-преузето са сајта Звезда Род-

 

Изнова и изнова се откривају у ово време буђења истине на овој планети чудеса која нисмо ни слутили да имају везе са нама. Ми Срби и сви они који нису Срби а који течно говоре Србски језик и воле га (ова љубав је најбитнија као покретачка сила свих који нису Срби а воле Србски језик, род и културу) имамо повезницу древне, пра давне истине која је остала уписана у наш звездани језик.
Наш језик носи обиље знања које је вишег реда и уско је повезано са нашим Звезданим Родом који пребива на вишем ступњу развоја него ова сада цивилизација нама позната.
Језик је закључан. Србски језик је кодиран тако да га нико ко није Звезданог Рода не може откључати чак и да му се да готово решење. Принцип је више технологије духа којом се служи наш Род. Руски језик је по истом принципу јер он је настао из изворног Сербског или Србског језика. Многи умови су желели да нађу двери уласка у тајне језика Срба. Без успеха. Чувари не дозвољавају пролаз ником ко не носи макар искру Звезданог Рода у себи.

И то се не може променити. Истина одлучује сама јер је жива. Неко може бити Србином генерацијама и бити пореклом са наших простора али ни то не помаже.
Запис свете ватре живе – или постоји или не…

То је један од разлога зашто је Професор Толкин решио да течно научи Србски и Руски језик.
У ранијим текстовима сам показао његову крвну везу са нашим родом са севера Европе из пред Католичких времена, он је из породице Толкова или тумача скривених знања, Волхова некадашњег Србског севера Европе који је данас Пољска. Иако су његови скоро три нараштаја провели у Енглеској- у њему се од рођења пробудио Звездани Запис. То је једини разлог зашто је он добио све увиде и скривена знања о којима је кроз своја дела говорио.

Скривена знања су такве природе да свако ко чита о њима се моментално определи подсвесно да ли их може примити или не, други корак је куда ће му ићи свест по сазнању неких информација. Или ка мишљу да је нешто само бајка, прича или којешта — или да је нешто знање вишег реда.

То се аутоматски дешава са свима. Нема изузетака. Или ти се знање само открије или не.

Толкин је добио света знања Звезданог Рода. Када је давао имена силама које су назване Аинури а на земљи Валари он је из самог сушта добијао звукове њихових имена.

Њихова имена нису Људска. Нису ни Вилењачка. Она су њихова и та имена су говорна вибрација и талас звука који на описни начин приказује ко је ко међу њима.
Свако име сваке од сила (људи су их називали Боговима а Вилењаци Силама, док они сами су се називали оваплоћеним мислима Творца) је звучно објашњавало саму природу сваке силе или сваког од њих. Неки од њих су – Манве, Варда, Улмо, Јавана, Есте, Неса, Ороме, Тулкас, Намо – Мандос, Ирмо – Лоријен, Нијена, Вана, Ваире, Ауле…

Само име ко су у Свемиру – Аинури (Аинур – једнина) а на Земљи – Валари (Валар – једнина) говори све. Ури-Вал-Ари— Таласи узвишеног светла… они су Бели Јерарси наше светле цивилизације. Оваплоћење Творца живота.

Двојица њих су директно повезана са Србима. У ствари сви су али двојица су повезана и више него можете тренутно разумети…

Кључ је у планини надомак Београда.
Авала је једна древна планина која носи у самом свом имену, позицији у Србији и истинама дубљим од ововременских – скривена знања и везе које су сачуване у језику Срба. Наш језик се у прастарој Европи простирао по целом континетну и шире. У ствари можемо рећи да је то само један огромни континент – Евро Азија.

Одакле сада та веза Толкина са изворним речима кроз Сербски стари језик и Авале?
У помоћ нам прискаче дивна књига Радована Дамјановића – Жрнов.

Радован Дамјановић је историчар и палеолингвиста који истражује прастаре везе нашег језика са данашњицом.
У горе поменутој књизи у једном од поглавља Радован говори о етимологији имена Авала.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Затим Радован наставља на следећој страни…

Радован је и не слутећи овде дао директну везу онога горе у вези Толкина и његовог описа сила.
Веза је у имену двојице од Белих Јерарха или сила.

