Да би се боље упознали са духом наших предака и онога што нас је красило у данима славе, треба спознати древну веру Срба и Словена уопште и њене корене.

  Када говоримо данас о вери предака, говоримо углавном о словенском ведизму. Овај систем заправо представља синтезу старо-индијског ведизма и традиционалног словенског многобоштва.

Основе овог система налазимо у Велесовој књизи, изузетном делу о чијој се аутентичности и дан-данас воде расправе. Ова књига приказује историју, религију и етички систем Словена до 9. века наше ере а писана је на дрвеним дашчицама писмом сличним рунама, или словенском речју, стилу “ цртај-режи“

 Колико је веродостојна књига Велесова није толико битно, јер се претпоставља да су неке таблице заиста пронађене и вероватно су садржале неке молитве и религијске мотиве исписане на себи. Чак,  штавише, пре неколико година у околини Ладоге је откривена таблица са исписом овим писмом на брезовим плочицама.  Дакле наши стари преци су свакако записивали понешто о својој цивилизацији и духовности. Само не често, и не на материјалима који су трајни, већ напротив, органским, као што је дрво  што свакако, лако пропада под зубом времена.

Синтеза индијских веда и старе вере је пре свега оличена у појави многих божанстава која су изворно индијска а која су сада добила словенска имена као и своје место у систему словенских Богова. Нека од тих Божанстава су Вишњи, Кришњи и Матер Сва који своје узоре имају у индијским Боговима:Вишнуу, Кришни и Материсван. Но, таква веза није случајно повезивање имена.

Постоје озбиљни докази који упућују на прадавну везу између Словена-Срба и древне Индије. Пре свега су то Скити и Хетити.

Скити

Словени је каснији назив који су народи око Црног мора дали себи, и који је касније  препознат у 6 веку. Из аријевске домовине, Подунавља и Винчанске цивилизације су се вероватно запутили  у ранијим добима. Временом, и у етапама се ширио њихов утицај. Тако су,  самим тим касније стигли до Урала,  и створили Аркаим, па се спустили на југ,  и преко Бактрије ка Индији, о чему говоре и древни текстови и генетика. То се савршено уклапа у древне историјске списе о народима који су насељавали те просторе –  Скитима. Заправо се тај појам касније проширио па су антички Грци све народе називали Скитима, и који јесу то били, и који нису – синоним за варваре.

Скити су били номадски савременици старих  Грка,  Трачана,  Персијанаца и Илира (још Птоломеј помиње племе Сербои у пределу реке Волге, територије тадашњих Сармата, пређашњих Скита).

Студија из 2009 године рађена на 26 древних људских јединки из Краснојарск области у Сибиру,  која датира између средине 2. миленијума пре нове ере и 4. века наше ере , показала је да су Скити били углавном плавооки или зеленооки, светле коже и косе, људи који су били генетски највише уско повезани са модерном популацијом у источној Европи. Готово сви субјекти припадају Хаплогрупи Р -М17(Р1а1 – аријевској) .

Херодот напомиње да је Скити назив којим они сами себе називају. Ако погледамо лингвистички скити-може значити они који скитају, лутајући народ, што свакако и јесу били, номади, ратници који су скитали-лутали тражећи поновно место за развој своје цивилизације.

Даља веза измешу Скита-Срба-Индије се огледа и у родној вери. Пре свега у скитском богу рата Агни,  чији култ Херодот описује детаљно у књизи историје IV . Агни значи „ватра“. Прото – словенска реч за ватру је “ огњи “ и данас је присутна код нас.  Огањ је ватра, име Огњен такође постоји. Исти бог се среће у Индији, Агни – једно од најстаријих божанстава Индије. Поред бога Агни, ту је и Папаиос, скитски бог грома, Перун касније.

Скити су обожавали такође Херакла-Херкула, као део великог култа предака – оно што су Грци називали „полубоговима“. Херодот примећује како су се Скити гадили да обожавају своје богове у храмовима или на идолима. Код неких Словена се то касније променило, али је познато да наши преци нису обожавали богове и слепо им се клањали, већ напротив, сматрали су их својим прецима и поштовали их као такве.

