Category: All

Драган Симовић: ЈЕДНА СЕТНА ЉУБАВНА ПЕСМА ИЗ ДАВНИНА


 

 

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

преведи ме преко велике воде смрти,

и проведи кроз мрачне и ледене просторе

овога света таме и опсене,

и уведи ме,

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

у светове светлости,

љубави и блаженства,

у наше дивот-вилинске светове

где царује Љубав бесмртна и вечна,

Љубав свих љубави

која никда не умире

и која се вазда изнова рађа

у све већој и већој

Лепоти и Дивоти!

Молим Ти се,

Љубави моја,

Дивото моја,

Снаго моја,

придржи ме још мало,

још само мало

у овоме свету таме и опсене!

 

Само: Слављење непобедивог Сунца


Божић се и слави пре нове године, што је по исправном календару, пошто је овај црквени, јулијански, најнетачнији. Славило се поновно рађање Сунца. Тај празник се славио широм Европе, код нас у виду слављења Сунца и Дајбога. Занимљиво је да је овај празник послужио и као темељ касније званичне религије Римске империје, и славио се под називом „Sol Invictus“ , или „Natalis Sol Invictus“, рођење непобедивог Сунца. Овај празник и славњење непобедивог Сунца, или Сола, је постала званична религија Рима у доба Аурелијана. Наставио је Сол(Дајбог) да се слави и код наредних императора, од којих су већина, укључујући Аурелијана, били са нашег простора. Као што су: Проб, Максимиан, Галерије, Диоклецијан, Лициније…заправо сви до Теодосијеве династије. Владавина нашх предака је у империји на западу, била преко сто година, на истоку и дуже, око триста.
Сол-Дајбог је такође утицао и на јачање култа Митре(такође соларног божанства) и митраистичких мистерија, које су се практиковале широм Римске империје, нарочито међу војницима, који су и били темељ Рима.

Владимир Шибалић: ДАЉИНА


Рекла си ми самоће да се бојим,

Да стога душу олако продајем.

А ја жудим само за погледом твојим,

Усне своје само, ево, теби дајем.

.

Kа истоку осматрам даљину,

Тамо си негде, и близу и далеко.

Помози овоме блудноме сину,

И њега треба волети неко.

.

Не иди од мене, не иди никада,

Остани крај мене и љуби

Ову битангу, пробисвета некада,

Док ти се дах у пољупцима губи.

Владан Пантелић И с а в и Ј а к о в


Десетомудрованије из Тијаније

*

Библија,књига чудесних  знања и највећих истина… Библиотека света  у једној књизи.Колико ли је пута фалсификована, ко је то радио, за кога, и где су унети фалсификати? Откриће се све у времену надолазећем, ери Водолије, времену процвата Нове свести. Откриће се оригиналне књиге, откриће се и друга значења.библијских вишеслојних текстова. Мене, наравно, највише интересују они текстови који нису унети у ову званичну верзију, која је у службеној употреби. Тијанијце и мене, по природи неповерљиве, највише интересују забрањене, јеретичке, књиге. И интересује нас да, међу јунацима новије повеснице,пронађемо личности из Библије. За то користимо јасно знање, интуицију, лингвистику, логику.

 

**

Ево шта пева Прва књига Мојсијева, глава 27.

Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава, старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.

2.Тада рече:ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;

3.Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова;

4.И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нијесам умро.

5.А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав оде у планину да улови лова и донесе.

6.А Ревека рече Јакову сину свејему говорећи: гле, чух оца твојега где бесједи с Исавом братом твојим и рече:

7.Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом до книјесам умро.

8.Него сада, сине, послушај ме што ћу ти казати.

9.Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.

10.Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умро.