Иако је у свим именима сила које је дао Толкин повезница дубоко записана у коренском Србском језику- овде ћемо обратити пажњу на њих двојицу – Ауле и Улмо.

Ауле је сила који је створио Земљу, мисливши на елементе копна и свега чврстог. Руде, камен, земљу, тло са свим у њему.
Улмо је сила која је створила воду и све повезано са елементом воде.

У самом стварању планете су учествовале све силе али су ове две Улмо и Ауле били једни од основних чиниоца стварања физичког облика планете.

Ауле је приказан као велики ковач који је створио физичку стварност а Улмо као господар вода свих.
Свака кап воде носи инфомације Улму и свако зрно прашине носи Аулеу.

Вилењаци су научили све занате од Аулеа и они су били род Нолдора, док Телери су били Вилењачки род који је учио од Улмоа. Улмо је такође директно заслужан за опстанак Рода нашега у одсудним годинама борбе против мрачне силе.

И ето везе!

Авала као планина пуна руде и место одакле се гледало у дубину јер само име Жрнов по Радовану је изворно повезано са жрецима или волховима. Близу Дунава свете воде нашег рода.

Авала је саткана од две силе – силе земље и силе воде до ње. Наш род је то сачувао у светом нашем језику. Ова информација је нестала са лица земље и из записа али је Сербски језик сачувао све. Не могу да тврдим да је Толкин знао за овај детаљ у вези Авале али је добио увиде и знања тек научивши наш језик. Онда му се потпуно отворио Звездани запис.

Веза је јасна сваком ко види дубље и даље. Ко то не види нека му је лепа ова прича…

Али свака прича има свој корен у истини, да ли ће и даље бити жива, то зависи да ли је грана остала везана за изворно дрво знања или је отпала и почела да се суши…

Толкин је знао. Наш језик зна. Знајмо и ми.

Zvezda Rod – Звезда Род

 

 

 

Србија, то није само Земља,

то нису само планине, низине,

реке, језера, шуме, њиве, села и градови,

већ и нешто што је веће, више,

шире, пространије и дубље

како од саме Србије тако и од нас суштих;

нешто што је скривено у нама,

у нашим срцима,

у нашој крви,

у нашим сновима и визијама,

у нашем судбинском и светлосном запису;

нешто што је с ону страну свега појавног,

видљивог, опипљивог и тварног;

нешто чудесно и тајинствено

што је повезано са прецима и боговима,

са Небом и Сварогом,

са планетама, звездама и сунцима,

са ПраМајком Родом,

те свим

овостраним и оностраним

прасушт световима.

Руску матрјошку препознаје цео свет. Многи народи се задивљују овом играчком и у целом свету матрјошка заједно са медведом је постала симбол тајанствене и несхватљиве Русије. За нас Русе матрјошка је нешто наше из успомене на наше детињство: раставили, саставили и заборавили. Тачно тако су наши преци заборавили некадашње наслађе као и магичну суштину ове ирачке.

Мало нам је чудно то да схватимо али скривени смисао наше дечије забаве поново смо по први пут открили у Јапану. Појавивши се у Јапану наша матрјошка је изазвала не само бурна усхићења и интерес ка нама као и предмет народне уметности, но је она чак привукла пажњу и оних чије се свест проширила унутар нематеријалне области. Јапанци су први у целом свету који су покренули хипотезу да та чудесна фигура није само играчка, већ културолошки предмет и да је првобитно значење било заборављено уметницима-дрводељама у току многих поколења али је била сачувана и нетакнута њена тајна производње и облика.

А наша општа национална подсвест је чувала одговоре на све тајне нашег света и знајући тај тајанствени смисао је учино ову мудру забаву тако привлачном и нетрулежном, као сакривеном информациом запечаћеном у форми и пропорцијама пирамида.

 И ако узмемо претпоставку да пирамиде чувају у себи тајне  –  пространства и времена –  тајне управљања временом и премештања у пространству,  онда наша задивљујућа матрјошка чува информацију о енергетско структурном уређењу нас самих и нашег света, јер свет у које ми живимо је у ствари многодимензионалан ! Свако физичко тело окружује ореол који зрачи енергијом такозваном ауром. И то није све ! Ако узмемо у обзир енергетску структуру било ког предмета није тешко приметити да је оно слично љуцком телу и да се састоји из неколико слојева разне квалитативне енергије.