 Шта више, Скити и Словени су имали три света космологије, као и пантеон од седам примарних божанства: Агни (Сварога), Табити (Мокош), Папаиос (Перун), Апи (Мат Земља), Оитосирос (Хорс-Дајбог-Дажбог), Аргимпаса (Жива / Додола), Тхагимасидас (Велес).  Примарна Хроника каже да је Краљ Владимир , пре преобраћања у хришћанство  поштовао Пантеон од седам богова: Перуна , Хорса , Дажбога , Стрибог , Симаргл , Мокош и Велеса. Дакле велика повезаност Срби-Скити-Индија је свакако постојала.

Хетити

Табле Хетитске, представљају најстарије познате Индо-европске свете текстове, настале 500 година пре индијских Веда. Консензус међу археолозима је да су Хетити (мада су они себе називали Неши-Наши) били Индо-европљани, Аријевци који су током 18. века пре нове ере напали Анатолију вероватно са Балкана или Понтских степа. Они су покорили и касније се мешали са староседеоцима семитских племена . Хетитска религија је веома слична прото-словенској, аријевској. Они су се сматрали прецима богова, а рецимо, за разлику од Египћана, владар се није сматрао божанством за живота, већ тек кад умре, као и у словенској религији. Процесом више реинкарнација, појединац се реинкарнинра док не постане Божанство, бог сам, тако се придружујући славним прецима, постајући једнак њима.

Такође,  Хетити су поседовали мит о Богу Грома, који се удаје за богињу Сунца. Остатке овог мита налазимо само у северним словенским и финско – угарским културама Балтичке обале. На крају,  Хетити су звали њихов велики главни град  „Хатуша   – земља седам потока “ (и заиста она лежи између седам река). Књига Велеса коју поменусмо, управо говори да су преци Словена дошли из земље: „седам река, иза Мора“. Можда је то референца на Анатолију , која се граничи са Украјином и која се налази одмах иза Црног мора? Дакле велика повезаност Срби-Хетити-Индија је свакако, такође постојала.

На крају, и сама реч веда на санскриту, има значење које се лако препознаје и идентично је и у нашем језику. Вед-вид-видети-знање. Истински видети, спознати.

 

 

РАЗЈАСНИЦА

Из хетитских митова Тешуб-Тархуб, или првобитно Тару, као бог временских прилика и громова се жени Сунцем, богињом Арином, коју су Хетити још називали Мајком. Пре свега је она ипак Сунце. Заједно њих двоје у светој заједници, браку, подају земаљску власт краљевима. Такође је занимљиво да име бога Тару у основи Тар, значи, победник, онај који побеђује, осваја. Онај који сатире непријатеља.

Тар-тарити-сатирати. Видимо да и тако древно божанство које наизглед нема везе са нашим родом, ипак можемо именовати на нашем језику.

Овај мит, о спони неба (грома) и сунца кроз божанства мушког и женског аспекта се очувао код Балтичких народа и Словена. Вероватно су први преузели ове митове од Словена.

У словенској верзији су та два божанства Перун (балтички Перкунас) и Зорја(Зора), богиња јутарњег Сунца, звезда Даница.

Она је и Перунова жена која га прати у ратним походима. Она према легенди живи на острву Бујан-Хипербореја…

(У СПОМЕН НА ДРАГОША КАЛАЈИЋА)

Без јасне визије и дефиниције србског становишта нема ни опстанка Србства.

Узрок свих србских страдања и погрома у последњих сто и педесет година јесте занемаривање србског становишта, србског погледа на свет, србске визије.

Али, србско становиште није, како рекох, само политичко и геополитичко питање, већ је оно много дубље и слојевитије од свега у видљивом свету.

Србско становиште јесте србска вертикала – духовна, божанска, цивлизацијска и васељенска.

Но, србско становиште морају да осмисле и дефинишу превасходно расни Срби, ВедСрби, Срби Аријевци, а не било какви и било чији Срби.

