Вечерњи сутон.

Кроз широм отворен прозор,

 из модрих крошања липа,

 допире, складно и умилно,

 зрикање зрикаваца.

Сам, и све самљи,

 седим у соби,

утонувши у своје мисли

 што на лепршавим крилима снова

 долећу однекуд

 из дубина

неких тајанствених светова.

Нека ме туга и сета

изненада лецну,

а ја не знам што!

(Велики Гај, 21. гумника 7523/2015. године)

Гледам из  каменом зиђене куће…

Јутрос је Сунце нашу земљу

Пуну много горких јабука

 Јако лепо прозрачило

 

Ох, Преумнијење – нема илузија!

Из чашице излетело време

Поубијаћу све ножеве

Који се нађу на  моме путу 

Пијења Воде целог Господа

Све је лепо, красно и дивотно

 док је у сновима и визијама нашим,

 али чим изиђе

из наших снова и визија,

 и објави се у свету

као остварење наших снова и визија,

тада То није више То,

као што ни Ми

нисмо више Ми!

Знати, а не знати!

Има тренутака кад знам да знам; тренутака кад не знам да знам; тренутака кад не знам да не знам.

Знање и незнање иду упоредо.

Преплићу се и прожимају.

Још сам у раном детињству осећао страх од незнања.

И данас се, још увек, плашим незнања, као у раном детињству, кад сам се на сваком кораку сретао с незнањем.

Некада тај страх од незнања бива толико велик, да ми се учини да ћу полудети!

Често се питам: ко је у мене, и зашто, усадио толики страх од незнања?

Овако је говорио мој отац,

 који је два пута,

у свом веку,

имао блиски сусрет са смрћу:

Сине,

не плашим се смрти,

 јер сам јој два пута гледао у очи,

 већ се плашим лошега живота.

Најстрашније је

живети живот без икаква смисла.

Немојте ме неверни братити са небраћом
терати да се смејем пред отаџбине недаћом
понос добих силни с рођењем у крви
да не даднем злослутној руци да ме мрви

Пркосни се рађамо за слободу гинемо
одмах наше победе у небо да винемо
знаће хуља тада погана и проклета
српска земља не сме бити продана и отета!

Нећете нас натерати да погнемо главе
да бирамо пут пораза уместо пут славе
не могу нам неверни о вери говорити
Србин вам се неће никада покорити

Војводино наша о равницо мила
ти српска остајеш јер српска си била
деценије твоје милују те опет
ко те отме Србину нека буде проклет

Заиста, није важно

колико година

у овоме свету живимо,

већ како живимо,

и зашто живимо!

Ако живимо са Смислом,

и тежимо ка Највишем –

зар је онда важно

колико ћемо година провести

у овом привидном свету?

Лирски записи из Акаше

Предање, Мит, Повест, Повесница, Паметарница, Историја, Традиција, Прича, Бајка – то је Прошлост.

Наша Прошлост, Прошлост Нас Белих Срба, јесте веома богата, јесте најбогатија: од свих раса, родова, племена и народа на Земљи.

Зато што смо Ми – Сам Почетак.

Од Нас и са Нама – Све Је Почело.

Ми смо Звездана Бела Раса; Ми смо Бели Богови (и Богиње) који Смо се низвели на Земљу.

Ја сам то истраживао и изучавао годинама, на многа лета, и та сам Знања и Сазнања сабрао, обрадио и разврстао у свом унутарњем бићу и, наравно, заокружио.

Илити, да употребим туђицу: апсловирао!

(Апсолвирати значи: заокружити нешто!)

Од пре неколико година то више не истражујем.

Ја сам Песник, а Песник није Повесничар, није Историчар, већ је Песник – Вилењак: онај који иде Напред и Навише ка Садашњем Тренутку Вечности, ка Вечноме Сада.

Мене занима како се наша Прошлост одвија у Садашњости; како се прожимају Прошлост и Садашњост; како Прошлост прераста у Садашњост.

Све оне Податке које сам некада давно сакупљао и обрађивао из земаљских извора, Сада проверам у Акаши.

А Акаша је Извор Свих Извора; Акаша је База; Акаша је Мајка Свих Података, свих Објава, свих Вести, свих Информација.

Сликовито речено: Акаша је Оригинал, а све што на Земљи налазимо ( по разним библиотекама, музејима и архивама) – то су копије, често и копије копија.

