све што видимо у овом материјалном, инкарнираном свету је то, што има слику.

Рођена од звука и кретања, та видљива слика се налази на граничном подручју, која се као светлост односи ка свету божанском – Праву – и као слика -ка свету појавном – Јаву.

Напомињем, да се у  „Упутству против паганизма“  12.-13. века говори, да руски пагани обожавају првог дана седмодневне недеље – васкрсење – не Сунца, тврдећи да је Сунце само материјално оличење  Светлости, већ  „Белу светлост“,  тј. Светлост Универзума.  Као што је писао Б.А. Рибјаков:  „Та Светлост нема видљив извор, није опипљива, као еманација божанства ствара свет, и била је предмет обожавања средњовековних пагана.“

 

Према томе, наши удаљени ведски преци нису знали само за постојање етра и његову улогу у стварању света, већ су га и обожавали као инструмент за стварање света.

Сада је сасвим јасно, да су религије  „библијског“  пројекта,  као и званичне науке,  „измислиле“  слуге сила таме,  не само да манипулишу умовима, већ и за замену правог знања о етру, сумњивим религиозним и научним догмама, одводећи у страну од знања.

Вредност етра и перспектива етарских технологија, од којих нас тако марљиво и вредно   „одвајају“,  је од непроцењиве вредности за потребе човечанства. Заправо развој, а не прикривање тих технологија, према кандидату физичких и математичких наука професору  С Саљу, је у стању да спаси човечанство од предстојеће катастрофе и спречи нови светски рат за енергетске ресурсе. Отуда постаје очигледно да сви они који се по инструкцијама својих „господара“ баве дискредитовањем и прикривањем основних технологија, у ствари, служе интересима снага непријатељски расположених према човечанству и самим тим, су издајници свих народа на Земљи.

 

Превео – Душан Ми