Јадиково нисам, што ме ране боле,
Ожиљци ратнички, не зна им се броја,
Kад сам у бој пошо рекао сам мојим:
– Не роните сузе, никад за Хероја!

Знале би ми груди, да жицну и пецну,
Душа да заиште, повратак ка дому,
Ал ипак у себи слушао сам жицу,
Вена проговори: „Остат ћеш у боју!“.

Kлањале ми руке, по кадкад надоле,
Само никад снажне, док ту пушку држе,
Склапале понизно, док се Богу моле,
Хватао их зором, где се хладне грче.

Свака ми мисао, беше растрзана,
Знојне капи стално, падаше низ чело,
Сам једна заклетва, остаде признана,
“Отаџбину брани, жртвуј своје тело!”

Нисам чуо вапај, да се кући вратим,
Ни све речи мајке, тужни плач сирене,
Само зарад земље, мого сам да патим,
Иако ми фалише, топле руке њене.

Сви су брзи дани, мени текли споро,
У борби ил рову, блату или крви,
Стражарећи већма сваком раном зором,
Гледајућ свитање како сунце грли.

Желео бих тада, да све стане немо,
Непокретност исках од планете ове,
Иако сам се дуго, за ту битку спремо,
Рат и после рата, у ватру нас зове.

Бранио сам рода, рођене, незнане,
Блиске срцу српском, крви исте – браћу,
Горке сузе беху, сваком од нас дане,
Рођен као Ратник… Борим се, но шта ћу!

(За све немире, тешка сећања, горке дане…
За све ране: кaкo видљивe, тaкo и oнe унутaр груди!)

Фото: Фототека Србског Журнала