Од давнина још из давних времена се сматрало да је разно-родних аура у нашем телу које је способан да осети и спозна човек укупно – седам.

Првобитна класична Руска матрошка је увек умештала у себе 7 фигура, симболишући 7 љуцких тела које нам припадају до спајања наше нергије са снагом бесконачности. Чак што више по предању сагласно нашој традицији, марама и одећа сваке матрошке је била обојена једном од боја Дуге, почевши од црвене и завршавајући на љубичастој. Као резултат тога најмања матрошка је увек била обојена црвеном, а нај већа љубичастом. Тачно тако се распоређују те боје и у пространству баш као и наша танка тела – ауре.

Црвена боја носи у себи моћне силе, но њене вибрације нису тако високе и не дозвољава јој да се уздигне до пространства поднебесија.

– Црвена боја притеже и привлачи наш организам Мајчици Земљици и дозвољава да се накупимо њеном животном силом. Мало је енергије ове врсте код човека, мало је снаге и животне активности.

– Наранџаста боја носи у свему моћ плодородности.

– Жута боја даје здравље и стабилност.

– Зелена боја подржава нашу душевну силу и нашу интуицију.

– Плава боја помже у комуникацији са другим људима хранећи нашу нервну и интелектуалну снагу.

– Тегет плава боја нам открива знање законе Универзума и дар предвиђања.

– Љубичаста боја контролише хармонију распоређује све врсте енергија у организму.

Сетите се дуге и њених боја оне увек иду строго одређеним редоследом. ,,Сваки ловац жели да зна где седи или се крије фазан.”  Тако су на самом почетку биле обојене наше матрјошке. И реците да ли је то случајност ? Онда зашто се овај стил преносио мајсторима са поколења на поколење, а такође зашто су пропорције играчке остале непромењене у низу многих миленијума?

Превео са Руског: Б.С.П

Извор: фејсбук страница – Мидгард земља и тајне око ње-

 

Једанаесто мудрованије из Тијаније

*
Будим Око у оку . .
Дужица је откровење. . .

*
У Тијанији време за одлучност, радост, храброст, давање, тишину, љубав и скромност је – сада. Ове особине су одредице човека Златног доба. Тако подигнути,комшије моје и ја, првог делатног дана 2014. године, како године рачунају крадљивци наше славне прошлости, ушли смо у тишину и празнину. Када је ментал охлађен јасно се види да су све наде лажне, да служе за одржавање илузија, а стварање је главна радња човека који ради на утемељењу Златног доба. Тиховање је најмоћније стварање, посебно тиховање у групи. То радимо много година, а сада смо појачали дејство. Сваки Тијанијац је у стању високог духовног аутоматизма, и може вољно да мења простор исијавањем малених сверица које јонизују околину и шире дубоки мир. Из стања мира, стања истинске повезаности са праизвором, стварају се најумнија дела у свим областима живота.

* * *
Ставили смо исту идеју у наша срца и удвадесетостручили пажњу. Намах се променило и проширило поље Тијаније километрима далеко. Сива несвесност, која има само једну будућност, претворила се у свесност са више будућности. Видели смо да свесна дела исписују одговоре испред наших носева. Нестају апсурди – неменикуће. Растајући се од старих навика постајемо радосни, јер нам се Бог открио, тако близу. У дубљем тиховању ослушкујемо звезду северњачу, звезду стаменицу, око које се окреће свет, где је наш пра-завичај. Ослух нам даје увид да смо дуго пили грке воде и јели грке смокве, и да нас је Јама ништитељ – смрт лако одводио иза пусте јаруге, одакле смо се враћали много пута да понављамо старе лекције.