О србском становишту мора да брине србско духовно племство, србска духовна аристократија, а то су они расни Срби који мисле србски, осећају србски, сневају србски, говоре и пишу србски и, надасве, они који живе србски – они који живе по Законима Звезданог Рода.

Немајући у минулим вековима никакво своје – србско – становиште, немајући никакву своју животну,  философску, духовну, културну и расну поетику, ми смо само улудо гинули; не толико зарад себе, колико зарад неких лажних јужнословенских народа који су нам, након ослободилачких ратова, вазда забадали нож у леђа.

Ми морамо да се ослободимо наших вековних омаја и илузија, да неки народи, које смо до јуче сматрали братским, нису из Нашега Јата, нису од Нашега Рода.

Хрвати, Македонци, Бошњаци и Монтенегрини нити су икада желели нити ће икада пожелети да живе у братској заједници с нама и, то ми морамо, темељно и темељито, да освестимо и разјаснимо једном засвагда.

Наше Братство – то је Братство Белих Срба, Хиперборејаца и Аријеваца!

Јужнословенство и југословенство – то бејаше наша вековна омаја, илузија и опсена коју смо скупо, и прескупо, платили, крвљу и душом.

На концу, могли бисмо и овако рећи: СРБСКО СТАНОВИШТЕ ЈЕСТЕ ЈЕДАН РАСНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ БЕЛИХ БОГОВА.

 

 

 

Нема већег непријатеља од страха!

 Страх нам заледи и затвори све чакре, све жвирове, све енергетске, духовне и животне протоке, и направи нас живим мртвацима, лешинама и љуштурама, без душе, духа и свести.

Данима слушам од разних људи, освешћених и неосвешћених, приче о томе, како нас, ето, даноноћно прате, уходе и шпијунирају преко интернета, преко свих друштвених мрежа и, како морамо да стрепимо и да се чувамо – не знамо од кога, или, можда, од свакога!

Тај страх, као и сваки други страх, није само опасан, већ и погубан.

Хајде здраворазумски да размислимо, и освестимо.

Претпоставимо и да постоји једна планетарна служба која надзире, уходи, шпијунира све нас, све људе који су било где у свету умрежени у многе и различне друштвене мреже – шта мислите, колико би шпијуна и жбирова требало да има таква служба?

Најмање једну милијарду, високо интелегентних људи!

А знамо да цела Америка скупа са Европском унијом нема ни један милион високо интелигентних, самосвесних и самобитних људи, већ су све то медиокритети и дебили.

Па како онда медиокритети и дебили могу нас, Беле Србе и Аријевце, надмоћне и високо интелигентне, да прате, уходе и шпијунару, кад ни о себи самима благе везе немају!?

Србска ведска и аријевска надмоћ присутна на сваком пољу и на свим ступњевима Присуства и Стварања, тако да нема никаквог основа за страх.

Уосталом, интернет као и космонет, није у власништву људи, а поготову не бесловесних људи са Запада, већ је то изум и дело Белих Богова које су они – преко Тесле, Белог Србина – нама на ползу и радост предали.

Кажем вам, без стрепње, зебње и страха користите слободно све друштвене мреже, али, наравно, са сврхом и смислом, тако да се сутра не постидимо пред својим Боговима и Богињама!

 

Ко год спремно иде где се битка бије,
свако заслужује да се јунак зове,
али нико тако као мегданџије.
Они само као победници слове!

Ту удара само један на једнога:
мере сваки покрет, сваки израз лица,
немајућ’ се уздат више ни у кога,
осим свога срца, главе и мишица.

Знају, само један од њих ће да живи,
а другоме иде са рамена глава.
Једноме ће цели народ да се диви,
a другоме нестат’ чак и стара слава.

Ниједна земља нема мегданџија,
којима би могла тако да се хвали,
колико је имала и има Србија.
Тешко би све од њих сада набројали.

Од нашег Милоша, славног, Обилића,
Бановић Страхиње, Високог Стефана,
Лексе Саичића и Јанка Катића,
па до Хајдук Вељка, Курсуле Јована,

Јанка Митровића – Јанка од Котара,
његовог сина, Јанковић Стојана…
Од таквих се људи слава рода ствара,
наша историја тако је писана.

