„… Заслепљен уверењем о пролазности времена, данашњи човек не трага, а понаша се тако као да му није важна та његова основна сврха животног отелотворења да има могућност у сваком тренутку, не само да осети, већ и да дотакне временску бесмртност свог бића.

Заборавили смо на претке који су у споју са духом природе научили да кроз димензију времена протиче најснажнија енергија Универзума и да је она људима доступна у сваком тренутку. Разумевајући и прихватајући њене особине, карактеристике и вредности, човеку се даје могућност да упије својом свесношћу, свест насталу у бесконачном вишедимензиналном вртлогу постојања Васељење и да тако створи свој тродимензионални животни простор у којем му се допушта да сам изабере своју реалност.

Да не постоје у људском уму прошлост, садашњост и будућност, у њему не би било ни интелигенције. А опет, интелект је довољно моћан да за реалност изабере илузију и тако свом носиоцу пренесе лажну информацију о временској проточности. Време не тече, време не пролази, оно је увек тренутно – садашње, али зато кроз њега протиче енергија божанске љубави, која се мислима не може појмити, већ се она једино срцем и душом може осетити…“

 

 

 

Без стваралачке маште, без креативне имагинације, без визија, снова и јасновиђења, ми, заиста, ништа не можемо да схватимо и разумемо.

Од детета сам имао развијену машту, имао сам јасне снове и визије, и све што сам научио – научио сам кроз видовита знања, кроз снове и визије.

Када читам књигу или слушам музику, песму и причу, ја, истовремено, гледам филм о томе, филм који је сниман у Акаши.

Све је у живим и покретним сликама у мене.

Без живих и покретних унутарњих слика, ништа не могу да разумем.

Отуда за све време школовања и нисам могао да разумем ништа из математике и хемије.

Математика и хемија, да будем искрен, за мене су два предмета која уопште не бих могао да савладам ни за триста година.

Као да сам – а, можда, и јесам! – идиот и дебил.

И заиста, свако је од нас идиот и дебил за поједине области и поља знања.

Само што се мањина нас не плаши и не стиди да призна то, док се огромна већина тога плаши и стиди, па онда смишља некакве несувисле приче зарад оправдавања свог идиотизма и дебилизма.

Не знам, много тога не знам, и због тога често бивам очајан, огорчен и љут на самога себе!

Желео бих све да знам, а онда, у трену, схватим колико сам спутан и ограничен, колико сам блесав и блентав, па се безвољно помирим са самим собом, јер ми другога избора и нема.

Хтео бих да летим кроз плаветна звездана простанства, кроз овостране и оностране светове, а уопште немам крила за летење!

 

 

Као што сељак пред туђим војскама
на разна места,
у подрум,
иза јаруге,
под храст,
закопава жито,
Муницију, пушку,
ракију, лампек,
иконе, сукно и маст,

тако и ја,
у мрачно време ово,
све што имам скривам,
пола у нејасно,
пола у незаписано слово.

Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

 

Двадесетпрво мудрованије из Тијаније

*
Наши премудри преци су саставили календар (рад не-лак)
посматрајући природу са научним и духовним јасновиђењем.
Поред осталог, видели су да се у поноћ између 18-ог и 19-ог јануара отвара небо.
Покушајмо и ми те ноћи, а то можемо и неке друге ноћи или неког другог дана,
да видимо оно што су видели наши преци. Можемо да одемо и корак даље.

* *
Поставимо у своју близину неки минерал, биљку и животињу,
стварне или њихове слике. Боље је да буду стварни.
Заузмимо погодан положај за концентрацију и повежимо се са
Творцем подтелепатском везом и бројем 123 111 50 23.
Поставимо се на идентитет подижући енергију преко енергетских центара.
Потом ширимо срце као да је хармоника и напунимо га љубављу из вечног
резервоара уз помоћ бројчаног низа – 888 912 8188848.
Тако богати исијавајмо љубав на целу Божју творевину.
Уз осећај в о љ е њ а иде и пораст наше енергије.
Када а г а п е (умилност) потпуно преплави наше срце, учврстимо се у
Вечности бројем 1489999, отворимо свевидеће око и уперимо га ка небу.
Осетимо и видимо светлосна бића оносвета: Врховног Творца, анђеле, наше претке,
блиске познанике. Ослушнимо шта нам збори Творац, а шта друга светлосна бића.
Дарујмо се узајамно: опростом, знањем, љубављу, созерцањем…
Осетимо благодет и стварност Једноте.

* * *
Потражимо међу светлосним бићима особу са којом имамо ближу повезаност и коју,
подмлађену и потпуно здраву, желимо да вратимо из света отишлих.
Повежимо се с њом безрезервном љубављу и искреношћу.
Осветлимо бројчани низ васкрсења –2145432.
Будимо упорни, дајмо све од себе…
Стално одржавајући своју енергију и додавајући енергију нашој особи
Наведимо је да направи и с к о р а к у овосвет.
Ово тражи велику снагу

В а с к р с н и м о с в и!!!

18. 01. 2015. год

 

 

ВИЛЕЊАКОВИ УВИДИ

ИЗ АКАШЕ

О ЦИВИЛИЗАЦИЈИ И КУЛТУРИ

ВИНЧЕ

ВИНЧА, то је Цивилизација и Култура Матријархата, Цивилизација и Култура Култа Жене, Култа Мајке, Култа Велике Божанске Мајке.

То је Златно доба Звезданог Рода, Златно доба Рађања и Стварања, Златно доба Владавине Човечице, Златно доба када је Велика Раса живела у заједници са Расом Плавих Вилењака и Расом Вила свих елемената.

Човек Винче бејаше Човек снова и визија; Човек видовитог живота, знања и умећа; Човек истовремено повезан са више светова, овостраних и оностраних; Човек Култа Природе и Култа Жене; Човек Духа Заједништва; Човек који није могао да разлучи Себе из Општег, из Свејединства, из Космичког и Звезданог Колектива.

Човек Винче није никада користио личну заменицу ЈА, јер себе као ЈА никада није ни видео ни доживљавао.

Он је и говорио и осећао као МИ, као ОПШТЕ, као СВЕ.

Човечица је била на челу Заједнице, Човечица је о свему, што се Заједнице тиче, одлучивала.

Она је била Велика Мајка, Она је била Богиња Плодности, Рађања и Живота.

Жена би имала више мужева, а, уистини, ниједног није имала, није својатала и поседовала.

Сврха и смисао свега бејаше Рађање, Стварање и Живот.

Љубав је бивала подређења Животу, Стварању и Љубави.

Свака Жена је могла да рађа децу са више мужева.

Од десеторо деце, рецимо, сваком би детету могао бити неко други отац.

Зато што су сви тада били Једна Крв, Једна Раса, Један Род, Једна Душа и Један Дух.

Ако је већ тако, а јесте, онда су СВА ДЕЦА НАША.

Не постоји ЈА, већ свако од нас понасоб јесте – МИ.

ЈА је само омаја и опсена, а Стварност – ТО СМО МИ.

Ако не постоји ЈА, онда нема ни љубоморе, ни зависти, ни себичности, ни саможивости, нити личних материјалних добара.

Нама је све ово тешко да појмимо и схватимо, зато што живимо у Добу илузија, варки и опсена, у Добу љубоморе, себичности и саможивости, у Добу таме и сужене свести.

Да нисам повезан са Акашом, да повремено не одлазим у Акашу, по виђења и увиде, ни ја ништа од овога не бих могао да појмим, разумем и схватим.

Из дана у дан, гле! на страницама Србског журнала појави се или нова песничка вила или нови песник вилењак, што ме искрено и веома радује.

Нека се рађају, нека се објављују, и, нека нас је све више!

Поезију ће сви писати, говорио је Бранко Миљковић, а ја додајем: да поезију већ сви пишу, у овоме трену вечности.

Поезија је Пут освешћења и посвећења у Дану Сварога.

У Древности, у Доба Праисконије, сви су се Бели Срби и све Беле Србкиње изражавали у форми стиха, сликовито и песнички.

То Доба је поново пред нама, у нашој Звезданој Будућности.

Најновија песничка вила Србског журнала зове се Милица Миливојевић Цакић.

Њене песме носе чудесну енергију Ватре, енергију Унутарњег Огња, Огња живота, љубави и стварања.

Има разних песничких вила: виле Воде, виле Ваздуха, виле Земље, виле Етра и виле Ватре.

Милица је песничка вила у знаку Ватре.

Зато је и њена поезија таква: ватрена, топлотна, светлосна и запаљива.

Добро нам дошла, Милице!

Пре десетак дана, једног сунчаног поподнева – загледане у чудесни-Артањ!