* * * *
Данас сам, за друго тиховање, изабрао једно од многих места моћи којим Тијанија обилује. То је Манити вир, жив-вир Тијаније, капија за Виланију, и капија за оносвет. Мој деда Никола, храбри солунац, који је седам година провео у рату, једини је смео ноћу да прође поред вира, а да му виле нису могле наудити. Увек је говорио да је важно капу носити и њоме чело до очију прекрити, јер виле и вилани човеку преко чела избијају електрично тело, и тако га омаме и избезуме, да од страха може да полуди, чак и живот да изгуби. То место сам изабрао да у тиховању очистимо талоге прошлости да се чиста вода Златног доба не би мутила. Потом смо се нас двадесеторица претворили у течне форме да се лукавци не досете и замуте вир. И хоћемо да их протерамо у помор – заборав. Овај рад није лак за нас. Сви смо осетили телотрес и главотрес и уснуће тела. Имали смо још само малчице снаге – да у вир убацимо двадесет геометријских облика – коцка, купа, коцка које ће се умножити и потећи низ реку Тијану.

* * * * *
Ово су реченице-силнице које је мој деда Никола понављао кад је ноћу пролазио поред Манитог вира, да онемоћа виле и вилане:
– Ћилимице – осмице, покажи ми лице
– Сликописом убрзавам откосе
– Прамајко Свемајко, видик им заклони
– Носим орах рђавид да вам обневидим намере
– Дајем вам несебичност, еликсир у еликсиру
– Дођите у мој светли храм -Мир
– Разграђујем тачку из које могу да изађу ватрени тигрови
– У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид
– Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника
– Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке
– Ој, виле, вилице, моје сестрице!!!

 

8. јануар 2014. у 22:28

 

 

Природне енергије се сакупљају једино у пољу земље испуњавајући све живо. Воде негативну енергију. И док идемо у језгро земље, негативна енергија се смањује. Тешка енергија има деструктиван ефекат, гравитациони таласи их ударе и сакупе у лоптице.

Док у великим градовима све се дешава другачије.

Гравитациони таласи не улазе у град –  само у предграђа, ограничавајући укуцавање негативног загушења. Тако је било одувек.

Под великим градовима, ствара се левак, који се спусти понекад, у велике токове негативне енергије и одвлачи све што је на земљи. Људи се исцрпљују, аура се гаси, људи обично немају снаге да се суоче и разумно издрже тој тами. Пороци заузимају свест, похлепа, блуд и друго…

Присутни су сви пороци човечанства, са којима се боре Светле Силе. Генератори природне енергије немају смисао у великим градовима јер ту неће радити  зато што нема природних енергија. Сам град ради као акумулатор тешких негативних енергија.

Као што јецави ветар кроз ноћ жури,
тако моја жеља теби хрли,
тако се моја чежња за тобом буди.
О, ти због које болујем,
шта знаш ти о мени?

.

Полако гасну ова касна светла, 
долазе дуги и бесни сати.
Ноћ има твоје лице,
и ветар који о љубави прича
осмехује се као ти.

Пратим те

Сливам се у бразде

Корака твојих

Зар не видиш?

Имамо малу реку…
Само те молим

Не прави ми бране

Језеро је лепо

Али тужно и усамљено

Волим да се крећем

Да поскакујем и жуборим…

Не смируј ме

Море ће ме смирити…

-коментар на лирске записе Драгана Симовића „ Заиста, ко сам ја? „-

 

Песниче,
Питање… ко сам ја ? ..

питање је свих питања …

додуше ретки га уопште и поставе …

збрку и конфузију прави наша двострука улога на Гаји …

.. прво ми смо једнота са Суштанством ..

..тако да смо и Творци …

..и Отац.. и Мајка..

..и целокупна Васељења …

..то су све наши збирови у једноти …

..али ми смо овде и по другом питању и задатку ….

..то је испољавање слободне воље кроз разне облике дуализма …

..све је то дато са сврхом нашег ојачавања и

добијања неопходне свесности у тој вечној непрекидној борби …

..то су правила ИГРЕ које морамо

да поштујемо и савладамо…

Још од најраније младости трагам за својим коренима, за својим изворима и праизворима, те далеким и све даљим прецима.

После многих година трагања, дошао сам до познања, да смо сви ми један те исти род, да смо један те исти род са свим видљивим и невидљивим бићима, један те исти род са планетама, звездама, сунцима и васељенама.

Јер, само у последњих осам векова, свако од нас има око милион предака расејаних по васцелом роду, по васцелом свету.

