Category: All

Драган Симовић: СЛОВЕНКА МАРИЋ – РАСНА ПЕСНИКИЊА


Словенка Марић је расна песникиња, расна ведсрбска песникиња.

Она је међу песницима и песникињама чиста раса.

Самосвесна, самосвојна, самородна и самобитна!

Песникиња Аријевка, Србкиња Аријевка.

Аријевка по Духу и Свести, Аријевка по Поетици и Песништву.

Њене песме су надахнуте, дубоке, снажне и моћне.

Словенка Марић пева Душом и Срцем, Бићем и Суштом.

Пева из Дубине, пева са Висине.

И њена Крв, Крв њених предака, пева кроз њу, кроз њену Душу и Срце.

Словенкине песме су бисери и драгуљи од речи, слогова и гласова.

Свака њена песма је или сафир, или смарагд, или рубин, или дијамант.

У њеним песмама нема шкарта, нема отпадака, но је све чисто, јасно, прозрачно, флуидно и етарично; мајсторски избрушено и углачано у оностраним песничко-алхемичарским радионицама.

До савршенства доведено!

Словенка Марић – ВЕЛИКО БДЕЊЕ


Шта вреде књиге мудрости,
брате мој.
У сваком си листу,
а нигде те нема.
И све тако,вазда од почетка:
кључну објаву Сунца
наново
свака ноћ решава и чека.
Наук прошле не прима се.
Шта вреде обзнањена просветљења.
изумитељи тајни спасења.
Лажу учитељи мудраци
да се уздигоше боголико
и оправдаше човека.
кад бди ноћ тешка људска
и прска очај и кора ко љуска,
а рука месијанска треба.
Лажу.
Међу корицама васељенске књиге
пишу се велика бдења
и мртви трагачи,
и разраста се бол света.
У зидовима Вавилона
сва су хтења и сва откровења.
Па окрени куд хоћеш ову ноћ,
брате мој,
свеједно до које обале.
Коначно, отворена је чељуст
свеколиког бдења,
без записа,
без знака провиђења.
Сам си ко Бог.
Ко први човек.
Губитак је – за сва времена.
Тајне нема. До послетка
сам на свом огњу сагори свако.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Владан Пантелић – Четврта У с к л и ч н и ц а Србици


Усккличница Првојезику и Првословима!
И ускличница надолазећем знању о прошлости,
о знању мудрих предака, и ускличница Животу,
који се пројављује кроз промисао, мисао, идеју,
говор, милозвук песме, милозвук птичјег цвркута…

П-ерун
Господар грома и стрељ –
Велике Небеске Расе учитељ
Ооој ПерунеСтрељуне!

.

Р-аСија
Замироточила земља Србија
Сваки напад са успехом одбија
Ооој РасијоСрбијо!

.

С-амилост
ПравдаЉубав у покрету –
Као Играчица у окрету
Ооој Са-милости!

.

Т-ијанија
Свесно пространство –
Ј е д н о т е тајинство
Ооој Ти-ја-ни-јо!

.

Ћ-илим
Слика Потке – Свете Материце
Божанске Мајке – Лице
Ооој ЋилимеЋилимице!

.

У-м
То зна свака духовна школа –
Идол је свих идола.
Ооој УмеНеуме!

Верица Стојиљковић – Маслачак на дар


Нада мном високе дрвећа крошње
Испреплетане им напупеле гране-
Као из неба плавога да су израсле!

.

И отвори се песмарица шумских птица
И оживеше лептири са њених корица
И загрли се Сунце са Земљом  и роди се
Маслачак удвојен из њиховог пољупца!

Драган Симовић: СУШТ ЉУБАВИ – ТАЈНА ЗЛАТНОГ ПРЕСЕКА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Хајде да диванимо о Златном пресеку.

Сви о томе диване, сви о томе пишу студије и књиге, и свако о томе има своје мишљење и своју теорију: философи, математичари, физичари, вајари, грађевинари, уметници, песници и музичари.

О Златном пресеку сви знају све, и нико не зна ништа!

Све што сам међу силним списима годинама налазио о Златном пресеку, све би се то искључиво односило на материјални, физички, вештасвени свет.

И, што сам више трагао и истраживао, све сам мање разумевао и знао, све сам удаљенији од суштог одговора бивао.