Сваки од њих мог’о би свуд’ бити први,
у свакој војсци… Они су надљуди,
а твоји су преци, њихове си крви.
Зато се потруди. Раван њима буди!

-књига“Путевима Славе“-

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине

Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана

Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца

Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука

 

 

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном

Он – велики мудрац ратник песник и чувар

Муза вилана играча свирача сврхолуталица

Првозаштитник ледених вила са руба света

Увек је ту када из Потке Стварање извире

 

 

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим

Дајбогом охрабрен и живом водом напојен

Када опојна свирка утихне вратићу се кући

Сакупићу – одабраћу свирце планете Гандарве

И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

 

 

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора

Из жуте нотаре одабраћу песме  – благослове

Када Месец свој круг богатим благом напуни

Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће

И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

 

***

 

О харфо харфо !!! Која је твоја права природа?

Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

-2016.година-

 

 

 

Србско становиште је посве различито од свих других националних становишта међу европским и светским националистима, а различито је, превасходно, како по хоризонталној ширини, тако и по вертикалној дубини илити висини: увида, сазерцања, светоназора, мирозренија, животне и стваралачке поетике, те личне и родовске самосвесности и самобитности.

Сва ина, не-србска и туђинска, становишта јесу тескобна и ускогруда, искључива и шовинистичка, задојена мржњом и нетрпељивошћу према свему другом и другачијем.

У самој бити, и суштаству, србско становиште јесте физичка и метафизичка синтеза СРБОФИЛИЈЕ и КОСМОФИЛИЈЕ  – СРБОЉУБЉА и КОСМОЉУБЉА.

Из србског становишта мора да исијава Љубав према Роду и РОДУ: према Роду на Мидгард-земљи, као и према Великом Роду у Васељени.

Стога, србско становиште није само политичко, геополитичко или историјско, већ метаполитичко, метагеополитичко и метаисторијско, а то значи: културолошко, митолошко, космолошко, космисофијско, мисионарско и есхатолошко.

Све овде изнете туђинске појмове дужан сам, као ведсрбски песник, и да посрбим, односно, да све то кажем ведсрбским речима, по србски.

Србско становиште јесте становиште Србске Велике Расе, Расе од чије расне самосвесности и самобитности зависи и опстанак Света у најширем значењу те речи.

Пре свега, морамо и ово да разјаснимо: Србство није појам за нацију, но за Расу, за Велику Звездану Расу, те стога сматрам, да многи србски родољуби греше када себе називају националистима, зато што уз Србску Велику Расу не иду никакве националне одреднице, већ расне!

Нације су Ватиканске и паразитско-гмазовске творевине, и увек се заснивају на нетрпељивости и мржњи, на себичности и саможивости.

Србство, Белосрбство, није створено нити у Ватикану нити било где другде у свету, већ је РОЂЕНО из самог Бића и Суштаства Великог Звезданог Рода, те је ОНО отуда: човекољубиво, богољубиво, космољубиво и животољубиво.

(Посвећено мојој вечној љубави А.)

Моја срећа је у томе 

Зато што имам тебе крај себе,

Зато што ме држиш у целини

 

Ти си оно што ме покреће

Зато што крај тебе имам снаге 

Зато што не дозвољаваш лепоти да нестане

 

Мени си потребна само ти

Зато што нас засмејеш када смо тужни

Зато што крај тебе и лепше сањам

 

Зато што…

Зато што…

 

17. коледара, 7526. године

 

 

 

Сви смо ми ратници у овоме свету.

Ратујемо без престанка, на разне начине.

Ратници су и они који кажу, и којима се чини, да нису ратници, јер нератника нема, ни у овом нити у иним световима.

Живот је непрестани рат, непрестана борба, непрестана битка.

Све што живи, мора и да ратује.

Постоје две посве опречне и супротстављене врсте ратника у свим световима, у свим пространствима: оних који ратују против других, и оних који ратују против себе, са собом.

