Category: All

Драган Симовић: На струнама белих ветрова


Моћне и несагледне шуме,

и зелен-плаветно небо,

у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!

Самов коментар: На истраживању Винче и нашег порекла треба још много радити


 

У Винчанској цивилизацији јесте заиста преовладавао матријархат, што је изузетно интересантно, јер није само порастао наталитет, него је то и период дугорочног мира и свеопштог просперитета цивилизације! Такав касније, није виђен. На истраживању Винче и нашег порекла треба још много радити и истраживати, и надајмо се, једнога дана, све тајне тог древног времена ће угледати светлост дана.

Треба свако на свој начин трагати за неким унутрашњим миром и духовности, свакако. Но, ако узмемо да је Винча(наши прапреци) корен индо-европске духовности и древних, сада готово заборављених знања, зар не треба посумњати да су се она расула по Европи и шире? Остала само у фрагментима на појединим местима, и код појединих култура? Док су, са друге стране код нас, она замењена кроз историју, неким другим правцима и учењима. Треба то имати на уму, и бити отворен за трагање, па сваком своје.

Тако да „духовни мени“ свакако није сиромашан потомцима Винче.
Поздрав.

Хесе: Тајанствене


У заносу,

заљубљене жене откривају

своју тајну и она је наша

за цео живот.

Јер, ако Љубав обманути уме,

ако и Жудња познаје превару,

када се сједине лагати не могу.

.

Ти и ја смо се заклели, 

и Жудња се с Љубављу стопила,

а ипак, никад ми ниси открила,

ту немирну загонетку ко си.

За мене си вечно остала тајна!

.

Онда си изненада отишла, 

уморна од мене,

и тако ми нанела последњу бол;

али део мене остао је у теби заробљен.

Кад угледам те издалека како идеш витка,

ја пожелим ту непознату лепу жену

као да једном нисмо били пар

Владан Пантелић:Цветише – игрише – плетише


Тијанија –  ожичено гумно Лакаче Шајкаче

Поноћ – утихнули људи и ветрови и керови

Нечуј – на мртвој стражи совице мудрице

Тих  – шум лаких возила метлица петилица

.

Витка седа оштроока и строга Мајка – Најка

Првослетиља одмах избудила Пајка – Рајка

Окопоноћног чувара капије бочне – источне

У први круг уређала све цветише – плетише

.

А у дуг други круг – играчице Игре – игрише

Коловођа Марица – ватроока – моја миљеница

Лежим на половини – сламе – да ме не омаме

Ја дугоцрвеноушни –вилан –ратник поглавар

.

Лаконого скокну Мара  – за Богоигру има дара

Плетиље лепе девише – игле конце заплетоше

Играју плету певају – јаку магију Мари спремају

Сад је ора тренутак!!!  – за мој пнтерски скок!!!

.

Затечена цикну Мара  – небо Тијаније распара

Цветише игрише плетише – на возила скочише

Стиснух Мару око струка  – у десници оба лука

Прескочисмо преко жице  – намигују звездице….

.

Тијанија рајски цветна – цврчци и попићи певају

Ојутрује роса и зора  – Марино око и срце сневају

Жарко Сјајко поранио  – Мари милуцка чарне очи

Пробуди је – насмеши се – загрли ме – па поскочи

 

Милица Тасић: Безлисне гране зенице


Безлисне гране зенице

на пола ти деле и

ватра се разлива

по лицу твоме.

Пробушеним очима

празнину видиш
док је жена с очима

пустињског песка љуби.

Округле јој очи

гледају кроз твоје

пужеве уши

демона што звера.

Стопала ти вире

док главом пробијаш

шарену чежњу.

Две камиле

на црвеном небу

жедне се смеју

док вечераш

на белом облаку

последњу

визију женe.

 

УКРАДЕНО СУНЦЕ – винчанска култура – део други


Временом Сунце потискивањем матријахарта постаје мушки принцип, те га тако тумачи и модерна астрологија. По мени,  пад цивилизације и креће када су женама  „украли“  Сунце.

  Када кажем други однос према звездама и планетама, налазим сличност симбола у западном херметизму, пре свега код Франца Бардона. Они су заправо схватили да се нешто дешава између планета, звезда и човека али нису предвиђали будућност, него користили знање да је заправо стварају на неком магијском нивоу. /

Први однос према времену је било сећање на период пре и после потопа. Искључујући димензију времена,  као неки битни фактор,  осим за услове сетве и жетве, једноставним животом предвиђање је било небитно.

