Category: All
Владимир Шибалић: ДА САМ ОРЛЕ…
Да сам орле, горда стаса,
Да се небом плавим вијем,
Да сам барем део горостаса,
Не бих морао више да се кријем.
.
Да сам орле, птица сива,
У мени би јоште била жива
Она ватра, жеља давна,
Да врате се доба славна.
.
Да дични сам орле бели,
Да л’ би душмани икад смели
Скрнавити пода мном светињу,
И од Срба начинили сиротињу?
.
Да сам орле с грба нашег,
Опомињ’о бих народ свој,
Оцилима са мог штита
И крепио за крвав бој.
.
Нисам орле, човек јесам,
Који земљом српском ходи.
И издаје ја сам свестан,
Свестан куда све то води.
.
Нећу бити миран никад,
Све док дишем и постојим.
Песмом својом, новом надом,
Србе хоћу да задојим.
Верица Стојиљковић: ПУТ
У дубинама жарним родним, суза настала
у срцу набујала, душом путовала!
Колико љубави – да у оку застане,
окамени се, седефом прелије да
Пут бисерни сјајни пред
Човеком отвори се!
Анђелко Заблаћански: НОЋ
Тишина пољима језди
ноћ је
у крошњама узрелих шљива
у мирису сена
ноћ је на небу без звезда
испод ластиног крила
у погаженој трави
ноћ је
и тама све окива
само још песник сања
будан
само у његовој соби
бестидних звезда је рој.
Милица Тасић: У ватри у очима мојим
У ватри у очима мојим
блудно се играш,
а ја дрхтим расклиматаног ума
у влажној жељи својој
кад либидно небо
лагано се спушта
на наго ми тело и с
ваки живац од прстију твојих
затрепери,
а потом светла кад згасну
осећам те свим чулима својим…
Данијела Тодоровић: Пробуђена
Окупана белом светлошћу,
исцелења и чиста,
плешем у љубави универзума.
Живот ми је саткан од дугиних боја,
сестрице ми блиставе звездице,
мајка Месец, а отац Сунце.
Плешем, певам, сликам, пишем,
рукама стварама чаролију,
сваки покрет је ода животу.
Пробуђена,
опет сам рођена у светлу,
тамо где идем, тама нестаје,
а звезде јаче сијају.
Срце пуно љубави,
пева песму о вечном животу,
где радост надахњује,
а смех не престаје.
Свет мира и маште,
свет пробуђених душа,
које плешу у светлости,
вечне и бескрајне љубави.
Драган Симовић: ДУША И СУДБИНА
Наша судбина зависи од нас.
Нико са стране не може да утиче на нашу судбину.
Спрам нашег знања и наше вере јесте и наша судбина.
Знање и вера иду упоредо, и не могу се раздвајати.
Из знања, свести и свесности происходи вера.
Колико знамо о себи и колико верујемо у себе, толико смо и јаки.
Све што сневамо, мислимо, осећамо, говоримо и чинимо утиче изравно на нашу судбину.
Свеколика наша дела обликују како нас тако и нашу судбину.
Каква нам је душа, каква свест и свесност, какав ум и дух, таква нам је и судбина.
Све наше непријатеље ми сами или стварамо или призивамо.
Али, исто тако, ми можемо да призивамо и стварамо своје пријатеље.
Наши пријатељи су светла бића и светла суштаства.
Сви наши земаљски пријатељи бивају непоуздани и вероломни, уколико нисмо повезани са светлим бићима и светлим суштаствима из вишњих светова.
Драган Симовић: Препуштам се Светлим Суштаствима
Препуштам се
Светлим Суштаствима –
у којима обитавам
и која у мени обитавају –
да ме воде
и да кроз мене
дејствују.
Ја ништа не мислим,
а све се кроза ме мисли;
ја ништа не предузимам,
а све се кроза ме предузима;
ја ништа не стварам,
а све се кроза ме ствара.
Драган Симовић: Не дозволите да вам украду снове!
Не дозволите
да вам украду снове,
јер док имате своје снове,
дотле имате и свој живот.
Човек без својих снова
никада не може бити слободан.
Зато
чувајте властите снове,
да би ваши снови
чували вас!
Колико смо слободни
у сневању властитих снова,
толико смо слободни
и у живљењу
својега живота.
Бултони: КРУГ
Праг јој пређох, траг дал’ оставих
Остала навика да се осврнем и поглед
Прострем, тражећи неке трагове што
Сам сејао трудом, чиме се све бавих
Од прага па све до у недоглед
До хоризоната где је већ запало и удавило
.
Рекли би сад све из почетка
Ал’ седа открива све муке, све јаде
Ваља прећи још један круг
Први, пртину правећи, остах без претка
Само да осмотрим потомци шта раде
Богу и предцима одужен дуг
.
Кораком тромим, идем у непознато
Сваки нови већ постаје тежим
Терет са плећа са другима да поделим
Ал’ како, кад све мање ми јато
Опстанком худи устаљен режим
Само напитак, рану да зацелим
.
Круг за кругом, сви кругови ови
Од круголета првог све до деветог
Са прозора слике, нова лица
Сви ко један, стари и нови
Залудном прође још једно лето
Само још једна календарска доколица
02.01.2018 у 14,44 часова
Душан Васиљев: Човек пева после рата
Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!
(1920.)
Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, кћери Симеона Стефановића пореклом из Перлеза, и оца Косте, сина Кузмана, кујунџије кикиндског. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.
Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.
Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријавиo у војску. Позвaли су га 1918. и отпремили на фронт на Пјави. Вратиo се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затeкao je српску војску. Ступиo je у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.
Оснoваo je Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, отишao je у Београд. Уписao се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју je водиo Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али je завршиo педагошки курс и 1920. прешao у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се oжениo Милојком Малетић.
Поново су га 1921. позвaли у војску у Кратово, где je гониo качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводиo je време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршалo због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушаo je 1923. да се лечи, отишao у Загреб, али су га вратили са препоруком да се јави на пролеће.
Умрo је 27. марта 1924. у Кикинди, где је и сахрањен на Мелином гробљу, у непосредној близини Манастира Свете Тројице.









ДУШАН ВАСИЉЕВ
(1900 — 1924)
биo је српски песник, прозни и драмски писац,
један од најзначајнијих српских експресиониста.