Прва врста ратника је кукавичка; то су слабићи који све своје проблеме виде у другима, пресликавајући их на друге; јер им је много лакше да ратују против других, него са самима собом, против самих себе.

Другу врсту ратника чине пробуђени и освешћени, и њих ја зовем ратницима светлости.

Они од самог почетка па све до свршетка, ратују против себе, са самима собом.

Та врста ратовања је неупоредиво тежа и болнија од прве врсте војевања. 

Такво војевање није за кукавички и слабићки несој.

Они који кроз све своје животне токове ратују против себе зову се још и аватарима.

Реч АВАТАР значи ГОРЊАК – онај који је дошао из Горњих (Вишњих) светова.

Свако се од нас, пре или доцније, умори од ратовања.

И, свако од нас, пре или доцније, пожели да утоне у космички сан, како би одморио душу напаћену од непрестаног ратовања.

Тај умор од непрестаног ратовања, у последње време, осећам и ја.

Просто сам пожелео, срцем и душом, да утонем у космички сан од неколико векова, те да душу своју одморим од силних битака и бојева.

Присећам се свих својих битака, не само у овом животном току, већ и у ранијим животним токовима.

Имам тај дар од Богова и Творца, од Оца и Мајке, да могу да сагледавам и сазерцавам све своје животне токове, да видим себе кроз тисућлећа и еоне, под разним именима, ликовима и обличјима, али о томе никада не причам.

Оне своје највеће и најтаниније дарове морам да скривам од света и људи, зарад својега мира.

Ако ме нешто и упитају, ја им кажем да ништа не знам, и онда ме они остављају на миру.

Од ведских мудраца научио сам, још у раној младости, да глумим незналицу.

Такве су у Русији у давнини звали јуродивима.

Ко год жели да узраста и напредује, мора да глуми незналицу – јуродивог.

Једини свој дар који сам обелоданио – то је стварање поезије, јер тај дар је некако најблагодарнији и најблагороднији.

Песника нико ништа не пита, од песника нико ништа не очекује, и – миран си!

Сви задовољни, а ти си миран, у тишини и шутњи, у тиховању.

 

 

Реч љубави не кажеш

ни срце твоје не куца више

у твојим очима бола нема

и неће видети одраз свој.

Непријатељима експлодирало срце изнутра

и крв по телу и бол не тече

и живот кап по кап од тебе

дно хладно заиста жели.

Ти си била светлост за мене

и то светло загрева душу

одмах је постала празна без тебе

у тами обавијено црним велом.

Непријатељи су били у стању да преживе

што ти као војник у рату би са њима

Ти си маштала да живиш

и видети свет победе маштала си.

Ти ниси тражила добро за тебе

Твој живот кап по кап си давала

и најважнија ствар била је за тебе

да живот и даље цвета.

Ти си мени пуно помагала

Ти много људи сама си носила

душевном светлости пут им осветљавала.

и многим људима живот спасила.

Непријатељи су осујетили летњи план

они су хтели домовину у рушевинама

и милионе живота положити

и душу руску убити.

Страх од Руса свет зао

њихов сан је руску душу убити

и ропство у свету да почне да влада

по правилима што крв пију.

То није успело непријатељима овај пут

ти си их у томе такође спречила

разјарено зло превише пута

и на теби сво зло се одиграло.

Није било могуће до мене доћи

они су одлучили ићи на тебе

очекивали да ја изгорим

и онда ме са осмехом посматрали.

Да би гледали да патим

и како потајно од свих сузе ми из очију иду

и проклињем тамне њих.

За твоју смрт они ће платити

и дуго ће се сећати дана

када сам се одлучио …да…

од њих оставим само сенку.

Ја дело наше нећу оставити

сва снага ће поново доћи

све тамне ћу зауставити

Ја ћу дело до победе довести.

У светлу победе имена

победа у твоје име

Ти си осветлела све зоре

осветлела….себе…угасила.

Николай Левашов, 14 ноября 2010 года, 2 часа 42 минуты утра