Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.

 

Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.

 

Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.

 

Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.

 

Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Број материје, Земље. Окружен је, поред свог знака – „земља“, са још три елемента – „ватра“, „вода“ и „ваздух“.

На свим древним цртежима или керамици, огранично земљиште се увек приказује као четвороугао. На трипољским женским фигурама, симбол плодности је приказан у облику ромба, подељеног крстом на четири дела, унутар којих је постављена тачка.

 

 

Четири стране света – север, југ, исток и запад.

Четири смера – напред, назад, лево, десно.

Четири годишња доба – пролеће, лето, јесен, зима.

Сходно томе, четири сунчане фазе, а такође и четири основне мечеве мене.

Четири фазе раста човека – детиљство, адолесценција, младост, зрелост.

Четири крвне групе.

Славенски Бог Световид у Аркони на острву Рујан (сада са називом Рüген) је имао четири лица – по једно за сваку страну света.

Најстарији симбол четвородимензионалности је једнакострани крст, који је дуго био повезан са оријентацијом у простору (координатни систем).

Четири основне сунчане фазе су означене на древним календарима, као дани солистицијума – пролећа, лета. Јесени и зиме.

Дан пролећне равнодневице је обележен једнакокраким крстом, понекад са закривљеним крајевима. Одатле је проистекла сваскика, као знак покретног светла.

Обраћање на четири стране света, раскрсницу чине четири пута – тачка на којој су обављене важни магијски обреди и ритуали. У древним временима, на раскрсници, је постављена посуда са пепелом покојника. Касније су их заменили иконицама. Али суштина остала иста – благослов путника било који пут да је изабрао –   било која страна света –  било који пут земље.

Број четири развија и допуњује тројку, позајмљује од тројке вољу за дејством,  користи је разумно и развија.

Четворка ограничава хаос, доноси ред и инспирише сваки напредак.

У астрологији одговара Јупитеру, планети одговорној за развој.

Питагорејци су то сматрали симболом свемира, светим бројем и заклињали му се.

Четворка – то је број савршенства у физичком свету, јер манифестује примарну креативну моћ, односно јединицу везану са испољавањем божанског принципа изведеног из тројке. Илустрација овога је циклична природа манифестације четворке јављања у природи. Имамо четири сезоне, четири фазе Месеца, четири правца света, четири дела дана и, наравно, четири главна елемента: ватра, вода, ваздух и земља.

Дакле, четворка – представља симбол манифестације духа, мисли, тела и душе у превазилажењу четири елемента кроз рад и стрпљење, оличење идеје у стварима.

Четворка – такође је способност живота у хармонији са природом и њеним елементима, прилагођавање променама годишњих доба и деловима дана. То је уметност складног суживота са окружењем у коме живи особа, што се може приписати како у људском окружењу, тако и другој деци Мајке Природе: биљкама, животињама, стенама, водама итд.

Број четири је такође симбол интелектуалног развоја, стицања знања и проширења умних хоризоната. То је способност сталног учења у схватању материјалног света и прилагођења животу на Земљи.

У негативном смислу, четворка може означавати дивљаштво, незнање, ограниченост искључиво материјалне сфере живота, јер је четири уметност одржавања у равнотежи свих принципа људске психе.

 Неафирмисана (тј. недостатак) четворка доводи до недостатка интереса, уског погледа, склоност сталног очекивања опасности која убија било коју иницијативу.