А онда сам – више не знам ни када ни како – одговор потражио у Акаши.

Одговор из Акаше гласи: сушто суштаство Златног пресека није у физичкој, материјалној Васељени, већ у Оностраној Духовној Васељени, у Васељени Свести.

Тајна Златног пресека јесте у Љубави свих љубави, у Божанској Љубави која надилази и превазилази сва материјалистичка учења, све позитивистичке науке, све материјалистичке философије,  физике, математике, геометрије и алгебре.

Материјална Васељена јесте само пресликана Духовна Васељена, тако да сви физички закони у њој бивају подређени и усаображени са Законима Васељене Свести.

Шта је Златни пресек у Духовној Васељени?

Ево песничког одговора:

Збир љубави двају суштих бића (Човека и Човечице) једнога према другом у садејству са Божјом Љубави над њима једнака је Љубави Самога Творца према најмањем суштом бићу, према најмањој Својој творевини. 

Када ми, битни и сушти, у овоме свету, међусобно поклањамо и делимо љубав једни другима, онда се та љубав не расипа – како би неки помислили – већ, напротив, сабира и увећава у Творчевој Љубави.

Сразмерно нашој међусобној љубави нараста и Божја Љубав над нама и у нама.

Златни пресек између наше љубави и Божје Љубави пролази кроз само језгро, кроз саму сушт нашега срца.

Ово потом само пренесите и пресликајте на материјални свет: на поезију, музику, сликарство, вајарство, стваралаштво, математику, физику и архитектуру, и, ето вам суштог одговора!

У Дану Сварога математика више неће бивати баук као у Ноћи Сварога.

У Дану Сварога излазимо из свих материјалистичких и позитивистичких теорија, учења и наука, и улазимо у Поље Божје Науке, у Поље Божје Свести, у Простор-Време Божјег Стварања.

БАБА


19642770_10155613637887642_4875193126873989254_n

 

‘‘…БАБА се јавља као ђедова баба, коју у маскираној поворци о Белим покладама (Рисан) представља мушкарац у женским хаљинама, са симболичним дететом на руци. Баба у овом обичају означава женског претка међу ђедовима, који представљају духове мушких предака (в. Покладни сватови), а вероватно и старинско божанство плодности, протословенско Баба, чији се траг сачувао у имену Дајбабе за једну пећину близу Титограда. У овом имену Будимир налази архетип ke (ko-ba ba „magna mater“) који би одговарао варијантама Кибелина имена Kupapas, Combabus. Назив Дајбабе везан је за пећину „под истим условима као и сва важнија места Кибелина култа, нарочито она у Анадолу и на егејским острвима“. У Босни се верује да се у свакој већој јами крије дивија баба, „која има доље све посуђе и ради све послове као и на земљи што се раде“. Можда и њене „брашњаве руке“ указују на демона плодности.
Белоруски назив баби, којем одговара и украјински дјадинки, такође означава духове женских предака. У Кучима колачиће које спремају за задушну суботу називају бабице, а у Македонији коледаре, који представљају духове предака, понегде зову бабари. У Малошишту (Лесковачка Морава) патарицу (последњи дан славе) називају баба, а преко Мораве патарица се прославља готово исто као и слава. Патарицу називају и женска слава.
ш. к.

У старословенским веровањима баба је била демонско биће. Тако се еуфемистички називало и старо женско божанство у Срба, које је имало хтоничке особине и чији атрибут може бити жаба. Њено име није се сачувало, свакако из претераног страхопоштовања према њој, али се сачувао њен еуфемистички назив Баба. Успомена на њу сачувала се у топонимима, који се односе на планине, њихове врхове и насеља: Баба је планина у Херцеговини, једна у Србији (код Параћина), једна у западној Македонији, Тресибаба у Тимоку, Бабина чука (1004) у Горњој Топлици, брдо Бабина глава у колубарском селу Дражевцу; Бабина гора, Бабин зуб, Бабино поље, Бабина ријека, Бабино језеро, Бабин дуб, итд.; Мучибаба је село код Књажевца, друго код Гњилана, поток у лепеничком селу Губеревцима (сада Борцима); село Бабе у Космају, село из XIV века код Дечана, Белобабе код Пријепоља, Бабине у Полимљу, Бабица у Косаници, Бабичко код Лесковца, Бабајић у Колубари, Пленибабе у Штавици,
Бабушница у Лужници; у Црној Гори: Бабино и Дајбабе; у Босни: Бабино село, Бабетино, Бабешница, Бабинац, Бабине и друга; у именима биљака: бабина душа, бабино ухо, бабина свила и др.; у басми:
„Пусти, баба, коњу крв и телету млијеко“; у етиолошким скаскама: Бабини хукови, Бабини јарићи који су се окаменили; босанско веровање да у свакој јами (пећини) има „дивија баба“; бабом се назива крсни
(славски) колач који се у тимочким селима ставља на сто уочи славе и не склања се док траје слављење; бабурица је подушни колачић у шумадијским селима…“ – Српски митолошки речник (Шпиро Кулишић, Петар Ж Петровић, Н Пантелић).