Тако треба да буде и данас, јер човек има десетак битних догађаја у животу; рођење, смрт, добијање деце, селидбу, венчање, развод, добијање или губитак посла, здравствени биланс. Уз пар ситница не видим шта би више било битно –  како си старији,  сведеш се на све мање битних догађаја.

Сложићу се, да натална карта даје скоро савршен опис личности ( који опет може да се превазиђе вишом октавом духовности)  али замислите моћ да креирате будућност уместо да чекате догађај?  Битна разлика.  

Данас, да би се прикрила права моћ комуникације са звездама, астрологија има 14,5 милиона могућих комбинација и због тога сви разумеју астролошким језиком постхумно шта се десило и свакако налазе аспекте који су узроковали догађај, али 14,5 милиона апеката је превелика димензија за људски мозак.  

Ту нису криви астролози, ту су криви они који су стално нешто додавали и затрпавали информацијама јачајући тумачима вијуге, а не интуицију, сакривајући основну вештину, а то је управљања будућим догађајима.

Човеку је украдена тиме лична магија стварања будућности.

Већина религија је изместила Бога ван човека, па је украла Бога у човеку. На крају је медицина украла снагу самоизлечења.

Трагове Реикија, Јоге и сличних техника налазимо у срцу матријахарта и јакој свеопште присутној ЈИН енергији, што доказује најдужи период мира али и још једно занимљиво откриће. Доба винчанске културе је обележено јако високим наталитетом, јер је жена била испуњена и задовољна. То доказују открића ширих карлица на костурима жена из тог доба. Њен обавезе јесу биле сигурно тада усмереније ка деци, када је морала да познаје врло суптилне методе излечења, јер је ЊЕНИМ избором се ширило потомство. Уопштени је утисак да потиснута улога жене јесте један од разлога пада људске цивилизације, а други лежи у чињеници да се скрива права намена алтернативних знања које су поседовли Винчанци.

За долажење до Извора треба доста копања. Нечије духовно поље изгледа као ливада пуна кртичњака, Закопало се мало овде, мало онде, па после пола године зна се астрологија, поле два месеца фенг шуи, па се мало сврати и до цркве, па иницира се у Реики. На крају их сујета обмане да све знају, изађу међу људе са оним што зову знање, окупе око себе што емотивно, што ментално пољуљане личности и ето их на пиједесталу учитеља, гуруа. Широм света их има на хиљаде, а историја бележи тек десетак. Тако никуда нигде нико не стиже.

Оно што треба да урадите је да копате свој пут до извора сами на једном месту и да поштујете копаче који користе други алат да би дошли до свог извора. Не треба да вас занима ако неко иде путем јоге, а ви нпр путем хришћанства, негде су те ствари и комплементарне.. Не гледајте у туђе рупе – копајте своју. Радите по осећају оно што волите, где се добро осећате али само имајте фокус да копате на једном месту. Оно што не треба да радите је да скрнавите нешто што је део нечије културе, да прузимате знања која су део нечијег културног наслеђа да би их уновчили, да опонашате фолклор кроз гардеробу. На Буду нико не ставља шајкачу и опанке –  да је Божији план био да се родите у Индији и изгледате тако, тамо би сте били и рођени.

Морате схватити ширу слику зашто су негде настале и зашто су настале неке технике. Највише техника медитација настаје у изузетно топлим крајевима, где је доказано да људи су доста лењи када живе под високим температурама, да се хране изузетно љутом храном која их чува од зараза у нехигијенским условима живљења, да користе опијате које их одвајају од реалности, а у савршеним знањима проширују подсвест. То наша генетика не познаје у том облику, није блиско нашој култури, али нама на духовном менију нажалост није ништа осим Православља. Међутим,  склони смо свему томе, јер наша подсвест зна да су била нека знања која су украдена одавде и зато их лако прихватамо.

Овде влада неки синдром „афричке шљиве“ па што је нешто егзотичније то боље помаже и може скупље да се наплати, а африканац не узима наш мед и орахе.

Усвојивост ћелија витамина Ц је већа за наше ћелије из киселог купуса него из лимуна. Тако је и са копањем.