Избор: Алекс Финист

Извор- фејсбук страница-Модгард земља и тајне око ње-

Дубоко унутар земље – мајке  

Путем поред драгих кристала,

Поред руда злата и сребра

Одаје моје су   –  немају  врата

 

Поглед ту прозор отвара

Поглед на небо звезданог сјаја

И  млађано  сунце  јутра

 

Ту тече река златних капи

Језеро што у плавом ствара

Извор јој круг – камен  наизглед меки

Где се са Перуном проговара

 

Зидови дуги сјајни  приче су  од давнина

О животима прохујалим  до данашњих дана

Слика је свака живот по један

У времену уклесан  у раму знамен

Свака сам била једном  ја

Понекад  себе и непрепознала

 

Поглед у безкрај плаветног неба

Срцу радост и игру доноси јер

Колико јуче  о свему не знадох ништа…

 

..извод из песме О д а ј е …

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Перунове Веде имају дванаест ступњева, дванаест слојева, дванаест овоја Знања Богова, и подсећају на пергамент на којему су више пута, у више слојева, исписивани различити текстови. Такви пергаменти на којима су у више наврата, овоја илити слојева поновљени записи, зову се палимпсести, а реч палимпсест управо то и значи: поновљено стругање илити поновљено писање.

На нижим ступњевима Знања Перунових Веда налазе се Родослови и Предања наших Предака Богова, а на вишим, а поготову највишим ступњевима, смештана су Знања о Самим Знањима, о Творчевој Стваралачкој Свести као Извору и Увору Знања.

Највиши ступањ Перунових Веда говори о нашој без-смртности, о нашој вековечности, о нама као успаваним Боговима и Богињама – који морају да се пробуде, јер им је то дужност.

Ти успавани Богови и Богиње (а то смо управо ми – битни и сушти!) буде се изравно преко-и-кроз Знања Перунових Веда.

Живот Богова и Богиња јесте Живот Љубави и Стварања, стога се и наше буђење и освешћивање одвија преко Љубави и Стварања.

Упамтите: нема никаквог напретка у овом животу, у овом животном току и на овом развојном ступњу, без Љубави и Стварања.

Кад већ говоримо о Стварању, онда морамо и да разјаснимо: шта је Стварање, те из чега происходи Стварање.

Стварање происходи из освешћене и свесне Љубави, али Љубави која је прикључена на Творчев Извор Љубави и Стварања.

Стварање је Стабло, Вертикала Дрвета Живота, а Стваралаштво (поезија, сликарство, музика, архитектура, итд.) то су гране илити сфере Стварања.

Како се повезујемо са Стварањем, са Дрветом Живота?

Повезујемо се преко Стваралаштва: кад стварамо поезију, слику, музику, скулптуру, грађевину и, надасве, кад рађамо, подижемо и васпитавамо децу. 

Све што стварамо, све што чинимо, деламо и радимо мора бити освешћено и прожето Творчевим дејствима, најтананијим енергијама Љубави.

Било да стварамо поезију или музику, било да водимо љубав са љубљеном особом – све су то различни, али у суштаству једни те исти – чинови Стваралаштва, када смо, уистини, повезани са Извором Стварања.

Стога је веома битан, а свакако и сушт, и сам чин вођења телесне, чулне или плотске Љубави, јер тренутак оплодње, тренутак зачећа – сједињења мушког и женског начела – јесте Тренутак Самог Творчевог Стварања.

Од тога зависи, да ли ћемо рађати Децу Светлости, или, пак, некакву другу децу!

О овоме се нигде у свету не учи, јер су таква Знања, Знања Богова, одавно забрањена.

Зашто су забрањена?

Па управо стога, да би се рађали медиокритети, идиоти, дебили, злочинци, те будуће бесловесно робље паразита и гмазова.

Сада разумете, и схватате, зашто вам ја све време говорим: пишите песме, пишите приче, сликајте, певајте, играјте, плешите, и, ако сте млади, рађајте децу!

То је Унутарњи Пут који вас води ка Успењу Богова, ка Узрастању до Богова и Богиња, до Извора Живота, Извора Творчевог Стварања.

Сви други и сви ини путеви у овоме свету, гле! у бити су стрампутице и беспутице.

 

И време, бреме

Све је то моје

И дланом и сузом може обоје

Не можеш судбу ни тугу смети

Са пута, стазе живота мога.

Стала сам нема нит тамо нисам

Не да ми душа туђему Роди

Све су ми коцке баш складно клизе

У реду нису домине нове.