Драган Симовић: Чуда се вазда дешавају


И гле!

Чуда се вазда дешавају.

Јутрос ме Радмила пробуди својом Васкршњом песмом благодарном.

Песма је посвећена Брани и Ани.

Посвета песнику Браниславу Брани Петровићу и његовој Ани, вили дивотници.

Бранину вилу Ану никада нисам упознао, али Брану јесам.

Давно!

Чини ми се, негда, да то бејаше у једном ранијем животу.

И, гле чуда! ова Радмилина Васкршња песма посвећена Брани и Ани стиже ми у прави час.

На самоме почетку, када сам био млад и зелен песник, и када моја песничка звездана крила још не бејаху тако снажна и моћна, мене, младог и зеленог песника, Брана Петровић је међу првима прихватио, бодрио и соколио.

Тада је он био уредник поезије у Фронту, илустрованом листу Југословенске народне армије.

Њему се толико свидела моја поезија, да је моје песме редовно награђивао, проглашавајући их час за песме недеље а час за песме месеца.

Када смо се први пут срели – не сећам се више да ли Под липом или у Шуматовцу – рекао ми је својим дубоким гласом, гласом који долази из Срца Васељене: Симовићу, ти си рођени расни песник! Ти си чиста раса! Не слушај књижевне критичаре, књишке мољце, јер они ништа не знају! Они су медиокритети и идиоти, и, ако будеш слушао њих, свршено је с тобом! Убиће песника у теби! Слушај само свој унутарњи глас, свој песнички глас, и, следи своју звезду водиљу!

Брана је давно напустио овај свет, и сада – то осећам и знам – у Златном Свароговом Ирију ствара, пише и пева најлепшу љубавну и родољубиву лирику на ведсрбском а божанском језику.

Благодарим Радмили, песничкој вили, што ме, у рани час, подсети на Брану, иако ме јутрос, онако успаваног и скоро мртвог – у тренуцима кад не знам ни ко сам ни где сам – подиже из постеље!

Радмила Бојић: Васкршња песма благодарна


 ВАСКРШЊА ПЕСМА БЛАГОДАРНА

Брани и Ани

 

O, Брано, Браноооо, Браноооо Петровићууууу! 

Да ли познао си, Брано, песмо моја оплакана,

Какве бејаху те Анине намере – кад све друге она, Песниче,

Сахрањује – само тебе, Снаго и Утехо моја, само тебе, роде мој, она Оживљава,…. ♥♥♥

Какве год јој беху намере – благодарна ево кличем што те болног Васкрснула Ана, укрштене речи док решава!
О, Анааа! О, Анааа, Песмо над Песмама!!!

О, Брано! О Бранооо! О, Брано Петровићу,
Жив нека си ти нама Живцијат – на Радост, на Светлост, на Љубав Лучезарну што се овом песмом твојом, Дико наша, до Неба извијаааааааааа ♥♥♥

Чекамо те Збратимљени са Шумом да попијемо триста чајева са румом!
Па још када дође Зверка твоја драагааа…..
Биће то чајанка непојмљиво славна!♥♥♥

Драган Симовић: Сан о савршенству


 

 

Од када знам за себе,

сневам о савршенству

и тежим ка савршенству,

иако знам,

да савршенство

никада досегнути нећу!

Знати као Бог

и бити савршен као Бог! –

то је мој сан 

 који ме вечно прати

кроз све минуле животе.

И када умрем,

знајте да сам умро

сневајући о савршенству.