Category: All
Аница Савић Ребац: Пролетњи дитирамб
Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.
Преливају се месечасте мањолије к’о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри к’о птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.
Коментар Милана Живковића: Мали број у животу досегне „висок ступањ присуства“
Казујеш велику истину…
То се најбоље види и осећа у свакодневном обичном животу свих нас…
Само:Бујан
У сутону тамном, нема ни сунца, ни месеца,
ни даха, ни шума,
ни муње, што облаке пресеца.
Ничега, до опустелог хума.
На њему снулом, усамљено чами,
са исписом древним, један камен хладни.
Стећак оронуо под зубом времена,
сведок је неких старих дана.
Њим се преноси, ехо тог имена,
Бујан то је, од западних страна.
У срцу Бујна седи Зора-дева,
на темељу света, древне песме пева.
На острву томе, земља је млада.
У пролећном цвату њене су горе.
Под сунцем што ту вечно влада,
окружује је бисерно море.
Таласи хуче громко од обале,
тамо на Бујну, где минули бораве.
Ту бораве храбри, ту бораве мудри,
најсветлији од нашега рода.
Таква је и она, сада морем једри,
на прамцу тог скромног брода.
Погледом упртим, ка западу ходи,
нека је светлост звезда, ка Бујну, сад води.
Владан Пантелић: К о и м а о ч и
У Тииијању се смири,
Јоооваан-е,
и проповедај:
људска бића,
кад се само не би плашила,
свакодневно би Бога
виђење имала.
-2016.година-
Драган Симовић: А ми морамо да победимо!
Сви ратови против Србства, кроз тисућлећа и еоне, вођени су из једног јединог разлога: да се Срби униште, те да се, потом, опљачкају србска материјална и духовна блага.
Упамтите: нема ни једног јединог другог разлога осим овога!
Било ко да је на власти у Србству, било каква политика да се води, било какво србско друштвено и државано уређење да је – против Србства ће се ратовати, јер се против Србства мора ратовати.
Против Србства су одувек ратовали паразити и предатори, дембели и готовани, парије и палије.
И, сви они који су против Србства ратовали, бивали су за три копља испод Србства: на друштвеном, политичком, државаном, културном, стваралачком и духовном пољу.
Никада против Србства није ратовао неко ко је у равни или, макар, за ступањ изнад Србства, већ искључиво они који Србству ни до колена нису.
Све су то бивали паразити и предатори, лезилебовићи и дембели, свеједно да ли су долазили са Истока или са Запада.
Све су нам пљачкали, крали и отимали, од хлеба и материјалног блага, до културе и духовности, до језика и писма, до генетског кода и светлосног записа.
А све то и данас чине, само подмукло, потуљено и лукаво, увијено и скривено, како споља тако и изнутра.
Ми смо тренутно у најпотуљенијом рату, у свестраном и свеобухватном рату: за србски ген, србску душу и србски стваралачки дух, свеједно што огромна већина успаваних и неосвешћених Срба није свесна тога.
Да ли је то трећи, пети или седми светски рат, то уопште није битно; битно да се тај води и, да ће да траје све донде док ми не победимо – а ми морамо да победимо!
Драган Симовић: Србску децу краду, зар не?!
Свакако сте већ одавно приметили, да краду и отимају децу само од расних Срба и Србкиња.
Не краду душмани децу туђина – којих у Србији, да будемо начисто, има тушта и тма – већ само децу расних Срба и Србкиња, само децу са провереним србским кодом и чистим ведсрбским светлосним записом.
Краду и отимају децу из породилишта, из родитељских домова, на улици, у школи.
