Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома – „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић – „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар [Der Silbergeist – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић – „Сребрни цар [Der ,,Silbergeist“ – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић – „Сребрни Цар“

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Тишина Тијаније
Обасјана распршеним зрацима
Златног доба које надолази

.

Тишина Тијаније
Моћна мирујућа трка
Алхемије мога средишњег Срца

.

Тишина Тијаније
Посматрам прсте на рукама
Созерцавам једнакост неједнаког

.

Тишина Тијаније
Голокож непоседован – све волим
Ничега више нема осим Лепоте

.

Ти-шина Ти-ја-ни-је
Богојав у поноћ отвара Небо
Са прхом узлећем крилима Слободе
И летим тамо где у себи нећу моћи
Васцелу-разиграну Васељену да зауставим

 

Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст: Милош Костић – Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија: Jonas Weckschmied

Извор:Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

 

Вишњева киша, светла киша.

У ораху, у храсту киша.

У сваком окну око нас

светли светица златна, киша.

.

Време је да се дуго спава.

Ко да се баци седло на талас,

ко на таласу да се језди,

тако дубоко да се спава.

.

Под мојом брадом њена глава.

.

Од кише светли цео стан.

Сија петао из мокре вишње.

Жена се окреће наузнак.

Из њеног пупка гледа и светли

велико златно око кише.

.

У сваком окну гори ватра.

Шушти и блиста цео дан

та златна црква око куће.

Стићи ћемо изнад облака,

иза звезда, у своје лице,

стићи ћемо далеко, далеко,

не излазећи из ове куће.

 

Као што јецави ветар кроз ноћ жури,
тако моја жеља теби хрли,
тако се моја чежња за тобом буди.
О, ти због које болујем,
шта знаш ти о мени?

.

Полако гасну ова касна светла,
долазе дуги и бесни сати.
Ноћ има твоје лице,
и ветар који о љубави прича
осмехује се као ти.

– Радмилин коментар на лирске записе Драгане Медић-

Драга Драгана,

Девојко од Меда!

Мене дирају ове твоје речи душом писане ♥

Од Бога ти здравље,

пуне ти кошнице пчела и меда нек су увек,

а срце пуно радости и љубави ♥

Пиши о пчелама и меду,

о багрему крај којег стојиш усправна

окупана миомирсом његовим

који се шири Србским журналом и

буди наша сећања на наш Завичај

који у душама нашим цвета

као тај расцветали багрем

 

 

 

 

Све је живо и све посвећено.

Све посвећено и све одуховљено.

Ти си у свему, и све је у теби:

Дрвета и биљке,

животиње и тице,

вода и земља,

ваздух и светлост,

заиста, све је то једно

Суштаство Сушто; 

све је то због тебе

и ти зарад свега.

„Лепота нема очи Туге“,

Рече ми мудрац са поверењем.

„За то што имаш, не криви друге,

Не блати бисер сажаљењем.“

.

„За то што имам или немам“,

Упитах, дете бесловесно.

Одговор дође, давно спреман,

Но ја га тада не чух свесно.

„Живот је поклон“, мудрац рече,

И сваки минут вечност буде

Када кроз тебе целу тече

Ватра, што од нас пече људе.

„А то кад пече, да ли боли?“

Стрепња се изли из мог гласа,

„И бол и радост, све заволи,

Заједно иду“, беше јасан.

Давно је ово изречено

И чамило у мрклом мраку

Ума, док блудех омамљено

Сапета језом, која сваку

Жељу ми претвори у стећак,

Баш као да сам жена Лота,

Дарове вргох у запећак,

Јер чума ума – дух ми смота

И огради га морем соли

Коју сам гутала, у муку…

За инат. Да ли камен боли

Док таласи га вечни туку?

Немам ни жељу, а ни право,

Речи су испразна прашина,

Ономе који чита главом,

Опојна ума паучина.

У њу сам, опијена, пала,

Срце сам оковала, глува,

Дадох га власти минерала,

Пркос и понос да га чува.

Менгеле то су скамењене. . .

Менгеле… муко духу љута,

Сад на вас лијем сажаљење

Кад прах је страва преметнута.

Јер дође сила изнад Смрти,

И друга сила – изнад Страха,

Кроз слани камен да проврти

Отвор за светло Првог зрака.

Удах… па издах… удах опет!

Грцање! Ритам срце хвата!

Наносе соли сузе топе,

Не питај! Грцај! Све прихватај!

Поклон је Живот, то ми паде

Кроз удах трећи, који кида,

Оклоп у кристалне комаде

Кроз који прође трачак Вида.

Радост и болно осећање

Заједно добих ту. Наједном,

Ко муња бљесну подсећање!

О том сам давно чула, једном. ..

Дете и мудрац, све се врати,

Зар испод мрака још то памтим?

Поуку вечну најзад схватих,

Разумех, искра у срцу пламти.

Из ове искре букну пламен

На ком се чума ума спржи.

Прах црни гледам. Језе знамен.

Омче што више ме не држи.

У талас крочим. Пече. Пржи.

Долази други. Леден. Ходам.

Ватра ме моја живу држи

Кад унатраг ме баци вода.

Једном ће око Себе да спази

Одсјај на води неусталасан

Без модре туге где долази

Звук од Лепоте, чист, прекрасан…

 

 

ВИЛЕЊАКОВА ПЕСНИЧКА РАЗЈАСНИЦА

Видосава Вида Томић!

Даровита песничка вила, те свестрано образована расна, племенита, узвишена и храбра Бела Србкиња из Црне Горе.

Мало је таквих неустрашивих, одважних, мудрих и посвећених Белих Србкиња!

Мало их је у свим временима и свим световима!

Видосава је храбрија, темељнија и постојанија од многих мушкараца овога времена.

Упознали смо се давно, још у раној младости, када је Она, на Другом програму Београдске телевизије, уређивала и водила емисију ПРИРОДА И ЧОВЕК.

Сарађивали смо потом годинама, и, заједнички радили на откривању Повеснице о Белим Србима.

У то време сви ми, који смо радили на буђењу и освешћивању Белога Србства били смо и обележени и праћени, од удбаша, жбира и доушника.

Заиста, никада лако не бејаше – бити Бели Србин или Бела Србкиња!

Наш врли пријатељ, Милан Младеновић од Лужице, даровити песник, философ и полиглота, због дружења и сарадње са Олгом Луковић Пјановић у Паризу, био је осуђен на две године робије.

Многи су моји пријатељи бивали праћени и прогоњени, а о себи нећу да говорим, јер већ све или слутите или знате.

Но, ово морате да знате!

Највише су нас прогонили они југо-комунисти и југо-удбаши који имају србска имена и србске претке.

Србомржња и русомржња је управо међу таквима рођена.

Њихови потомци и данас господаре Србијом, прерушени у либерале, глобалисте и атлантисте. 

Данас је рођендан мојој милој и дивној Смиљки.

Данас је мој дан сећања јер она лежи под земљом на оном

лепом и усамљеном пропланку, на врх брда изнад Лешка, на Косову.

Далеко од мене да бих учинила помен

на њеном гробу за њен омиљени дан.

Срећна сам и тужна у исто време.

Срећна јер је на данашњи дан дошла у живот ОНА,

мој највећи и животни пријатељ.

Тужна јер се никако не могу навићи да је више нема.

Данас немам са ким да причам о њој и

зато ево ових пар речи упућених мојим пријатељима.

Нека је мир души мојој Смиљки.

Жива је моја љубав и успомена.