Шта остаје иза нас, и чега се сећамо, кад мину године и, када се изненада пројавимо у позноме добу, илити, песнички речено, у јесени овоземаљског живота?

Иза нас остају само наши будни снови из раног детињства, само наше љубави, наша заљубљивања у младости и, надасве, лепота наше вечно младе, детиње душе.

Све друго ишчили, све друго се развеје и распрши, све друго и није битно!

Није битно ко сам и шта сам био; нису битна знања, вештине и умећа; нису битна школовања, васпитања и образовања; није битно да ли сам живео у богатству, у раскоши, или, пак, у сиромаштву; заиста, ништа ми од свега тога није битно, јер све је то дим, магла, омаја и опсена.

Сада ми је битан само овај тренутак вечности, битни су ми моји детињи снови и битне су ми моје младалачке љубави.

Сав свој минули живот, у овоме трену, видим и осећам као сан.

И, све чешће се питам: да ли сам ја стварно живео тај свој живот, или сам само сневао да га живим!?

Не лупам више главу о томе: да ли сам смртан или вековечан; да ли сам био успешан или неуспешан, губитник или добитник; шта сам био пре а шта ћу бити после овог кратког и пролазног живота у свету закривљених огледала, јер ми је посве свеједно, будући да сам постао посве равнодушан према свему што се скрива иза свих ових питања која сам негда самоме себи постављао.

Зато, сневајте своје снове и живите своју љубав док сте још млади, док још имате времена, јер овај живот и јесте само сан!

Све што је лепо и дивотно, то, уистини, веома кратко траје!

 

 

Ма кажи ми

Што ја тебе толко волим

.

Ма шта има то  на лицу твоме

Што зове очи моје стално

.

Да л то свирка нека отуд извире

Што голица покрет игру тражи

Па онда застанем руке раширим

И у загрљај полетим полетим

.

Шта дозива реци душу ми

Да л то хучи ветар стално ил

Жамор живи воде слушам

Ил то шума шапуће тајанство

.

Ено кажем себи мисли мисли

И замисли да је  даба хроми

Би л  волела овако признај себи

.

Онда станем покрај ноге хроме

Видим мила драга ми и она

Та око једно да имаш само

И тад волела би исто –овако

.

Ма шта има рука твоја

Важна мени као моја

.

Да л је пехар злата капи

Што жедном срцу  живот врати

.

Гледам, гледам слике миле

Што  се једном у давнини догодиле

Гледам себе тебе нас гледам шуме

Језеро и птицу како теби слеће

.

Гледам сузе чујем крик из душе

Богови кад  разбежаше се

.

Гледам гледам око себе

Прах звезда свуд расуо се

Светле месечеве сестирце

.

Око твоје свет је ове питалице

Што бере траве поред оскоруша

Венчиће шарене  за  виле и вилане

Ето ту до каменога степеништа

Ту израсте и моја душа вилинска

.

Кажи ми – Ма не мораш ми ништа рећи

Срце види стреловито тачно како јесте

Блиста лепота додир нежног жара

Пламти душа а око  – искра!

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Извор: интернет страница –Расен –

 

 

 

 

 

Осећам мирис пролећа…
Видим на Истоку сјајило
Свиће Дан Сварога
Отварају се све скривнице
Великог тајног знања

 

С в и т а њ е

.

Јутрос сам најпре јасно угледао
Да ме вертикале мило посматрају
Ох да!Тако треба и тако увек бива
Када се храбро потпуно отворим
Тад хук хучи – кроз мене маршира
Космичка шарена моћна штафета
Са стотине хиљада хиљада порука

.

Одмах урадих неколико вежби
За врло брзо стварање Вечности
И да сецнем силину овог налета
Добрих и лоших ванземаљаца
Није ми то одмах сасма успело
Уморих се – постадох жутоцрвен
Као ватра од зрела патлиџана

.

Ти си прозорљив и провратљив
Ти си прокровљив и прозидљив –
Ехо храбрилица у телесним ушима
Хватам сивог вођу ванземаљског
До јуче су били јаки и преварни
Његово тело губи снагу – мртвише
О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

 

 

 

 

Бог љуби тишину.

У тишини, гле, Суштаство Божје бива Дејство Божје!

Бог се у тишини тишином обраћа Души утишаној.

Само у тишини Душа Жива са Богом разговара.

Говор Божји јесте толико снажан и моћан да се једино у тишини чути и разумети може.