 

Падам мој Роде знам нисам крива

Оптужбе стоје беле су боје

Ја сузе своје нећу Вам крити

Не жена што сам

Већ биће то је.

Прелазим, газим снове и дане

Тешка је песма од мога кова

Уздахнем, падам боли даљина

Ништа не фали ал празнога хода

 

Морам да крадем тих седам миља

У једном уздаху корака мога

О Роде родни без тебе нисам

Ни мајка, жена на овом свету

 

 

 

 

 

Пео сам се на много предивних планина

Најпре на Орлову родну и Јелицу дугу

И Лис Овчар Каблар Рудник Ртањ Радан

Стару и Суву планину Авалу Копао – Ник

Озрен Миџор Мироч Троглав Чемерно

Златибор Златар Јавор Дурмитор Острог

Алпе Карпате Перунове густе планине…

 

 

Све планине видим као једну – огромну!

Расте из језгра Тере пуни је дух стварања

Пробада небо високо у Срце Сунца упире

Пуна је цитрина рубина смарагда лаписа…

Јабланова јела борова оморика храстова…

Кртица слонова делфина вукова орлова…

Царства духова вила анђела људи богова…

 

 

Из става лотоса расцветалог –  шаљем суштину

Од језгра ка језгру одлучно и са пуно љубави

Радости нежности храбрости срцем љубећи

Прелазим црвену жуту оранж и зелену црту

И љубичасту и плаву уз песму о СвеЉубави

Корацима боговођеним прелазим индиго црту

Поље белих ружа и руднике сребра и злата

 

 

Сушт са рубином храстом вуком и Перуном

Улазим божанствен у Дајбожје – Свебожје

-2016.година-

 

 

 

 

Ведско Знање јесте Знање Богова, Знање Творца, Оца и Мајке, Знање Стварања.

Стварање је темељ Живота и свега што у Животу јесте и бива.

Надаље, Ведско Знање јесте Знање о Самом Знању, Знање о Свести и Свесности Тајне и Уметности Стварања.

Перунове Веде нису само Повесница, само Предање – како то површни и неосвешћени мисле – већ много више, шире и дубље од тога – то је Знање о Извору и Увору Знања, Знање о Безкрају и Вечности Знања.

Стварање је, такође, и темељ Љубави, будући да никакве Љубави и нема изван Стварања.

Љубав изван Стварања је само опсена, омаја, илузија и сенка Љубави.

Сви смо ми у младости заваравали и себе и ближње, умишљајући да ћемо добити или наћи Љубав негде тамо, – не знам где! – изван Стварања.

Ми смо се тада, услед незнања и неосвешћености, качили за илузију и сенку Љубави.

А потом бисмо очајавали и јадиковали, туговали и патили, када би, у једном трену, сенка Љубави некамо ишчилела и заувек нестала.

Наравно да је нестала, и наравно да је морала да ишчили, кад је била само пуста сенка без игде ичега битног и суштог у себи.

Можемо и овако рећи: Ведско Знање јесте Знање о Вечном Присуству Човека у Вечном Стварању.

Човек се само на два начина испољава и пројављује као Сушто Творчево Биће: кроз Љубав и Стварање; иако су Љубав и Стварање толико међусобно прожети и повезани, да се скоро и не могу раздвојити.

Зато сам вам, пре неки дан и писао, да живите Љубав и да будете заљубљени!

Када живите Љубав и бивате заљубљени, ви сте тада повезани са Извором Живота, Извором Знања и, надасве, у Самом Језгру Стварања.

Живите Љубав и бивајте заљубљени, без обзира да ли имате двадесет или седамдесет година, зато што Љубав и Стварање не знају за године, нити их уопште уважавају.

Све нас су, још од ране младости, учили и васпитавали (у незнању су нас и учили и васпитавали, па смо стога такви какви јесмо!), да су Љубав и заљубљеност само за младе, те да нам после младости не следује више ништа, већ само да шутимо и мучамо као биљке.