На жалост,  наша знања су избрисана, али их сада налазимо у траговима на периферији алтернативних наука иако су изворно заправо са винчанског кода. Подржавам све копаче до Извора било којим алатом копали, само желим да укажем да спознаја и убацивање винчанског кода вам може помоћи да,  уз оно што радите,  у шта верујете,  драматично проширите свест и да ће ваша наука, техника тотално другачије изгледати, са пуно више снаге и ширине. Само будуте предани и копајте на једном месту.

На жалост, изворна знања винчанске културе су закопана, скривана, брисана. До њих долазимо алтернативним методама уз врло мало расположивих чињеница.

У том алтернативном свету много више се последњих година баве алтернативци из целог света него ми сами. То ми говоре многи контакти,

Н.А.С.А је прошле године утврдила да код Ниша постоји космички левак где због магнетних утицаја и брзих протока енргије најфлексибилнија тачка за комуникацију са Космосом. Тесла је исто говорио да постоји једно такво место на планети.

Будите само свесни да живимо на Извору живе енергије из које је настала људска цивилизација, а да ми са нашом генетиком смо повезани са њом и да је врло лако на „клик“ можемо пробудити. То ми доказују поруке опет неких од вас који сте осетили, а ништа нити копате нити на нечем духовном радите, само вас је негде закачио светлосни запис у неком од текстова. Највеће тајне у речи стати не могу. Такав је негде и винчански код, који носи сва знања људске цивилизације, а преноси се кроз бестелесну љубав и страст. Тако га и осећате, то већ знам. Копајте своју рупу до Извора и не гледајте туђе.

Извор: фејсбук страница- Винчанска култура-.

Владимир Шибалић: ОПРОШТАЈ СА ШКАРТОМ


Куните, псујте, јер друго и не знате.

Занат вам је клеветати само.

Гргурава коса црна, знајте,

Припада драгој ми на истоку тамо.

.

Певасмо дуго, а и дуго писмо,

Новце небројане ја бацих у плам.

Истине своје сви под кринке скрисмо,

 А ја срце чувах само њој да дам.

.

Зато вам је не спомињах, и нећу,

Заслужили нисте споменути јој име.

Завидно у муци тражите срећу,

Абер више ни један не занима ме.

.

Видим да ћу још дуго бити тема

Ваших празних и безвезних прича.

Мене старога међ’ вама више нема,

Нећете ми више поручивати пића.

.

 Не другујем више с душама бедним,

Осматрам само к’о звер из прикрајка

Вас што заиста ничим збиља вредним

Није по рођењу даривала мајка.

Густав Крклец: Спомен на Бору


Пожутјели брци од дима,

чаша у дрхтавој руци

„мајку им – рече – свима,

што нису људи, већ вуци“!

Над столњаком давно бијелим

с мрљама вина и каве,

мраком се залију врелим

очи прозирно плаве.

Жрвањ живота нас мрви,

а ипак се живјети мора,

језа у нечистој крви,

на челу мрешкање бора.

.

Мутну флашу ми пружа

одсутан мислима. Сања,

увела опи га ружа,

мјесец над Моравом, Врања?

.

Жалба за младост? Сјета?

Око се сузама роси

минулих сјећа се љета,

чешља у циганској коси.

.

Над Скадарлијом зора,

јава се сновима свети.

„Не хватај – рече Бора –

птицу кад једном одлети“!

.

„Нећу…“ – Осмјех на лицу

прожетом сличан цвијету.

Слагах, јер одбјеглу птицу

још и данас хватам по свијету.

Драган Симовић: О песничкој слободи


Сада ћемо говорити о песничкој слободи, о ономе што се стручно зове лиценција поетика.

Песничка слобода, односно, слобода песника, огледа се, између осталог, и у томе, да песник уопште не мора да се придржава (званичног) правописа, већ да може, по слободи, кад год осећа потребу за тим, да одступа од званичног правописа, те да сам смишља и намеће нека нова језичка и књижевна правила.

Само песници имају ту и такву слободу.

Нема је нико други, чак ни књижевници, приповедачи, прозни списатељи!

Зашто само песници имају такву слободу?

Зато што су песници једини творци и чувари језика, одувек и заувек.