Ако, неким случајем (а случаја нема!), нису успели да украду децу из породилишта, онда ће измислити свакојаке приче – јер њих су школовали паразити, гмазови, ватиканци, језуити, хазаро-атлантисти – да лукавим и потуљеним законима о којекаквим правима детета, могу да измисле што-шта и свашта, а најчешће се своди на ово: како су, ето, ти и ти србски родитељи занемарили и запустили своју децу, па ће их они (замислите ОНИ који ни деце ни рода немају!), из тобожње хуманости и самилости – преко глобалистичких, хазарских, атлантистичких и разних других установа – на несрећу названих социјалним! – којих, опет, има у Србији толико да им се ни броја не зна – по слову својих глобалистичких законика, насилно одузети србским родитељима и, потом, предати на чување, одгој и васпитавање, неком другом – а ми не знамо ко је тај неко други, одакле је и, чији је!
Упоредо с тим, иде и застрашивање србских родитеља на разне начине – позивајући се, опет, на слово својих паразитско-гмазовских законика – да ће их и затвором казнити уколико нису послушни, уколико покушају да сачувају и спасу своју децу од разних паразитских експеримената што се – у сарадњи са демонима у белим мантилима – над србском децом већ деценијама спроводе.
Србску децу краду, зар не?!
А шта ми чинимо?
Ми шутимо и мучамо, забивши главу у песак, надајући се – наивно! – да ће нас то зло мимоићи, само ако га ми не гледамо!
Краду србску децу, али ја знам зашто баш србску децу краду!
Краду управо због расног србског кода и чистог светлосног записа, јер то што Србство (Белосрбство) имаде – они на Западу немају!
Немају, јер се тамо, превасходно, рађају медиокритети и дебили, па им треба србски ген и србски светлосни запис, да би своје дегенерисане нације преко Србства подигли на виши ступањ.
(Тихујем и стражарим на Истеру.)
САХРАНА ЉУБАВИ – Владимир Шибалић
Драган Симовић: ПЕСНИКОВА ПОСЛАНИЦА ВЕДСКОМ БЕЛОМ СРБСТВУ
Када србску еонску повесницу сагледавамо и разјашњавамо
са србског становишта
а из перспективе Белих Ведских Богова,
тада схватамо и видимо,
да је србска повесница вођена и писана руком Богова,
да је, уистини, вођена, стварана и писана,
не за људе и народе нижих раса,
већ за Богове и Велики Звездани Род.
Никада се ниједан Ведски Бели Србин није запитао,
шта ће о њему и његовим делима –
када буде напустио овај свет омаја и опсена –
мислити, говорити и писати људи нижих раса,
бесловесна руља и светина,
но управо:
како ће га видети
и како ће о њему и његовим делима судити
Ведски Бели Богови
и Велики Преци Звездане Расе.
Девојка надмудрила Марка
-Циклус песама о Краљевићу Марку-
Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал’ је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко?
„Што с’ толике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка?“
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с’ окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
„Што с’ толико свате потрудио
„И толике коње поморио?
„Нит’ је твоја, ни моја девојка,
„Већ сокола Краљевића Марка.“
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
„Ви остали кићени сватови!
„Изволите, добри пријатељи!“
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
„Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
„И ти шњиме Уступчићу Павле!
„Извадимо три златне јабуке,
„Положимо три златна прстена,
„Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан:
„Машила се за коју јој драго,
„Онога је лепота девојка.“
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
„Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан.“
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал’ је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
„Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
„Ја ћу поћи за Уступчић-Павла „
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
„Мор’о те је когод научити,
„Веће казуј, ко те научио“
Одговара сирота девојка:
„Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила.“
Тад’ се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
„Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке, ил’ прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
„Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца „
Владан Пантелић:О Н О П О С В Е Т А
Посвећено в р а н и м од сребра
Народу Г а в р а н о в а
Мојим прапрецима
Чуварима тајница
И нашим поглавицама-
Праоцу Никославу
И прамајци Ништаслави
Који су одувек и заувек Једно
На брду Орлова
И врху Тамница
Земље Праисконије
Понад Тијања лековитог
У Срцу Ти-ја-ни-је унутарње
Унутарње Тијаније у Срцу
Посвећено в р а н и м од сребра
Народу Гавранова
Кроз које течно
И без тежине снене
Љубим Душу Васељене
СРБСКИ ЖУРНАЛ 