О, Господе! какво лудило и каква бесловесност људи који преживљавају и прежвакавају у тамници незнања!

Зато и кажем, да ова западна, паразитска и гмазовска цивилизација, цивилизација мрака и незнања, мора да нестане, како би могла, на њеном месту, да се створи једна истинита и истинска Цивилизација Знања, Љубави и Стварања.

Упамтите: Љубав и Стварање иду упоредо, јер и јесу Једно Те Исто – Једнота.

Где нема Љубави, ту нема ни Стварања и, надасве, тамо где нема Љубави и Стварања, ту ни Живота нема!

Свеједно је колико година имате – ви морате да живите Љубав и Стварање, јер ћете само тако, и никако другачије, БИТИ ИСТИНСКИ ЖИВИ.

На пропланку,

под звездама,

плавих ока,

вита стаса,

у хаљи од месечине –

што на ветру лелуја се

попут меке паучине –

гле! лепојка,

вила горска,

свуноћ плеше плес заносан,

уз свирале

и уз гајде,

понад горја, витог борја,

до освитка праскозорја

про руја

у прасак зорја,

про руја

у прасак зорја.

 

 

 

Наш ЖИВОТ је ВЕЧАН, и у нашем ЖИВОТУ сваки ТРЕНУТАК јесте ВЕЧНОСТ.

Живећи у ОВОМ ТРЕНУТКУ, ми живимо у ВЕЧНОСТИ.

Оно што називамо ВРЕМЕНОМ, то су, уистини, само ОСПОЉЕНИ ТРЕНУЦИ ВЕЧНОСТИ.

Када смо УНУТАР СУШТАСТВА ВЕЧНОСТИ, тада је СВЕ ВЕЧНОСТ.

А када изиђемо из СУШТАСТВА ВЕЧНОСТИ, тада САДАЊЕ ТРЕНУТКЕ ВЕЧНОСТИ доживљавамо као ВРЕМЕ.

ВЕЧАН ЖИВОТ ПОСТОЈИ ОДУВЕК И ЗАУВЕК.

НЕМА НИ ПОЧЕТКА НИ СВРШЕТКА.

МИ НЕ ЖИВИМО ЖИВОТ У ВРЕМЕНУ – ЗАТО ШТО ЈЕ ВРЕМЕ ОМАЈА И ОПСЕНА – ВЕЋ У ВЕЧНОСТИ.

ИСТОВРЕМЕНО: И МИ ЈЕСМО У ВЕЧНОСТИ, И ВЕЧНОСТ ЈЕСТЕ У НАМА.

КАКО ГОД МИ НЕ ПОСТОЈИМО БЕЗ ВЕЧНОСТИ, ТАКО НИ ВЕЧНОСТ НЕ ПОСТОЈИ БЕЗ НАС!

 

 

Реч ПАГАН(ИН) долази од ведсрбске речи ПОГАН(ИН).

Све речи преузете из ведсрбског, из језика мајке, искривљене су и извитоперене, јер народи нижих раса немају тај божански говорни апарат који имају Бели Срби, те је, стога, разумљиво да накардно и посве наопако изговарају сваку нашу свету реч.

ПОГАН је нешто одурно, одвратно, настрано, неприродно и животињско, нешто што је посве страно словесном и божанском бићу.

Зато одавно говорим младим родноверним Србима, да никада за себе не говоре да су ПАГАНИ, јер, ПАГАНИ, зацело, нису!

У ведсрбском језику има толико узвишених, дивотних и божанских речи које можете користити унутар својих духовних заједница, тако да би реч ПАГАНИН-ПОГАНИН требало заувек да избришете из свог речника.

Народи који нису од Рода Белих Срба, заиста, појма немају шта значи реч ПАГАНИН, па је зато употребљавају, мислећи да су том речи нешто узвишено исказали.

Ко год вас назове ПАГАНИНОМ, знајте да вас је увредио и понизио до СКОТА, јер му је то и била намера!