Најсилнија грмљавина Божја бива најдубља тишина.

Од тишине нема ничега гласнијег и речитијег у свим световима, у свим звезданим јатима.

Стварање Божје јесте грмљавина преточена у тишину.

Бог воли тишину.

У тишини, гле, Дејство Божје бива Суштаство Божје!

Што се Душа Жива већма примиче Богу, тишина све дубља бива.

Најдубља тишина свих најдубљих тишина у Срцу Божјему пребива.

Повратак Богу јесте повратак тишини и стварању.

Када се Душа Жива преда Божјему Стварању, бива тишином најдубљом прожета.

Бог воли тишину.

Тишина је и Божје Дејство и Божје Суштаство.

Онај ко истински жели да се врати Богу, пре тога мора да позна тишину, у Срцу, гле, и у Бићу своме!

 

Најстарији запис једне епске србске песме није записан у Рашкој, Зети или Босни већ веровали или не – у Јужној Италији!

 Песма из 1497. године се зове „Орао се вијаше над градом Смедеревом“

.

Орао се вијаше над градом Смедеровом.

Ниткоре не ћаше с њиме говорити,

него Јанко војвода говораше из тамнице:

“Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору:

Богом те брата јимају

пођи до смедеревске господе да с’ моле

славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;

и ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице,

ја те ћу напитати чрвене крвце туречке,

белога тела витешкога.

Говори љубави моја

Нек потеку милоснице

Кроз облаке беле

Низ планинске литице

Нек слију се у језера ,потоке и реке

Нек огледне се У њима твога ока сунце

Нек обасја косе виле сваке

Језеркиње, облакиње, огњевите,

Планинкиње и виле морске,

Говори љубави моја

Нек затрепере  неба звездице

Песма твоја нек умије им лице

Нек отворе се Земље сви кристали

Да зацели мајка света

Говори љубави моја и

Душа моја чека звуке твог шапата

И срце отворено на

Длановима твојим заспало

И оно  чека!

ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ

У АКАШИ ОТКРИВЕНО

ВедСури бејаху вилинско племе Белих ВедСрба, који обитаваху у румено-љубичастом Прстену Светлости Стриборије, на Пупку Света, подно Вечерњаче.

Они су потомци Перунових ратника посвећених и Плавих Вила из Кедрових шума, понад Пурпурних Горских Језера, у несагледним снежним пространствима земље Сиберије.

Свети су риши певали и приповедали унаоколо, племенима и родовима Сварожића, у бескрајном Прстену Светлости Стриборије, о слави и величини ВедСура, о неустрашивости, о непобедивости и о  бесмртности њиховој; о тајнама и мудростима које они чуваху, а које нису од овога света.

Преносило се, шапатом и тајинствено, уз свете ватре око храмова Перунових и Сербониних, о чудесним и заносним љубавима између Белих Сварожића и Плавих Шумских Вила, из чијих се бракова рађаху деца, која већ на самоме рођењу, бејаху Духом Стварања посвећена у Свете Тајне Неба и Земље.

ВедСури тако постадоше посвећени водичи свих племена и родова Сварожића, као и чуварима Светих Знања и Светог Огња на Пропланку Девет Драгуља –

Девет Храмова Белих Богова.

Светим Знањем и Божанским Дејством, штитили су и покривали све родове и сва племена Сварожића, тако да никакве силе туђинаца и врагова, не могаху, на многе векове, ничим наудити Белим Сварожићима, чије се Царство простираше од Изласка до Заласка Жарког Кола Сварогова. 

Драги Драгане, тако је!

Исписујем редовно твоје и Владанове песме

како би речи песме оживеле

у мени успаване Речи Рода нашега ♥

Чин писања је моћан помагач

у овладавању било којим језиком.

Није свеједно

којим писмом ћемо

писати.

 

Поклањам ти се Роде стари,

у вечности да ме памтиш,

дишем бићем бића твога,

грлим стабло Рода мога

светилишта Перун Бога!

.

Где год ногом својом крочим

слушам приче старих дана

говори ми камен, врана,

вук и крила орла мога,

пријатеља Перун Бога!

.

Част и Славу узносимо

у небеса да се шире,

сад са Јава дозивамо

да се спусте све Валкире,

и све муње да се сјате

да се Понос и Част врате!

.

Роде стари, живи храме,

до корена ти светлост сија,

да исцели ти живе ране

песма вила нек засија!