Али, кад кренемо још дубље у прошлост, доћи ћемо до десетина милиона својих предака расејаних и распршених по свим световима и свим пространствима.

И, сви су од тих десетина милиона наших предака оставили биолошки, крвни, генетски, духовни, енергетски и светлосни запис у нама, од свих смо њих по нешто наследили, а ипак смо – гле, чуда! – непоновљиви, оригинални, самосвојни и самобитни!

Ко сам ја?

То, заиста, и знам и не знам, у исти мах!

Ја сам Сви Ми; ја сам Све и Свја!

Ја сам Творац; ја сам Отац и Мајка; ја сам Весељена; ја сам Стварање и Постање; ја сам Живот и Извор Живота!

Ово би свако од нас могао да каже и, не би нимало погрешио!

 

 

 

Пре но испричамо причу о Анђелији Станчић, себи треба да дозволимо  слободу душе и срца, да погледамо жене које познајемо, срећемо, чије мисли преточене у песме, у приповетке у тек кратке поруке …  прочитамо, чија дела сведочимо.

То су ,,Оне жене,,  које нас додирују погледима, речима кад искром у очима пожеле добро јутро,  леп дан. То су оне које чине могуће и немогуће ствари да улепшају, олакшају животе породица задешених несрећама немаштине, болести, неизлаза животног.

То су Оне које ће од своје деце узети и другима дати. Оне, које неће заборавити да  су негде, у некој болници деца која нису у својим собама, немају празником јелку,   поклоне и Деда Мраза.  И ту знају да дођу ,,Оне,,  жене, да ту децу и њихове мајке обрадују што играчкама, колачићима што од срца за опоравак жељама. И тако, из године у годину,  деца су друга а ,,Оне,,- долазе стално.

То су ,,Оне жене,, које корачају путевима којим су корачале њихове мајке, баке, прабаке што љубљаху сваку  реку и планину и језеро и сваки камен  ове земље  и свака стоји пред народом својим спремна да га брани љубављу а кад треба  и мачем. Погледајмо колико  има таквих у овом по свим одликама злом времену. А има их – има! Има их толико да претпоставити не можемо. Има их, но их често не видимо, не препознајемо, јер их  и не очекујемо. Мислимо да оне живе негде другде, да су од нас далеко а и да су времена им – прошла. Отворимо наше душе, наша срца, да их погледамо и тој Лепоти се поклонимо јер ту су ,,Оне,, и овде и сада. Једна од таквих, од   ,,Оних жена,, , била је и Анђелија Станчић.

 

Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Са школом је од првог дана била на „ти“ па је било  природно да таква девојчица оде на усавршавање, те су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому.

Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала:

– Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство.

И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити.

И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа.

Била је готово усамљена у својим идејама, које је бранила где год је могла.

 Родољубље ју је, а да није имала ни трунку дилеме, одвело на фронт, где је помагала рањеним војницима. Очајавала је над страхотама које су у Првом светском рату задесиле Србе и тражила начин да помогне народу, макар као болничарка.

 

По окончању великог сукоба, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године. У писму које је објављено у нашој штампи, објаснила је разлоге овог чина. Написала је да је такво признање требало да стигне за родољубље по којем је њен (венчани) дом у Шапцу био познат или за активности у Учитељском збору у Пожаревцу, где се залагала за бољитак своје професије. Прижељкивала је одликовање и због оснивања Женског друштва, али и зато што је у Охриду две године бесплатно предавала у Радничкој школи, чија је била и управитељица.

– Нисам одликована ни када сам у Водену прва основала „Заштиту сироте деце“, уз помоћ свештеника у логору Љубе Радовановића, који је на мој предлог скупљао децу избегличку, а ја као надзорница „Официрске кујне“ скупљала остатке јела и нашој деци делила – записала је Анђелија.

Била је већ у пензији када се њено име нашло на листи одликованих, па се захвалила и одбила признање, са речима да Министарство убудуће више води рачуна о вредним наставницима који раде на исувише напуштеном васпитању деце. За њу је, рекла је учитељица која је умрла 1955. године у Београду, доцкан.

Извор:  ФБР Монитор, Вечерње новости

-кратки осврт- Верица С.-