Драган Симовић: Песма о Србији које нема
Србију је готово немогуће
одбранити и сачувати
од самих Срба!
Први пут,
у повесници човечанства,
један народ
разара и уништава
властиту државу.
Први пут,
у светској повести,
један народ ратује
против самога себе
до потпуног истребљења.
То –
нити је било,
нити ће игда бити!
У овом народу,
за који негда веровах да је мој,
ја сам туђинац на земљи туђој.
Нити је ово мој народ,
нити је ово моја држава,
нити је ово моја родина!
А, можда, ни ја –
нисам више ја!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Eх, колико нас, Белих Срба и Белих Србкиња, се управо овако осећа, у овоме трену и овоме часу… 😦
Reblogged this on СРБски ФБРепортер.
http://www.komanda-540.blogspot.com/2015/08/oni-sumom-mi-drumom.html
У сваком народу, па и у српском, мало је мудрих људи, а за најмудрије дефетизам као став не постоји. Најнижи су и најгори и имају најмање одговорности, јер су најглупљи. Они су само маса коју неко обликује: Срби или несрби, њима је свеједно јер они не виде даље од десет метара испред себе и првог тањира до себе. Срби су добар материјал -жилав и тврд, јер су га ковали мудри владари вековима, али само материјал… До нас је да га задржимо и створимо добре коваче, који ће од њега исковати најмоћније оружје.
(Горан Полетан)
Безвредан или јако вредан ?!
изабрао: Дамир Барушић
Једна прича говори о младићу који се обратио мудрацу за помоћ рекавши му:
“Долазим, учитељу, јер се осећам тако безвредним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глупав. Како се могу поправити? Шта могу учинити да ме више цене?”
Учитељ му је, и не погледавши га, рекао: “Баш ми је жао момче. Не могу ти помоћи будући да прво морам решити свој проблем. Можда после…”. Мало је застао и додао: “Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.”
“В… врло радо, учитељу”, оклевао је младић осећајући да је опет обезвређен и да су његове потребе запостављене.
“Добро”, наставио је учитељ. Скинуо је прстен који је носио на малом прсту леве руке и пружајући га младићу, додао: “Узми коња који је напољу и одјаши до пијаце. Требам продати овај прстен јер морам вратити дуг. Мораш за њега добити најбољу могућу цену и немој прихватити мање од једног златника. Иди и што пре се врати с тим новчићем.”
Младић је узео прстен и отишао. Чим је дошао на пијацу, стао је нудити прстен трговцима, који су га посматрали са занимањем док им младић није рекао колико тражи за њега. Кад је младић споменуо златник, неки су се смејали, други су окретали главу и само је један старац био довољно љубазан да му објасни да је златник превредан да би га добио у замену за прстен. Неко је хтeо помоћи те му понудио сребрењак и бакрену посудицу, али младић је добио упуте да не прихвати ништа мање од златника па је одбио понуду. Након што је понудио прстен свима које је срео на пијаци, а било их је више од стотину, скрхан због неуспеха попео се на коња и вратио се. Како је само младић желио златник, да га може дати учитељу и решити га бриге како би напокон добио његов савет и помоћ!
Ушао је у собу. “Учитељу”, рекао је, “жао ми је. Не могу добити то што тражите. Можда сам могао добити два или три сребрењака, али сумњам да ћу икога моћи заварати у вези с правом вредношћу прстена.”
“То што си рекао веома је важно, млади пријатељу”, одговорио је учитељ. “Најпре морамо сазнати праву вредност прстена. Поново узјаши коња и иди у златару. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш продати прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али ма колико ти нудио, немој му га продати. Врати се овамо с прстеном.”
Младић је опет узјахао коња. Златар је прегледао прстен уз светло уљане лампе, погледао га кроз повећало, извагао и рекао младићу:
“Реци учитељу, момче, да му, ако га жели одмах продати, за прстен не могу дати више од педесет осам златника.”
“Педесет осам златника?!” узвикнуо је младић.
“Да”, одговорио је златар. “Знам да бисмо с временом за њега могли добити шездесетак златника, али ако га хитно продаје…”
Младић је узбуђен одјурио учитељевој кући и рекао му шта се догодило.
“Седни”, рекао му је учитељ након што га је саслушао.
“Ти си попут овог прстена: прави бисер, вредан и јединствен. И као таквог те може проценити само прави стручњак. Зашто идеш кроз живот желећи да неко небитан открије твоју праву вредност?” И рекавши то, поновно стави прстен на мали прст леве руке.