Питаћеш ме: да ли ми је тешко

у земљи камења, леда и сиромашних људи?

Питаћеш ме: зашто сам опет на северу

кад има крајева где се гази цвеће,

где сунце и стену може да ужари,

и човеку право у срце сија!

Зашто!

Зато што волим муку и анатему.

Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи.

Волим онога који камен оре а ипак има хлеба.

Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре,

и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.

(слепој мајци Љубици)

Сни сном радосним, цвете милорасти,
Походи те срећа као злато чедна
Док влати осмеха по ливади пластиш
Убога је тама дана недогледна

.

Спи
Сруши се пуста кровињара брига
Спаде тешко блато с точкова таљига
Избледеше слова из свих црних књига

.

Спавај
И надгледај очима без вида
Син Твој будан сања
Кулу песме зида

Да ли ти уздах болно застење

Када уместо душе осетиш камење

Ко сечиво бритко кад ти утробу пара

А суза се тешка пред паклом обара?

.

Да ли ти усне занеме и заћуте

Када пружаш руке док очи се муте

Да додирнеш нечију руку снену

А дохватиш сопствену, згрчену сену?

.

Да ли ти мисао када се појави

У хтењима грца, губи се, дави

Без наде, без моћи у тами нестаје

Па оставља сузе, и боли, не престаје?

Љубав је ПраСмисао – Првобитни Смисао из којега се вечно рађа сваки потоњи смисао.

На Почетку Свега као и на Свршетку Свега стоји Љубав.

Љубав је Вертикала и Хоризонтала Првобитног Живота, ПраЖивота, ПраПостања.

Љубав је Вечно Обновљива Енергија повезана са Извором Живота.

Енергија свих енергија, Енергија која се не троши, већ у сваком трену обнавља, у сваком трену извире из Извора Живота – Извора Љубави.

Љубав се не даје, но предаје!

Даје се оно што је наше, а предаје оно што се прима са Извора Живота, Извора Љубави.

Ми не стварамо Љубав, него је само примамо већ створену од Великог Духа Стварања – Творца и Створитеља.

Љубав има многа пројављивања, многе ступњеве пројављивања како у видљивим тако и у невидљивим световима.

Један од видова и начина пројављивања Љубави у овом видљивом и материјалном свету јесте и полна, чулна илити сексуална веза, сексуално спајање и повезивање Мушког и Женског Начела, Човека и Човечице.

Та веза између Мушког и Женског Начела, између Човека и Човечице, може бити један од највиших ступњева буђења, освешћења и посвећења уколико происходи из Највише Љубави, уколико је прикључена на Извор Љубави, Извор Живота.

Тада је сам тај чин чулне, полне, сексуалне љубави – Божанска Екстаза, Божански Стваралачки Занос и, надасве, Пут Светлости.

Уколико је, пак, сексуално општење само себи сврха, секс ради самог секса, што значи, без Љубави и без повезаности са Извором Љубави, тада је то низвођење Путем Таме, у Разградњу Бића и Суштаства.

Сви они који упражњавају секс зарад самог секса – ово су знали Древни Ури – убрзано се разбољевају, старе, те умно и духовно заостају, или назадају, у развоју, а њихове доње чакре – све чакре испод срца – почињу да закречавају и закржљавају, будући да Божанска Животна Енергија не може слободно да струји, кружи и протиче, претварајући се у енергетску жабокречину и мочвару.

Ова древна Знања Белих Ура намерно су скрајнута, скривена, избрисана и поништена, зато што Мрачни Ентитети, Паразити и Гмазови који владају светом неосвешћених и бесловесних људи, желе управо преко, распусног, слободног и разузданог секса, преко секса без икакве сврхе и контроле, да пониште све Божанске Стваралачке Дарове у нама, те да нас претворе у несувислу светину, у бесловесну руљу и стоку која ће у сексу толико оргијати да ће се, на концу, у живим ранама и најтежим болештинама распадати.

 

Чувам је попут тајне

У срцу дубоко скривене.

Памтићу дуго трене бајне,

И погледе ватрене њене.

.

Ја никоме још дуго нећу

Говорити о тајни овој.

 Зашто би ми кварили срећу

У години што дође новој?

–

 Ал’ криво им биће,

Осећам већ сада,

Што им нећу пиће

Плаћати к’о некада.

.

Само ћу риме

И стихове романсе

Писати у славу

Моје нове шансе.

.

Проклет нек’ сам,

Ја се не кајем

 Што заљубљен јесам,

И што се не предајем.

Сваки пут када сам на том месту

Видим ову птицу усамљену можда

Дува оштар равничарски ветар

Непрекидно подиже и укршта гране

.

Не љути се птица и не кричи бесно

Мирна је чврсто се канџама држи

Љуља је ветар она мирно гледа свет

Прихвата ветар и све у видокругу

.

А ми људи – бића по обличју Бога

Бринемо о свему – брига чело шара

За птицу кажемо сама је – усамљена

А она лако живи и види оно што јесте

 

 

Стојим на крају измишљеног пута

 а раскршћа се простиру дуж  очију,

једног ока што дрема у светлости и

другог што трепери у мраку.

На све би стазе одједном

нога да крочи,

али увис лебди, заустављена

незграпно у тренутку што стоји.

..

Паралелно време што тече

гура руке уназад.

Мисли стварају арабеску од ума.

Хладно тело копрца се

у заустављеном времену,

ногом што бежи корачам

у време што тече и

као марионета висим на концу

што нечије руке врте у круг,

бесомучни и страшни круг

… И ја сам лопов један
Крадем сате ноћне
Да мисли распршим по соби
Да потраје сећање на дан…

.

Не волим да кажем -лаку ноћ
И не волим што знам
Да је збирка збрка готова…

.

Тек сам почела
Да волим Себе и Свет
Да волим … волим
Свој поглед прсте смех
Своје тело мисли корак …

 

Успех сваког Србина и сваке Србкиње

јесте и мој успех,

и неуспех сваког Србина и сваке Србкиње

јесте и мој неуспех.

Са сваким Србином или сваком Србкињом

што се у светле висине узнеше,

и ја сам се узнео,

и опет,

са сваким Србином или сваком Србкињом

што се у понор суновратише,

и ја сам се

с њима

у понор суновратио.

Када већина нас,

Срба и Србкиња,

будемо имали овакав однос,

овакав став,

овакву поетику,

овакво виђење

и овакав поглед на свет,

тада ће свеколико Србство

почети убрзано

да се развија

и узраста.