Category: All
Драган Симовић: ГОСПОДУ СВАРОГУ ПЕСМА БЛАГОДАРНА
Господе Свароже,
Створитељу и ПраРодитељу Наш,
спасавајући Нас,
Ти и Себе спасаваш,
будући да Ти у Нама јеси
као што и Ми
у Теби јесмо
и бивамо.
Јер,
ако Ми пропаднемо,
онда си и Ти
у Нама,
с Нама
и кроз Нас
пропао.
Изано: Знаш ли, душо моја, ..
Знаш ли, душо моја,
зашто сам ја срећан човек?
.
У срцу су ми Бог, љубав и ти.
Зато за мене даљине не постоје,
јер да постоје, не би било ни тебе,
ни љубави, ни Бога,
а самим тим ни мене.
.
Нестао бих и растопио бих се у пространству.
Али ја постојим, а постојим због вас троје.
.
Мени су раздаљине и даљине нестале из живота
када сам у себи осетио безусловну љубав,
а да бих њу осетио,
поред Бога било ми је потребно
да имам некога као што си ти.
.
А ти си она којој увек могу рећи
ове речи знајући да ћеш их разумети:
„Ти си ја, а ја сам ти, и ту смо ради Бога
да бисмо живели у безусловној љубави.“
Драган Симовић: ИДЕЈЕ И ИДЕАЛИ – САН О САВРШЕНСТВУ
Без сна о савршенству, без идеја и идеала, човек је обична стока.
Само сан о савршенству, те идеје и идеали одвајају човека од свих иних, нижих и бесловесних врста.
Живот без идеја и идеала, ако ћемо бити искрени, и нема никаквог смисла!
Покретачка и стваралачка снага не само на Мидграду, већ и у свим иним световима и пространствима Васељене, јесу управо идеје и идеали, односно: сан о савршенству, сан о угледању на Великог Створитеља.
Човек, али и васколики народ, без идеја и идеала бива обична мрцина и лешина, ходајући мртвац.
Какве су нам идеје водиље, какви су нам идеали, таква нам је и судбина.
Сећам се својега нараштаја из шездесетих и седамдесетих година када је била у моди песма: „За идеале гину будале…“
Нисмо – јадници и бедници – знали, да за идеале могу да гину само хероји и богови!
Ово што нам се данас дешава јесте последица нашег ругања и наше српдње са узвишеним идејама и божанским идеалима од пре неколико десетлећа, из шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година.
Могу и овако да парафразирам ту песмицу из шездесетих-седамдесетих година: за идеале гину хероји и богови, а стока и бесловесна руља гине без икаквих идеала – као стока!
Какве идеје и идеале, какву судбину и какву карму може да има та простачка руља, та бесловесна стока, која гледа телевизијске ријалитије – Фарму, Задругу, Парове?!
Јер, оно што гледају и у чему уживају, то и бивају!
Његош: Луча Микрокозма-одломак
Б’јела вило, моја дивна друго,
сведи, друго, све у гусли гласе,
твоје гласе а у гусли јасне,
да их чује који разумије,
разумије драго ако му је.
.
Србаљ брате, ова пјесна за те;
ти ћеш чути, ти је разумјети
понајприје од осталих свије’.
Владан Пантелић: Ми смо оно што дарујемо
Мир-и-је-ово – кровови и димњаци…
Децембарско сунце расцветало зраке
На једном димњаку два голуба се љубе
.
За увиде и мудрице време је сада и увек!
За изборе и одлуке време је увек и сада!
Ми смо оно што другима нудимо.
.
..
Ми смо оптужба коју шаљемо ближњем!
Ми смо оговарање у коме уживамо!
Ми смо љутња бес мржња које нас пуни!..
.
Ми смо Љубав коју срцем даривамо
Ми смо Мудрост коју несебино ширимо
Ми смо – ми смо љубљење на димњаку!
Порука Десанке Максимовић деци и родитељима
„Прво бих молила оне који су се тек родили и тек почели да расту да гледају да буду здрави.
Порука прва да се сачува здравље.
Друга би порука била да се стекне што више знања, да се има радозналости за сав живот око себе, и опипљив и видљив и психички.
Да се сазна шта је било пре нас, дакле пре тог детета, па према томе да се управља шта ће после бити.
Па бих поручила да наравно воле цео свет, све људе, али понајвише да воле своју домовину, да се сећају увек ко је за ту домовину умро, ко је све изгинуо и да не можемо ми њу харчити онако како је нама воља, него отприлике према идејама оних који су за њу умирали.
Рекох ли знања много да стекну, да читају пуно.
Свака књига доноси једну нову област знања.
Па забога, ова једна шетња по овој порти и мени самој која сам петсто пута овде била донела је нека знања, а камоли детету.