11.АЈаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;

 

** *

Ревека је лукаво смислила како да Јаков превари оца и узме благослов уместо прворођеног Исава. И остварили су свој план, па је тако Јаков, на превару,постао наш праотац. Наш праотац – преварац. Можемо замислити колико је Исав био љут на брата Јакова, и можемо замислити колико је горчине, или жеље за осветом,понео у следећа утелотворења. А утелотворења, по заслузи и по божјем промислу,

иду у пару  линијом плаве и црвене енергије. На нашем тлу, пра-тлу, то је јасно видљиво. Лазар Косовски је био црвена енергија, његов син Стефан и турски цар Мурат плава, Милош Обреновић црвена, Карађорђе плава, Милошевић црвена,Коштуница и демократе плава. Обе енергије су добре, крећу се као вертикалне наизменичне синусоиде и имају своју улогу. У символици крста, црвена енергија је вертикала или правда, плава – хоризонтала или љубав. У стварном животу оне би требало да делују из тачке пресека, као плавољубичаста енергија и да сарађују, нарочито када су на власти. Власт удара у мозак, помери памет, покрене комплексе,властодршци се свађају и боре за моћ и привилегије. Чак и анђели изгубе разум када добију моћ, па им разум оклемпави, а израсту рогови. Власт је највећи наркотик и најбољи показатељ какав је човек у суштини. Власт је слична снегу.Снег показује траг сваке зверке или човека.

** * *

И тако се преварени Исав, рутав и брадат, као и пре толико векова када је преварен за благослов првенца, утелотвори у Србији као генерал народне војске са симболом орла двоглавка. Његов брат Јаков, избријан и гладак, такође је  доведен у Србију да предводи шумске ратнике, под симболом звезде петокраке. Још једном је Јаков, уз помоћ Ревеке или Енглеске, преварио Исава и завладао нашим просторима, и био би  владар хиљаду година да га бог Јама није позвао у оносвет.

 

** * * *

Борбе за превласт, међу народима и људима, символика су нескладног развоја појединца и света у целини. Нескладан развој води у болест, старост, смрт, ратове.Обреновићи и Карађорђевићи су били непријатељи, партизани и четници такође. Демократе су издале Милошевића за мање од 30 сребрњака.Све те игре око моћи, новца и престола, игре са идејом бољег сутра, изродиле су вође без стида и срама, без визије, без плана, доманићевске вође које воде земљу у сигурну пропаст.

 

    * * * * * *

У Тијанији је однос према власти одувек јасан. Власт може да се мења, а Тијанијац посматра своја стада, своје њиве и ливаде, своје зараде. Ако се ове године живи много теже него прошле године,власт је лоша, ма какве боје били њени символи. И зна да су дошли на власт слично као и Јаков, преваром, која се сада зове – избори. Тијанијац посмара и каже: ови су исти као и они, или гори од оних. Никад не изговорај њихова имена, јер су они непоменице, под знамењем Курте и Мурте.

 

30.12. 2013.

 

Владимир Златић: Када одем


Када одем
Оставићу иза себе
Једно небо
Летње плаво, осунчано
Облацима танким, белим прошарано
У свом оку
Чувао сам га за тебе

.

Када одем
Оставићу иза себе
Једно поље
Равни бескрај меке траве
И по њему свуд латице беле, плаве
Пољског цвећа
Сањао сам га за тебе

.

Када одем
Оставићу иза себе
Једну песму
Од мириса и од боја
Изаткану, да то буде песма твоја
У свом срцу
Носио сам је за тебе

6.1. ВОДОКРЕС – ВОДИЦЕ


15977217_243346159410498_6955731274358748306_n

Према источнословенским родноверним изворима, Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани. Верује се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су била отворена 12 дана.
Празник је код нас познатији као Водице и по мноштву обичаја које имамо на тај дан, склони смо веровању да је наследио неки претхришћански празник.
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: „Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!“ За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: „Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се“.
Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством.
„…девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. – Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: „Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!“ Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. – Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

6.1. Водокрес славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“,

http://staroslavci.blogspot.rs/

Бадњи дан и Божић – празници соларног порекла


Сима Тројановић је почетком ХХ века добро претпоставио да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла који симболизују обнављање Сунца; бадњак је таква врста идола који ја домаћем огњишту сваког српског домаћина понавља „небесну сцену“ поновног рођења бога Сунца. У једном латинском рукопису из XV века поменута су три пољска божићна обичаја:

„Неки (Пољаци) на дан рођења Господњег или уочи тог дана 1) не дају никоме ватре на зајам; 2) извесне личности за које се мисли да су срећне позивају, рано ујутру, у своје куће, да би и њима донеле срећу; 3) неки опет зову вукове на гозбу.“

Сви ови обичаји су још увек савршено очувани код Срба, вероватно зато што је, како многи претпостављају, бог Сунца и ватре, Дајбог, био српски национални бог и зато посебно слављен. Ватра са огњишта се не даје јер она тога дана „помаже“ рађању новог Сунца – над њоме ове „срећни гост“, који се код Срба назива полаженик, положајник или полажаоник, а који је прва особа која тога дана дође у кућу, џара ватру бадњаком, како би је разгорео. Вук који се зове на гозбу јесте онај стари Хроми вук, Дајбог, који у каснијем периоду престаје да буде хром, јер је започео нови годишњи циклус у коме Сунце јача. И сам полажаоник, први гост који нам својевољно тога дана дође у кућу, заправо је вероватно то старо божанство; о томе говори и обичај да се он обрће кожухом и да седа под сто, чиме се апострофира његов „вучји“ карактер.

(Словенска митологија, Ненад Гајић, стр. 25, треће издање, Лагуна, 2011.)

badnji-dan-540x359

Драган Симовић: Видим те међу звездама и сунцима


 

 

 

 

Видим те међу звездама и сунцима;

видим те у месечевом зраку и у капи росе;

 видим те међу облацима и јатима птица;

видим те у јутарњем лахору и у пољском цвећу;

видим те у своме срцу и у сновима својим –

видим те, свуда те видим,

и препознајем,

Љубави моја –

Богињо моја,

Србкињо моја!

 

Драган Симовић: БЕЛА СРБКИЊА И БЕЛА МАЈКА


 

Можда ће овога пута – у времену које нам се убрзано примиче – наш посрнули, раслабљен, разводњен и разједињен Србски Род, успети да сабере, уједини и вазнесе једна образована, самосвесна и самобитна Србкиња, која ће, изнад свега, бити повезана и са Божанствима из Вишњих светова.

Желим, свим бићем својим, да се то што пре догоди.

Због расног Србства, због свих нас!

У тисућама година дугој србској повесници, бивало је тога и раније – да храбра, неустрашива, племенита, узвишена и мудра Србска Жена васкрсне и вознесе Србство из пепела.

У стању у којему се Србство тренутно налази, за његов свеколики – а превасходно културни и духовни – васкрс, препород и успон, више би одговарала личност која мисли срцем и душом од личности која, без осећања, размишља само главом.

Зато што је питање Србства у овоме часу, више питање срца, душе и части, него било чега другог.

Отуда се, и надам и верујем, да ће, овом приликом, а у овоме судбоносном трену вечности, једна Србкиња божанског порекла –  а образована, племенита и самородна – својим праисконим и материнским, женским и стваралачким бићем и суштаством, лакше, боље и успешније – од било којег таштог и сујетног мушкарца (Србина!) – препородити, сабрати и духовно ојачати давно онемоћали свеколики србски род.

Уоасталом, Србска Жена је одувек чувала, штитила, бранила и спасавала расно Србство од пропасти.

СРБСКА ЖЕНА, БЕЛА СРБКИЊА И БЕЛА МАЈКА, ТО ЈЕ СВЕВРЕМЕНО А КОСМИЧКО ЖЕНСКО НАЧЕЛО ВЕЧНОГ СТВАРАЊА И ПРЕПОРАЂАЊА.

НОВИ – ТЕ САМОСВЕСНИ И САМОБИТНИ – СРБСКИ МАТРИЈАРХАТ ЈЕСТЕ ГАЛАКТИЧКА БУДУЋНОСТ НАШЕГ ЗВЕЗДАНОГ РОДА.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни