Category: All

ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ – СВРХА НАШЕГ ПОСТОЈАЊА –део први –


Винчанска култура

„Љубав је живот“ – ово је једна од најстаријих транскриптованих порука винчанске цивилизације. Те три речи јесу најдубљи смисао постојања и апсолутно другачије значење него када би рекли  “Живот је љубав”.

Ова друго је изврнута верзија и више је религијског карактера, доста често поштапалица разних гуруа, филозофија, свих оних који окупљају емотивно нестабилне око себе пропагирјући љубав као бит човековог постојања. Није тачно. Зато што човек треба да подреди љубав животу, а не живот љубави. Прво је радост, друго је вечита борба и често туга. Инстиктивно у човековом бићу је већ то познато , да ће се увек најснажније борити за живот, а не за љубав. Упознао сам људе који су прошли клиничку смрт, били на ивици живота и смрти, прошли велике кризе, дошли неком спознајом о значењу живота. Приметићете да такве особе носе огроман мир, да су изменили ставове шта им је битно а шта није у животу, да им друга јединка није толико битна да би осећели љубав, чак им није ни битно да ли их ико више воли у животу. Зашто? Зато што почивају да воле живот, прихватају пролазност свега у животу, негде подсвесно знају да смрт није крај живота. Њихов дух је отишао степеницу више, имају ширу слику живота, друго биће воле само у контексту да су те друге особе део онога што воле тј живот. Њихов извор хране и потпуности је живот, а не што ће неко други да их воли.

Хришћанство не почиње распећем, него Васкснућем, јер Бог слави живот, а не бол. Волети живот је радост, волети човека као појединца статистички је чешће бол. Живот је изнад свега како у метафизичком смислу, тако и у реалној равни. Ваш живот је у правој смисли речи искра, тј. ваша душа, поверена материјалном облику које зовемо тело. Сам крст који је најстарији икада исписан симбол људском руком заправо је симбол љубави и страсти. Да, и страсти. Љубав на крсту представља хоризонтала, која представља бескрајну ширину, зато између осталог када смо пуни љубави ширимо руке. Страст на крсту представља вертикала, јер то је стварање, долази из нематеријалног света и претвара га у материјално, рађање нове душе, новог бића. Страст је стварање, љубав је стање. Да би били страствени морате да стварате, да имате страст према нечему у реалном животу. Када престанете да стварате, гаси се искра живота, очи бивају без сјаја, ваше постојање више нема смисла и полако ваше тело постаје терет животу који вас напушта. Када изгубите стање љубави према животу, ви њега напуштате и сврха вашег постојања нема више смисла на земљи.

Дакле, љубав је стање, једна тотлно непродуктивна ствар када је усмерена ка особи или када на њу гледате на нешто што вам онолико фали у животу, као и да је љубав битнија од страсти. Љубав двоје нпр. са кокицама испред ТВ-а, краће траје од оних где нпр. њих двоје саде заједно мушкатле. Зашто? Зато што први пар посматра живот, а други има страст и нешто заједно ствара. Први пар лечи своје несигурности у изолованом свету за њих двоје, други пар схвата да је стварање пренета Божија креација на човека да би креирао живот. Љубав првог пара ће одумирати и трулити лагано, а други пар ће бити миљеник Богова и увек подржан од природе чак и ако дођу тешки дани. Верујте да се у ово црква не меша, то је тако, јер први пар живи “живот је љубав” а други живи “љубав је живот”. Навео сам два банализована примера, да би се разумела суштина, наравно не треба бити искључив па не погледати филм. Сада ћу вам објаснити смисао на још баналнији и екстремнији начин кроз два супростављена света.

Постоји безусловна љубав. То је оно што здрав човек по природи одмах осети према свом детету или према животињама. Деци и љубимцма се све опрашта и негде сваки човак тежи да је досегне барем једном у животу. Та жеља је заправо нагон за безусловну љубав, а тај нагон ствара нови живот који се огледа у нашој деци. За оне који се не остваре на овај начин Бог је послао као утеху животиње, а њихов пут је искључиво кроз духовност и док то не прихвате суочавају се са доста тешким животним околностима. Некада давно жене које нису имале ту срећу да се остваре кроз децу, повлачиле су се у шуму где су се повезивали са природом и дивљим животињама, овладавале вештинама као што су лечења травама, телепатска комуникација, управљење силама природе, прорицањем судбине, чишћењем душа. Њих су прозвали вештицама, кроз цркву би постајале монахиње, али и једнима и другима је задатак дубока посвећеност духовном раду. Обе стране морају да спознају вертикалу крста а то је љубав која треба бити окренута животу, не према човеку. Изазов је тежак, јер ако си избором природе ускраћен да осетиш безусловну љубав кроз децу, мора се превазићи осећај да је живот нешто ускратио, бити огорчен на сам живот, свенути у самосажаљењу, осећају ускраћености.

Универзум није суров да би ускратио неког да нема потомство, него је посебно изабрао такве људе да својим посвећењем у духовном смислу дају нове увиде човечанству и буду помогачи на земљи. Дакле докле буду размишљали да је живот љубав, тешили се кроз везе и бракове, ништа добро ту не може ићи. Када буду дошли до тога да је љубав живот, онда су се нашле на правом путу. Разлог зашто се разликују монахиње и тзв. вештице и ако имају исте мисије и животне околности је веровање и сам пут којим иду ка вишим духовним висинама.

-наставиће се-

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.

Драган Симовић: Трудимо се, свакога дана и свакога часа, да будемо бољи него што јесмо!


ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА

БЕЛИМ СРБИМА И БЕЛИМ СРБКИЊАМА

 

Ево у чему се састоји наш Свети рат.

Трудимо се, свакога дана и свакога часа, да будемо бољи него што јесмо!

Да све мрачно и тамно из себе избацујемо: из мисли, осећања, речи, дела, срца, душе, битија и суштаства.

Да освешћујемо и просветљујемо себе, како изнутра тако и споља.

Да без престанка узрастамо у Духу и Свести, те да, истовремено и упоредо, припомажемо и својим ближњима, од Рода и Племена нашега, да заједно уз нас, кроз нас и у нама узрастају.

Да у свом бићу и суштаству негујемо лепоту, доброту, љубав, племенитост, узвишеност и храброст.

Да Творца, Васељену, Богове, Богиње, те сва ина Светла Суштаства из Вишњих светова, видимо и осећамо у сваком трену и на сваком месту као Једно Битије и Једно Суштаство с нама.

Ако смо свега овога свесни у сваком трену, и ако све ово упражњавамо на начин на који пијемо воду или удишемо ваздух, онда смо ми већ одавно на Путу Светлости што води у Златни Сварогов Ириј. 

Драган Симовић: СВЕТИ РАТ НАШЕГ ЗВЕЗДАНОГ ЈАТА


Колико ког да нас има у нашем Звезданом јату, ми својим светлим мислима – поготову ако су наше светле мисли повезане са Извором Светлости, Извором Живота – можемо да победимо тамне силе, паразите и предаторе, те да убрзамо низвођење Златног Свароговог доба на Мидгард-земљу.

Нека недеља, благи дан, буде Дан наше борбе, Дан нашег светог рата против свих мрачњака, паразита и предатора не само на Мидгард-земљи, већ и у Васељени.

Од сутра нека започне наш Свети рат!

Свако ће у том Светом рату учествовати на свој начин, онако како уме и може, онако како његовом бићу и суштаству највише годи и одговара, онако како му срце и душа налажу.

Ово је замисао, наум и намера Татјане К. – по Крви и Свести Беле Србкиње и Беле Рускиње, из Америке – чије сажето писмо овде објављујем:

Песниче Соколе,
Поздрав Вашим светлим мислима.
Сутра, недеља је ударнички дан.
Шаљем Вам приватан мејл, јер мислим да је тако боље. Сакупите Звездано јато. Нека се сутра, може цели дан, како ко осећа, запечати судбина мрачњака и предатора. Позовимо све Земаљске и Небеске силе онако жестоко, ударнички!Није важно колико нас је, важно је да нас има.
Свако добро
Т.
Послушајмо Татјану, јер њен глас јесте Глас наших Белих Богова и Белих Богиња из Акаше!

Јован Дучић: БДЕЊЕ


У дну успаване и неме алеје
Стоји у ноћи под јесењим мразом
Мраморна вила. Ветар тихо веје
Самотним вртом и замрзлом стазом.

.

Свуда је мирно. Камене балконе
Кентаври држе, и ноћ дуга ова
Безгласно, немо, неосетно тоне
Алејом црних, голих кестенова.

.

Само, – у тмини, полумраку ледном
Види се негде слаби зрачак плама
у тихој вили. У прозору једном,
Кроз вреже ружа, и за завесама,

.

То гори светлост. Сред тишине неме,
У топлој соби, кревету од кедра,
И под јорганима, куд су кризантеме
Расцвале бујно – млада, голих недра,

.

Ту лежи жена. Пред њом, у ормару
Од ебаноса, укожени красно,
Тасо и Платон… У камину стару
Још жива ватра и црвени јасно…

.

Будна је. У руци бледој као хладни
Пароски мрамор, у то позно доба
Држи и чита моје „Песме“… Јадни
Песник већ сто лета лежи на дну гроба.

.

Ноћ не иде, стоји. И само безгласно,
По зидовима, у горењу своме
Весела свећа што трепери јасно,
И ниже сенке, крупне, к’о фантоме.

.

А она чита… док сред ноћи дуге,
К’о грдан полип са стотину рука,
Стисла јој срце љубав пуна туге,
Туге без суза, без речи, јаука.

.

И заљубљена, погођена неким
Стихом к’о стрелом, спусти књигу тада
И снива дуго… за мутним далеким,
Чезнући тако у тишини јâдâ

.

И опет чита… Бол к’о море расте
У мртвој ноћи… док сан жудни, мили,
Крилом је, меким к’о паперје ласте,
Осени тужну, уморну, на свили.

.

Сама свећа гори у самотној вили.

 

 

Владан Пантелић Сушт живота


Данас је седми јануар 2016. године.

Гледам кроз прозор.

Милиони снежних пахуља,

Ношених благим ветром- карабурмцом,

Лепршају доле-горе, тамо-амо,

Мојим видокругом.

.

Из нутрине знам да ме данас,

Или неко сутра – које је увек данас,

Чека толико и много више лепота, лепота.

Толико и више срећних искри

Ме чека да би ме усрећило.

.

И знам и радујем се,

Што ћу ту лепоту и ту срећу

Сам да правим, одмах то и радим,

За друге, за себе…

НЕКА СВА БИЋА БУДУ СРЕЋНА И СПАШЕНА И НЕКА СЕ СКЛАДНО РАЗВИЈАЈУ ПО НОРМИ ТВОРЦА!

 

Драган Симовић: О дивотама и милинама


Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.

Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.

Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.

Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!

Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –

све што је игда било и све што ће негда бити!

Има тренутака када од љубави умирем!

Од љубави коју не умем изрећи и насликати;

 од љубави која није од овога света,

и која не би могла опстати у овоме свету –

 јер је исувише прозрачна и етерична;

 јер је сва од пене беле облака белих,

 и плаветно-зеленкастих снова

што се понад језера горског љескају

и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –

од руја јагода шумских

што руде у пролеће по присојима!

Има тренутака када видим –

јасно видим! – све што је било,

и све што ће бити –

у свим вековима,

у свим световима.

Радош Бајић: ЧИЈИ СУ НЕМАЊИЋИ


Чији су Немањићи, а чији смо ми?

Braća po babine linije.jpg

Још се у јавности није стишала бура настала након емитовања прве епизоде ТВ серије „Немањићи“ којом је РТС желео да уважи своје гледаоце – свечарским приказивањем прве епизоде у најударнијем термину свог новогодишњег програма. Верујем да је Јавни сервис желео мало и да се похвали – што је природно. Јер управо захваљујући РТС-у у последњој деценији створена је једна нова друштвена и културна институција на нашим просторима, а то је домаћа ТВ серија, пише глумац и редитељ Радош Бајић у ауторском тексту за „Блиц“.

У сучељавању са енромном доминацијом страних ТВ садржаја, филмова и серија које промовишу начин живота и вредности других социјалних средина и културних амбијената – настала је потреба да национална телевизија макар суботом и недељом у најгледанијим вечерњим терминима емитује играни серијски прогам домаћих аутора.

У којем се говори српским језиком, где играју наши глумци, у чијој реализацији своје право на рад и егзистенцију остварује огроман број филмских радника, уметника, стваралаца и уметничких сарадника – чиме поред програмске РТС остварује и веома значајну друштвену и социјалну улогу.

Овде не могу а да се са дужном пажњом не сетим покојног Александра Тијанића. У тешким и турболентим временима, у трусним друштвеним, социјалним и политичким превирањима, у којима је, када је РТС у питању, експлицитно и једино било важно шта ће објавити Дневник у пола осам – он је схватио улогу и вишедимензионални значај домаћег серијског програма. За очување језика, културе, фолклора, обичаја и свих других круцијалних животних вредности народа који живе на овим просторима. Па, и за одржање националног сабира.

Ако се има у виду да смо народ који нема националну стратегију и у много важнијим и битнијим областима од ове, који се ни у једној области не држи континуитета већ свака нова гарнитура баца са стола оно што је започела бивша – просто је чудо да је вођство РТС-а предвођено Драганом Бујошевићем наставило са праксом на којој је упорно инсистирао Главоња. Како су из милоште звали човека од чијег пера су страховали многи.

У данима најбруталнијих напада на РТС у поводу емитовања једне епизоде „Немањића“, истине ради – као човек који не би знао да бекне о многим стварима, професијама, сферама и областима, а који се у ово што пише поприлично разуме, усуђујем се да устврдим – да је екипа на РТС-у предвођена Бујошевићем, не само предано наставила са производњом ТВ серија, већ да је и по опсегу, по жанровској диферентности и по резултатима отишла много даље. Што је за сваку похвалу.

РТС годишње у сарадњи са екстерним продукцијама сними и прикаже више од шест ТВ серија које су по гледаности увек у самом врху, које упосле хиљаде учесника. Које највећим делом својим технолошким и продукцијским квалитетом могу да стану раме уз раме са најбољим светским продукцијама без обзира на више него скромне буџете које аутори и екипе имају на располагању. Пример за то је недавно завршена јесења сезона серијског програма којег је емитовао РТС.

И на крају, реч две о „Немањићима“? Нећу их бранити – браниће се сами. Као и сваки други пројекат који излази пред суд гледалаца и народа. У ерупцији оспоравања, пљувачина, увреда, ниподаштавња и напада на РТС и на ауторе и учеснике ове ТВ серије – један сам од ретких који је био и остао на другој страни.

Позвао сам на уздржаност, показао сам респект и поштовање за огорман труд и напор екипе и аутора, истакао сам неопходност трпељивости уз напомену да треба сачекати емитовање већег дела серије и тада изаћи са критичким запажањима и судовима. И на крају, указао сам на национални значај пројекта?

Питам се, да ли би Албанци на пример, са таквом жестином и омаловажавањем напали ТВ серију о свом националном јунаку Скендербегу? Ма каква она била? Или Хрвати о свом бану Јосипу Јелачићу? Не верујем?

Пример бруталног напада на „Немањиће“ говори нешто друго? Да смо се као друштво попели на трон опште нетрпељивости и диструкције – али и нешто још приземније? Да је артиљерија по „Немањићима“ заправо напад на фотељу генералног директора РТС-а? Живи били па видели…

Ирена М.:ТАКТ


IMG_20180109_132954_858

Ко не ухвати ритам
Својих корака
Тај одлази
Од себе
Без повратка

И није крв у венама
Да струји
Циркулише
Ако живости
Нема
Да инспирише

Дах што живот
Напаја
Бесмислен буде
Ако се од духа
Раздваја
Свесност тренутка
Мери се
У њему

Олуја
Што удара
Свесно несвести
Разара
Ломи и руши
Саграђено
Не би она
Да је утврђено

Пепео
Није остатак
Сагоревања
То је материја
Нечијег сазревања

Везујемо се за погрешне
Метафоре
Видимо лик
А не његове
Напоре
Душу
Сушту бит

Ко не ухвати ритам
Својих тренутака
Биће да није живео
Била је само варка

Преостаје само
Дух јача
Дах га прати
Бесмислени онда
Буду сати

Верица Стојиљковић:ПЛЕТИЉА


Месец на небу ноћас пуног сјаја
Зове зраке да му дотакнем
Уплићу се нити око прстију саме
И клупко меког сребра нараста

.

Нит свака заплиће по сан
Сан по сан, живот по живот, стваран

.

Звезде заћутале рашириле очи
Заборавиле на треперави сјај
Сестрице миле, запевајте
Гласове у предиво уткајте

.

Данице Сунца чуварко, чувај му сан
А ти другарице Зоренице најави раздан

.

Клупко сребра предиво је којим
Срцем душом својом плетем  кошуљу
На рођењу јутром Сунцу
Да дам

И док снено још је
Од зрака његових златних
Вез љубавни на њој

Да осликам

 

 

Драган Симовић: ЧУДО


 

 

 

Јутрос се будим и, чудим се свему, па и самоме себи!

Чудим се што још постојим!

Као да не препознајем самога себе, као да сам туђинац самоме себи!

Питам се: ко сам ја и, откуд БАШ ОВДЕ ја?!

Одакле сам пошао, и куда то и камо идем?!

Има тренутака, кад све видим и осећам као ЧУДО.

Заиста, све је ЧУДО!

Да није ЧУДА, ни нас не би било.

(Лабудови иза мене, и ја, на Истеру.)