Све чега се дотакнемо и што погледамо, доноси нам знања, али ја само младе људе опомињем.
Ја сам се старала да тако радим, не знам јесам ли успела, други ће о томе казати“,
речи су Десанке Максимовић које родитељима и дан-данас служе као смерница.
Izvor: Noizz.rs
Драган Симовић: Децу рађају они који верују у будућност
Децу рађају они који верују у будућност.
Децу рађају пробуђени и освешћени, они који знаду да је рађање деце како света дужност тако и праисконо посвећење.
Децу рађају они који су се узнели изнад омаја, опсена и илузија света огрезлог у жабокречини трулежности и пролазности, схвативши да изнад свих земаљских и друштвених права постоје и божанске дужности које човека и чине човеком – словесним и божанским бићем.
Децу рађају они који су победили себичност и саможивост, те инстикт људи-животиња којима је вулгарни, бестијални секс једина сврха и једини смисао брака и заједништва.
Јер, ако спајање мушког и женског начела, ако секс између мушког и женског принципа није вођен неком вишом идејом, неким вишим божанским идеалом, онда је то пуко спаривање мужјака и женке чији је сав смисао секс зарад самог секса, секс без ичега узвишеног и племенитог, без ичега човечанског и божанског.
То што се све мање деце рађа у Србији, што је све више Срба и Србкиња који не желе да рађају децу, није ни политичко ни економско питање, већ питање нечег много ширег, вишег и дубљег, нечег што превазилази и надилази сва наша свагдања размишљања.
Рађање деце, пре свега, јесте питање свести и свесности, самосвојности и самобитности, и ту нема никаквих ни политичких, ни еконмских, ни правних а ни владиних решења.
Да будем још јаснији: разлог нерађања србске деце јесте последица сужења свести и свесности, те умног и духовног поремећаја и суноврата, декаденције и дегенерације овог хибридног нараштаја Срба.
Овај хибридни нараштај Срба – како се понаша и шта чини – ништа боље и не заслужује до ли коначног одласка на историјско сметлиште а потом и потпуног биолошког нестанка.
Овај хибридни нараштај Срба ни по чему се неће памтити, будући да никога и неће бити ко би пожелео да га памти.
Јер, ако не рађамо децу, ко може да нас памти?!
Могу нас памтити само своји, само они које смо ми сами изродили, само наши блиски и далеки потомци.
Не мислите ваљда, да ће туђини и душмани да нас памте?!
Неће нас ни планете, ни звезде, ни сунца памтити.
Неће нас ни Творац ни Васељена памтити, јер смо као стока живели и као стока завршили.
И ко да нас памти, и што било ко да нас памти кад смо изрод и поган?!
Зато и кажем: што сејемо, то ћемо и жњети; како чинимо, тако нам и мора бити!
(Божић Сварожић, 7527/2018.)
Песма Николи Тесли – Десанка Максимовић
Како је могуће, творче земних сунаца и месечина,
рођаче Перуна и громовник Илије,
који си ишао од људског несна до несна,
светлећи док се формула сазвежђа не срачуна,
док се не забележи тек рођена песма,
како је могуће да и тебе тама скрије!
Зар је и тебе који си крао огањ васиона,
који си осветљавао по беспућу лађе,
пунио бљеском концертне дворане,
гњурао руке у матице озона,
морала судбина других људи да снађе!
Ти који си у свакоме крај нас пламу,
свакој жаруљи, муње обасјању,
зар ниси могао помрчини утећи?
Зар и ти,који си око нас разгорио таму,
мораде у њу лећи?
Зашто те не сахранисмо у санте поларне,
где су ноћи светле и беле,
па би, кад ти зрак месечине и сунца
биљурни ковчег дарне,
муње се око њега разлетеле!
Па би и мртав лежао у сјају,
повезан с нама у свакоме часку,
и пратећи светлосне олује
и мртав присуствовао сунчеву рођају
и месечевом за горе заласку!
Божићни обредни хлеб – Сретен Петровић
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ – ЉУБИМ СВЕ ВАС!
Љубим све вас,
Беле Србе и Беле Србкиње,
љубим вас свом душом својом
и свим срцем својим,
љубим вас свим суштим суштаством својим
и благосиљам, вазда и навек,
Богом Створитељем
и свим Белим Боговима и Белим Богињама нашим,
јер сте ви пробрани и изабрани,
јер сте Раса Исполина,
Раса Звездана,
Раса Оних који су пре свих дошли –
са Плавога Сунца, из Духовне Васељене –
на Мидгард-Земљу Плаву,
да творите дела дивотна и мила,
дела Љубави, Дивоте и Доброте,
у славу Бога Створитеља и Мајке Васељене.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 