У Вишим Световима, у Вишим Сферама Постања и Присуства – све је Садашњи Тренутак; нема ту ни Прошлости ни Будућности, већ Само Вечно Сада.

Кад уђете у Акашу, ви гледате филм.

Да, уистини филм!

Буквално, видите на филму све што се икада збило, све што се икада догодило, као и оно што ће се збити и догодити на Земљи, кроз стотину или тисућу лета.

Онима који су под јаким утицајима рептилских и атлантистичких лажних учења – која се зову позитивизам, материјализам и дарвинизам – имаће мука и невоља да ово појме, схвате и освесте.

Већ петнаест тисућа година, на Земљи се у Људи убијају Видовита Знања; убија се Видовито сазерцавање Стварности, Света и Истине.

Можемо слободно рећи, да је у данашњих Људи посве убијена Видовитост, те да је, можда, само у једног јединог Човека, од милон Људи, сачувана Божанска Видовитост.

Али, са буђем и освешћивањем, враћа се и Видовитост, враћају се Видовита Божанска Знања.

Све је више Белих Срба и Белих Србкиња у којих се, полако, враћају давно заборављена Видовита Божанска Знања.

То ме радује и охрабрује!

Тврдим: да је Видовитост, данас, у овоме тренутку, најраспрострањенија међу Белим Србима.

Бели Срби уистини и јесу Чувари Божанских Видовитих Знања!

Отуда свеопшти рат против Белих Срба.

Видовитост је највећа сметња и препрека васпостављању Светског Поретка.

Све док на Земљи постоје Видовити Бели Срби – нема планетарне диктатуре!

Отуда тако моћна рептилска и атлантистичка пропаганда против Видовитости.

Сви медији, електронски и писани, имају један једини задатак, како у Србији тако и другде у свету: да Видовитост представе као шарлатанство, као сујеверје, као магију, као душевну и духовну болест.

Сви у томе учествују.

У томе и Црква учествује, и те како!

Јер, и Црква је у власти рептилије и атлантиста.

Све цркве, све религије јесу под надзором мрачних а невидљивих ентитета који преко гмазова, лихвара и атлантиста контролишу Људе.

Дарвинизам је њихов изум.

Истина, постоје ниже расе које су настале од мајмуна, али Ми Бели Срби, Ми Срби Хиперборејци, Ми Срби Звездане Расе, с тим расама и с тим врстама немамо ничег заједничког!

Дарвиназам важи за њих, само за њих, али не важи за Нас!

Преко Свести, Самосвести и Свесности свако од Нас може да поврати Видовитост, да поврати и обнови Видовита Божанска Знања, те да се преко Свести и Видовитости повеже са Акашом.

А тада је већ – све једна песма дивотна…

Ви то знате, само је важно да се присетите!

Слава и Част свим Белим Србима и свим Белим Србкињама, што у овоме времену посвећено дејствују, делају, чине и раде на буђењу и освешћивању Белога Србства!

Сваки Бели Србин јесте брат мој, и свака Бела Србкиња јесте сестра моја.

Ово понављам вазда и увек у своме Срцу, у својој Души, у своме Бићу.

Ово је моја мантра, моја силница, моја соколница, моја узданица.

Поштујући, ценећи, чувајући и спасавајући сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу, ја поштујем, ценим, чувам и спасавам своје Племе и свој Род, своју Породицу, па и Самога Себе.

Сви они Бели Срби и све оне Беле Србкиње, што у овоме тренутку вечности с Љубављу буде и освешћују Бело Србство, ући ће, зацело – верујем и знам! – у Сварогов Златни Ириј.

Свима њима – Слава и Част!

Лагана и лепршава

попут дашка над језером,

 гле, лепојка –

 вила бела,

посве нага;

пути светле –

меке пути месечине;

дуге власи –

зрела жита –

низа бедра распустила;

а дојке јој као шкољке,

по облини и чврстини;

 сва од пене и бисера

из језера док израња

и пут неба узвија се –

бела вила дивотница,

чије чари и красоте

не могу се опевати.

Песникова разјасница

Годинама сам био убеђен, да је ова песма заувек некамо нестала.

Данас је – гле, чуда! – пронађох међу пожутелим листовима хартије, у једном старом коферу, на тавану.

Имао сам двадесет и пет лета кад је ова песма рођена.

А то се догодило негде у пољима банатским, у пролеће, кад цвате багрем бео, 7482. године, по древном србском колодару.

Као што видите, одувек сам био опседнут, и посвећен, вилама и вилењацима!