Наравно да су песници више него књижевно писмени, наравно да песници познају и осећају правопис боље од свих других, али су они, истовремено, и дужни да увек изнова проширују поље слободе, чак и у језику, чак и у правопису.

И будући да песници боље од свих осећају и знају дејство и снагу језика и речи, они, упоредо с тим, осећају и знаду колико су и најтананије речи, у бити, немоћне да изразе наша најдубља и најскривенија осећања и виђења.

Језик песника јесте мета-језик, језик с ону страну језика, отуда је и сам правопис у песника више мета-правопис (мета-ортографија) него ли обичан (званични) правопис; правопис изван и с ону страну правописа; онострани и метафизички правопис само за песнике и вилењаке.

За песника су и језик и реч сушто биће.

За оне који нису песници језик и реч нису сушто биће, већ само средство илити помагало за међусобно општење, за комуникацију.

Песник и осећа и види реч, види је у свим ваграма и нијансама, види је у плавом, у зеленом, у црвеном или у љубичастом, све у зависности од тренутног појимања и осећања.

Познато је да се само слаби и лоши песници строго придржавају званичног правописа.

Што је песник даровитији и снажнији, што је самосвојнији и самобитнији, све се мање придржава правописа.

У србској поезији најбољи пример за ово о чему говорим јесу Момчило Настасијевић и Милош Црњански, два песничка исполина што се најмање придржаваху званичног правописа.

Зато су и створили тако моћну и снажну поезију која превазилази простор и време, поезију за сва времена и све просторе у Васељени!

Мени мој пријатељ, Владан Пантелић, у шали каже:

Драгане Симовићу, када би ти данас полагао испит из србског језика и књижевности, добио би, код било којег професора, слабу или лошу оцену. Али, за утеху, да ти кажем, још горе би прошли Настасијевић и Црњански!

 

Драган Симовић: БИТ И СУШТ БОЖАНСКЕ МАЈКЕ АКАШЕ


 

Све полази из Акаше и све се у Акашу враћа.

Све што је икада било и све што ће ма када бити – то се у Акаши налази.

Акаша је Мајка свих знања, свих збивања, свих догађања, свих замисли, свих снова, свих идеја, свих визија и свих животних токова, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

Реч Акаша има ведсрбски корен.

А-Ка-ША је присуство без присуства, стварност без стварности, стварност изван свих стварности, почетак свих почетака, свршетак свих свршетака, свршетак који се прелива у неки нови почетак изван свих наших схватања и појимања.

 

Будући да је Акаша и Биће, Биће-Свих-Бића, онда то значи, да су сва бића сушта, у свим световима и пространствима, у свим временима и вечностима, умрежена у Акашу, усаглашена и усаображена са Акашом.

Сва знања и све објаве, све поруке и све обавести, све оно што називамо галактичким и космичким информационим системом, све то и све оно што нисмо именовали и изрекли – све то иде (вечно и вечито кружи) преко Акаше и кроз Акашу, и све се то вавек и вазда изнова и снова враћа у Акашу остајући заувек у Акаши, као живо присуство, као живи овај тренутак, као жива свеприсутна садашњост, изван простора и времена, у вечностима и изван свих вечности.

 

Сва знања и сазнања, сва учења и све тајне које смо учили, стицали образовањем и васпитањем, примали и откривали у овом животном току, од рођења па све до дана дањег – све је то полазило и ишло из Акаше и преко Акаше.

Наши су нам родитељи предавали оно што су и сами примали и памтили из Акаше; наши су нам учитељи, наставници и професори предавали оно што су и сами примали од Акаше; наши су нам ближњи, пријатељи и сви ини људи које смо на својему путу сретали, казивали само оно што су и сами стекли преко Акаше.

Сви су, и сви смо, учили од Акаше, а да тога ни свесни нисмо!

 

Све религије, све философије, све идеологије, сви уметнички и стваралачки правци и покрети – све је то Једно Велико Дело Мајке АКАШЕ – Мајке РОДЕ.

Наша веза са Акашом одвија се преко нашега унутарњег бића, преко Срца и Душе, преко Свести и Свесности, па зато и казујем, да је једина Права Вера за нас, за свакога од нас понаособ, она Вера коју смо отркили и препознали у својему Срцу.

Зато и казујем да је Наша Вера – Наша Велика Тајна.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни